Još samo da se zvanično uvede i proslava rođendana srpskog novog Vožda, kome malo fali da uzvikne krilaticu Luja XIV "Država - to sam ja". Narod se ionako ne pita mnogo

      Haos našeg političkog prostora ništa tako dobro ne simbolizuje kao haos praznika. Za ovih deset godina, u opštem metežu i krvavom ratu pogubile su se i istorija i geografija ali su ostali praznici. Naš praznični kalendar pokazuje dezorijentaciju bez presedana jer se trenutno slave praznici koji nikome ništa ne znače, sem vladajućoj partiji.
       I Dan državnosti Republike Srbije, 28. mart, nije izuzetak. Protekao je u senci obeležavanja godišnjice NATO agresije na SRJ. Ovog 24. marta svečarenje se osećalo još od jutarnjih časova, državne firme su primale poslovne poruke samo do 11 časova, jedna ugledna dečja bolnica je za taj dan otkazala operacije, mase ljudi su dovedene da mitinzima i pesmom na trgovima i mostovima obeleže "slamanje zuba agresoru" i da se još jednom ukaže na "herojski otpor našeg naroda u odbrani svoje slobode i ravnopravnog položaja u svetu". Četiri dana kasnije, 28. marta malo ko je mogao da primeti da je praznik kojim se proslavlja "suverenitet i državnost Srbije na celoj njenoj teritoriji". U nizu anketa koje su sprovodili mediji pokazalo se da građani, naročito mlađi, i ne znaju šta slave jer za Dan državnosti nije određen datum kada je donet novi ustav, nego kada su usvojeni amandmani na Ustav Socijalističke Republike Srbije.
       Na ovaj dan pre 11 godina u Beogradu su svečano proglašeni Amandmani, kojima su otklonjene protivurečnosti Ustava iz 1974.godine - pokrajinama su oduzeta svojstva kvazidržave i trodelna Srbija je konačno "postala cela, od Horgoša do Dragaša". Ispravljanje jedne anomalije koja je Srbiju stavljala u podređen položaj u nekadašnjoj Federaciji nije propraćeno i adekvatnom demokratskom orijentacijom već se sve odvijalo u okviru ideološke sfere koja se nije mnogo razlikovala od one iz 1974. godine.
       Populistička euforija zbog vraćanja državotvornoj prošlosti nije bila pomućena ni krvavim demonstracijama Albanaca na Kosovu u kojima je bilo i poginulih (22 demonstranta i dva policajca), kao i veliki broj povređenih, već je kulminirala tri meseca kasnije na Gazimestanu, kada je na Vidovdan održana velika proslava 600. godišnjice Kosovske bitke i govor novog srpskog Vožda pred milion ljudi, koji je dosta njih tek mnogo kasnije protumačilo kao najavu desetogodišnje srpske golgote.
       Tužne i poražavajuće slike današnje Srbije najbolje svedoče o vizionarstvu njenih savremenih velmoža. U poslednjoj deceniji Srbija je doživela državnu tragediju, ekonomski i moralni sunovrat, izgon iz međunarodne zajednice - katastrofu koja je dovela na rub propasti srpski narod i njegovu državu.
       Ako narod, svestan ovih činjenica, nije slavio, rukovodstvo jeste. Održani su prigodni govori, istaknute zastave, priređeni prijemi, pomilovan određen broj osuđenika... U nedostatku telegrama i čestitki iz sveta, čestitali su jedni drugima. Nisu izostala ni odlikovanja koja je predsednik Republike Srbije Milan Milutinović uručio u svojstvu izaslanika predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Tek da se zna ko je glavni.
       Povodom praznika, Socijalistička partija Srbije će istaći da je 28. mart jedan od najznačajnijih datuma naše novije istorije jer oličava "kontinuitet državnosti, suvereniteta i teritorijalne celokupnosti Republike Srbije...", Jugoslovenska levica će ukazati da je uspostavljanje državnosti pre jedanaest godina bio "nezaobilazan uslov njene vitalnosti, nepobedivosti i opstanka..." U virtuelnoj stvarnosti režimske propagande ređaju se slike i podaci o ekonomskim uspesima, obnovi i izgradnji zemlje, veliča snaga i veština naše odbrane... Teško je tu zaključiti šta se i kome priviđa. Da li autističnom režimu lažna stvarnost koju zdušno boji i nameće, ili građanima sam režim u njegovoj samoljubivoj i samoobmanjivačkoj veličini.
       Malo je danas onih koji Srbiju vide na način kako je slika režim. Opozicija je praznik ignorisala do te mere da je tog dana održavala svoje redovne aktivnosti. "Srbija danas formalno i voljom samo jednog svog dela, vladajućeg režima, proslavlja praznik koji to nije. Danas, na izmaku veka, Srbiji mnogo šta nedostaje, uključujući i stvari koje je još imala na početku veka - državu i to demokratsku", zaključak je Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije. "Treba imati mnogo smisla za obmanjivanje i samoobmanjivanje javnosti, treba biti lišen skoro svakog obzira prema istini, pa danas proslavljati 'suverenitet i državnost Srbije na celoj njenoj teritoriji'. Suverenitet, pa time i državnost Srbije bitno su ograničeni, ako ne i ukinuti nad delom teritorije, Kosovom..."
       "Ako smo pobedili i odbranili Kosovo, zašto proslava nije na Gazimestanu?", jetko je upitao Ivan Kovačević, portparol Srpskog pokreta obnove.
       Moglo bi se navesti još niz pitanja koja prate ne samo ovaj praznik, jer naša zemlja predstavlja jedinstven slučaj u istoriji praznovanja. Praznici liče na privatne odluke vlasti čija je funkcija da obeleže i uveličaju svoje postojanje. I dalje se slavi 7. jul - Dan ustanka, kada je, u stvari, počeo građanski rat u Srbiji; 29. novembar - dan nepostojeće države, koji se danas objašnjava kao čin ukidanja monarhije; 28. april - Dan SRJ, koju svet ne priznaje...
       Još samo da se zvanično uvede i proslava rođendana srpskog novog Vožda, kome malo fali da uzvikne krilaticu Luja XIV "L'Etat s''est moi" (država - to sam ja). Narod se ionako ne pita mnogo.