"Ako bude mogao, on će Jugoslaviju pretvoriti u park mehaničkih igračaka", kaže Frajmut Duve, predstavnik OEBS-a za slobodu medija

      Konferencija "Istina, odgovornost i pomirenje", u Ulcinju, protekla je u neobičnoj atmosferi.Najzanimljiviji govornik bio je Frajmut Duve, predstavnik OEBS-a za slobodu medija. Govorio je, pre svega, o odgovornosti. U intervjuu za NIN, Duve je rekao:
       "Posle kapitulacije Trećeg rajha Nemci, koji su toliko puta u istoriji bili pobednici, o čemu svedoče brojni spomenici kraljeva, vojvoda i heroja, postali su gubitnici. Suočili smo se sa bedom poraženih, a mnogi su žudeli za osvetom. Morali smo kroz nacionalnu identifikaciju da prihvatimo da smo u određenom istorijskom trenutku bili varvari, ali i žrtve varvarskog ponašanja. "Kao što su realne žrtve holokausta, druga vrsta žrtava su Nemci koji su imali, recimo, 10 godina 1933. godine, odnosno 22 kada je rat završen. Imao sam veoma mlade učitelje koji su bili mobilisani u SS jedinice kada im je bilo 15 godina. Ti ljudi su žrtve kriminalne politike tadašnjeg rukovodstva. Ja sam od tih ljudi mnogo naučio i zaista se treba upitati šta je učinjeno toj generaciji."
      
       Ima li takvih žrtava i u Jugoslaviji?
       - Da, koliko je ljudi među vama mlađe od 30 godina, koliko su oni godina imali u vreme Miloševićevog govora u junu 1989. godine. Koliko bi se mladih ljudi koji su napustili zemlju vratilo da je, recimo, ekonomska situacija u Jugoslaviji bolja. Tu odgovornost prema narednim generacijama mora da prihvate oni koji govore o budućnosti.
      
       Verujete li da je vlast u Jugoslaviji svesna ove odgovornosti?
       - Onaj ko zaboravlja da su mogućnosti stvaranja budućnosti kroz ratne sukobe veoma ograničene, potpuno je neodgovoran, kao i onaj koji od istine pravi instrument sopstvene vladavine. Gospodin Milošević to stalno radi i ne može da shvati da u Beogradu, Novom Sadu... postoji mnogo mladih, inteligentnih ljudi koji ne žele Bambilend već dostojnu demokratiju.
      
       Ne žele Bambilend?
       - Odlazak gospodina Miloševića na otvaranje Bambilenda najciničnija je stvar koju sam ja video. Otvarati neki Bambilend, kao predsednik države koja je izgubila Kosovo, čiji građani pate u bedi, jeste cinična redukcija dostojanstva tog naroda, njegove istorije. Bambilend je ponovno otvaranje instrumentalizacije istine. Gospodin Milošević, kao radikalni antipatriota, voleo bi da pretvori Jugoslaviju u Bambilend - uređen park mehaničkih igračaka.
      
       Verujete li da instrumentalizacija istine ima za cilj potpunu izolaciju ljudi kako bi se vladavina Miloševićevog režima olakšala?
       - Milošević ne može da preživi bez određene vrste krize ili rata. To mu omogućava da svoje protivnike obeleži kao izdajnike i strane plaćenike. On ne dozvoljava nikakvo drugo mišljenje, kritiku u ovoj zemlji, kao što su se instrumentalizacijom istine služila druga društva, nacisti. Istina, ako želite da, posle uništenja zemlje, zadržite ono malo vlasti koje vam je preostalo, morate da govorite da su svi koji ne misle kao vi izdajnici. Sećam se da su neki komunisti u mojoj zemlji optuženi da su fašisti samo zato što su bili protiv tadašnjeg rukovodstva koje se deklarisalo kao antifašističko. Antifašizam je postao instrument moći, upotreba žrtava prošlosti pretvorila ih je u žrtve nedemokratske diktature. Šteta je bila višestruka. Zato moramo biti veoma odgovorni prema onom što se čini u ime istine. Gebels je, u svrhu instrumentalizacije, umeo da iskoristi najsavremenije sredstvo komunikacije - radio, kako bi širio propagandu. Sada je potpunu izolaciju teže sprovesti jer imamo globalnu, svetsku-mrežu medija koja tridesetih i četrdesetih godina nije postojala.
       Međutim, to što gospodin Milošević pokušava da učini, preko medija, ne pomaže mu da preživi zato što svaki diktatorski potez u medijima dovodi u pitanje njihov kredibilitet. Što se Milošević duže bude borio protiv medija, javno mnjenje manje će mu verovati.
      
       Da li se o instrumentalizaciji istine može govoriti kada su svetski mediji u pitanju?
       - Kako to mislite?
      
       Činjenica je da su svetski mediji bili veoma zainteresovani za sudbinu Albanaca pre i tokom NATO bombardovanja SRJ. Sada, kad Srbi stradaju, izveštaja o njihovoj patnji gotovo da i nema.
       - Dva su razloga za to. Većina Albanca sa Kosova bila je u izbegličkim kampovima i tamo je bilo mnogo patnje. Trebalo im je pomoći da se vrate. Nivo nasilja nad Srbima je znatno manji, naročito u proteklih nekoliko meseci.
      
       Ali to nije zato što je Kfor u sta nju da Srbe efikasnije štiti, već zato što je Srba na Kosovu sve manje. - Znam. U pravu ste, ali posmatrajte to i ovako. U Somaliji i sada ima mnogo problema, ali tamo medija više nema. Isto je u Angoli. To je deo mehanike modernih medija, čak i u vašoj zemlji. S obzirom na to da imate mnogo svojih problema, ne bavite se mnogo situacijom u, recimo, Indoneziji.
      
       Koliko treba čekati da se prava istina o Kosovu, i o aktuelnom režimu sazna?
       - Nadam se da dotle neće proći trideset, četrdeset godina, koliko je Nemcima trebalo da bi progovorili: o ženama koje su silovali ruski vojnici kada su osvajali Nemačku, izbeglicama iz Istočne Nemačke...
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ