NASLOV: Demon
AUTOR: I. B. Singer
REDITELj: Egon Savin
POZORIŠTE: Narodno pozorište, Scena "Raša Plaović"

      Vladimir Stamenković
      
       Ostvarena u kamernoj formi, veoma ekskluzivna jer se prikazuje pred jedva nešto više od stotinak gledalaca, predstava Singerovog "Demona" je umnogome prerastala te okvire, davala dovoljno povoda da je svrstamo u retke značajne pozorišne događaje kod nas u nekoliko proteklih godina.
       U "Demonu" Singer je i dalje ostao potpuno veran duhu svoje proze. Dosledan sebi, on je i u tom komadu opisao život u maloj, arhaičnoj, jevrejskoj zajednici iz istočnoevropske zabiti. Singer je, zapravo, prikazao jedan svet koji je više u duhovnom nego u društvenom smislu getoiziran, manje verski zatucan a pre blizak tajni egzistencije, kosmičkoj zagonetki, sredinu u kojoj vladaju elementarna osećanja i besne duševne bure, gde čoveka obuzimaju žestoke strasti čiji je koren u iracionalnom delu ljudske prirode.
       On je u tu dramu ugradio neobičan, neverovatan, fantastičan ljubavni slučaj. U stvari, Singer je opisao situaciju u kojoj učeni kabalist, prerušen u demona, koji u seksualnim igrama simulira da svoju telesnost pozajmljuje od zajedničkih poznanika, pa i od leševa, uspeva da zavede mladu, usamljenu ženu, da opčini njenu obamrlu, pometenu dušu. Ona ga prihvata kao natprirodnog ljubavnika, jer u njemu nalazi odziv na svoje prikrivene, potisnute erotske fantazije, a s gnušanjem se okreće od njega pošto bude primorana, tobože po nalogu iz demonske sfere, da mu postane žena, zato što tada vidi pred sobom samo prozaičnu osobu, gubi pravo na podavanje iluzijama, na samoobmanu, na ono što joj pruža mašta.
       Kad se upustio u pisanje za pozorište, Singer je, istina, odustao od epske valovitosti, naglašene narativnosti postupka, koji je primenjivao u pričama i romanima. On je razvio radnju, sklopljenu od niza kratkih scena, povezanih u celinu na gotovo filmski način oštrim montažnim rezovima, na dva uporedna, podjednako važna plana, fiktivnom i realnom. I na taj način se unekoliko približio Pirandelovoj veštini tretiranja odnosa između iluzije i stvarnosti u životu. S druge strane, Singer je sledio i primer Dostojevskog, njegovo prodiranje ispod površine pojavnog i opisivanje ljudske psihe, onog što je u čoveku iracionalno, nagonsko, demonijačno. U stvari, on je u "Demonu" pokazao da je koliko i ti pisci učio i od romantičara, pre svega od Novalisa koji je tražio da umetnost daje "prostom uzvišen smisao, običnom ugled dostojanstvenosti, poznatom dostojanstvo nepoznatog, konačnom privid beskonačnosti". U tesnoj saradnji sa scenografom Miodragom Tabačkim, reditelj Egon Savin je tu priču prikazao na pozornici za ovu priliku izgrađenoj na pozorišnoj sceni. On je događaje postavio na dno četvorougaonog, dvospratnog gledališta, obloženog zelenkastim drvetom, s mračnim otvorima iz kojih svetlucaju oči gledalaca, slične majušnim, radoznalim, zlim duhovima, u sobu, koja, osvetljena ili treperenjem sveća, ili ledenom zimskom mesečinom, kao crkva stremi ka ravnodušnom nebu. Za reditelja, dok je precizno modulirao Singerovu priču, kreativno oblikovanje scenskog prostora je postalo najvažniji zadatak: dekor je prestao da bude samo okvir radnje, transformisao se u metaforu tajanstvene, mistične atmosfere, u kojoj i likovi i tema dobijaju i izrazitije, i dublje, i suštastvenije značenje. A glumci Zlatija Ocokoljić i Daniel Sič su u tu tragičnu ljubavnu igru, u sudar dva tela, dve uzburkane duše unosili i samoubilačku opsesivnost i erotsku pomamu, čija će žestina naposletku uništiti oba glavna junaka, i Tajbele i Alhonona.
       Tako nas predstava Singerovog "Demona" uverava da čak i u dramatičnim istorijskim razdobljima pozorište ne mora uvek da bude ogledalo svog vremena, da sme da se okrene i večnim temama u želji da obnovi iscrpljenu, zamrlu osećajnost svoje publike.