Čuvene seoske svadbe postale su retkost. U gotovo svim selima centralne Srbije ima mnogo više momaka nego devojaka. U Gojnoj Gori taj odnos je oko sedamdeset prema tačno nula

      Gojna Gora, selo na obroncima Suvobora i Maljena, na 860 metara nadmorske visine, ime je dobila po gojenju svinja. Prema podacima poslednjeg popisa od pre deset godina, ima oko 900 stanovnika. Većina domaćinstava su staračke porodice. Ilustrativan je primer da se 1997. rodilo samo jedno dete. Lokalnu, četvorogodišnju Osnovnu školu "Ivo Andrić", trenutno pohađa 19 đaka. Svojevremeno su prebacivali broj sto.
       Gojna Gora ima zemljoradničku zadrugu, dva dućana, kafanu i približno 70 momaka u koje spadaju i tek stasale đuvegije, ali i momci odavno zašli u takozvane zrele godine. Devojaka - nula. Izbrojali su tri mlade, iz Bosne, Vojvodine i meštanku. Mlade, kako ih zovu, od kojih je jedna, po toj algebri, mlada već osam godina. Ostale su otišle u gradove. "Koja nije za školu ostane i odma' je ćape!", pričaju seljaci.
       Majke snevaju svadbe sinova. Stoga i nije neobično šuškanje o ozbiljnijem rešavanju problema ženidbe, pominjući pri tom čak i agenciju za posredovanje. Provodadžisanje poput onog u Dobrinji kada su propale "arjačkinje-barjačkinje" s Ukrajinkama, ne zanima ih. Ukrajinke su "sumnjive, možda i radioaktivne". Takoreći barter-aranžman nije urodio plodom. Baška što su se slovenske "lepotice" ubrzo razbežale po mračnim bifeima varošica od Batajnice nadalje. Problemi nesuđenih mladoženja, osim bioloških, donose i velike ekonomske teškoće, iako se selo smatra dobrostojećim. Voćarski je kraj. "Nekada se izvozilo 50 vagona malina. Danas, zbog smanjene radne snage, jedva pet", kaže direktor Zadruge "Gojna Gora" Boško Mijailović. Na stranu što su ranije za kilogram malina mogli dobiti tri-četiri marke. Sada jedva ućare marku i po. Šverc je i do njih stigao.
      
       Vašar
       Slična je situacija i u susednim Družetićima, gde takođe ima 70 momaka i samo četiri devojke, izračunao je tamošnji učitelj u penziji Miloš Miletić. Njegova evidencija govori da je, na osnovu prvog popisa iz 1818. godine u Kamenici, delu Družetića koji se tako posebno zove zbog reke Kamenice (1962. dobila status turističkog mesta), bilo 13 domaćinstava i 28 stanovnika. Krajem devedesetih ima 10 domaćinstava i 25 stanovnika. Do pre deset godina imali su vašara više nego što godina ima meseci (trinaest, dođe mu kao regres vašar). U poslednje vreme organizuje se samo jedan tanani, na Ilindan. Boško Mijailović pamti da je nekada tražio da mu pošalju telegram u Beograd s izmišljenim pozivima da se hitno vrati u Gojnu Goru. Tradicionalni novogodišnji vašar nije smeo da se propusti.
       Od Doma kulture u Gojnoj Gori ostali su zidovi. Vreme je učinilo svoje. Mijailović planira da ga opravi, mada neki u selu pitaju ima li potrebe za tim, uopšte. Ko mari, kafana "Gojnogorka" uvek je puna. Atmosfera ustajala. Pije se, igraju se domine i karte.
       U srpskim selima izumrli su zadevanje i šetanje novih opanaka, vezenih čarapa i šumadijskih pantalona, izumrla su prela, komišanja i mobe. Najbliži korzo je u Bajinoj Bašti. Igranke... tu i tamo. Više tamo. Umesto tancovanja, mladi muškarci iz Gojne Gore, obučeni prilično moderno, zabavu traže u povećim Pranjanima, selu udaljenom 12 kilometara. Dve kafane, tri kafića. Pre neki dan iznenadila ih je racija. A provod je jednostavan: "Staviš noge pod sto i piješ celo veče", dočarava Slobodan Bralović.
       Tridesetpetogodišnji Mileta Urošević još nije našao svoju izabranicu. "Da se ima više para, ljudi bi se više kretali, pravilo bi se više susreta." Najčešće je izlazio sa "školovanim" devojkama koje "posle batale, ne znaš ni sam zašto". Ima li devojku Bojan Bojović, mladi zemljoradnik: "Ništa. Iz obližnjih sela može da se nađe, ali ne trudim se tako mnogo. Imam obaveza kod kuće, ne izlazim mnogo." Njegov drug Dragan Madžarević: "Ja imam devojku iz Trbušana. Neću da se ženim. Nisam još služio vojsku." Da ne bude posle kasno? "Ma, naći ću je lako."
       Lako je Draganu. Ranko Jevtović ima 44 godine. "Bilo devojaka, al' prošlo. Neće ovde da dođu. Neće da rade. A nema ovde mnogo da se radi. Ono, normalno, koliko treba da se održava život i sve redom." Dragan Stjepanović, rođen 1955. godine, živi sam na velikom imanju. Sudbina ga nije baš pomilovala: "Kad je trebalo da se ženim, umrla mi je majka, pa deda, pa stric, pa strina... sedmoro sam ih sahranio. Tamo-vamo i nekako sam pozakasnio. Mlada nije mogla da čeka."
      
       Macan
       Utom počinje rasprava u kafani. Šta im se to dogodilo? Da li je kriva država zbog kažnjavanja porodica koje svojoj ženskoj deci nisu dozvoljavale da završe osmogodišnju školu, da li ponovo država koja nije otvorila ispostave fabrika u selima, poneku hladnjaču, kreditirala mehanizaciju, da li ratovi, sankcije, Amerikanci. Slažu se, ipak, da se nijedan čovek konkretno ne može prozvati. Greške su sistematski pravljene.
       Stariji meštanin Mladoljub Savić zvani Macanpriseća se prošlosti: "Bilo je to seljačko vreme, seljačke devojke. Da nađeš devojku kad hoćeš bilo je lako. Odigraš jednu, pitaš je da li hoće za tebe... Kako se narod školovao, tako se i razilazio. Nekad smo pevali u Milanovcu, 'Znanje - imanje', da, tako se zvalo takmičenje. Pa i poznati glumci dolazili su ovde u naš dom." Od tada je mnogo ljudi otišlo, žena naročito. Otišli bi i muški naslednici. Kad bi mogli da nađu odgovarajući posao i umole roditelje da ih oslobode brige o porodičnom imetku. "Da se vatra u odžaku ne ugasi."
       Ni gastarbajterima, gradskim i internacionalnim, ne cvetaju ruže. Miletin rođeni brat hoće da se vrati iz inostranstva. Rado bi uložio novac u selo, kad bi bilo kakve-takve izvesnosti. "Mali garant Republike ovde fali da bi nam krenulo", smatra Mijailović, čovek odrastao u Gojnoj Gori, školovan u Beogradu, s prebivalištem u Čačku i očiglednom željom da pomogne svom selu. Od kada je on na čelu zadruge, stoji obećanje da će svako treće dete u selu dobiti sve. Od pelena do školskog pribora. Jelica je prva kandidatkinja za titulu majke s tri deteta. No, ona "još ne bi".
       Dvadesetsedmogodišnja Jelica Simić rodom je iz Bačke, iz Despotova. Pre osam godina došla je za Milana (1965). Videli su se tri puta, prvi put po preporuci roda, četvrti put na svadbi. Imaju dva sina. Miraz nije donela, valjda se taj običaj polako zaboravlja. Nema mesta biranju.
       "Meni se mnogo svidelo ovde. Svekrva mi je mnogo dobra. Ne teraju me u njivu, gledam decu, kuvam ručak, učim starije dete da čita, piše, sad će u školu. U dan, kad namirim poslove, pletem." Brzo se navikla na brdovit kraj. Ruke su joj ispucale jer pere na ruke, pošto se cev za dovod vode u mašinu zaledila. "Lepo se ovde živi, ovi momci su dobri, dobar je narod, bogat. Na selu je mnogo bolje. Imaš više računa nego da živiš u gradu".
       Međutim, većina Jeličinih vršnjakinja ne misli isto. Ima ih zaista nadarenih za školu, snalažljivih za urbani život, ali ima i onih koje se odmah obuku u sivo, prištede od roditeljskog okopavanja krompira za "Moninu" crnu tašnu i... hop, već su Beograđanke. Recimo. Nijedna se ne vraća. Zašto bi? Naše selo svi hvale, a u gradu žive.
      
       ANA VUČKOVIĆ