("Katolici", NIN br. 2569)

      Sa zadovoljstvom čitam priloge uglednog intelektualca, g. Jovana Ćirilova. Njegova erudicija, svestranost i duhovno-intelektualna pronicljivost jesu zaista fascinantni.
       Međutim, u tekstu njegove kolumne pod naslovom Katolici, potkrale su se izvesne proizvoljnosti. Tačna je tvrdnja autora da filioljue predstavlja dogmatsku razliku između rimokatolika i pravoslavnih, kao i da je zvanična istoriografija uzela 1054. kao godinu razdeljivanja do tada jedne svete, katoličanske i apostolske crkve. Međutim, novija crkvena istoriografija kaže da je međusobnog trvenja bilo i pre te godine, a i posle, ali da je do totalnog zaglađenja odnosa došlo tek u 13. veku za vreme IV krstaškog rata koji se pretvorio u pravni pljačkaški pohod. Ipak, konačni raskol je nastupio kada je rimska stolica postavila na katedru carigradske patrijaršije Mlečanina Tomu Morozinija.
       G. Ćirilov iznosi netačnu tvrdnju da "bitna razlika između katolika i pravoslavaca počev od prvog veka jeste uverenje pravoslavaca da prilikom pričesti vino nije krv, a hleb telo Hristovo, već je samo to u metafizičkom značenju. Katolici ovo evharističko pitanje rešavaju tako što smatraju da je reč o pravoj krvi i telu Hristovom."
       Sveta tajna pričešća za nas pravoslavne ne znači uzimanje hleba i vina koji imaju simbolično, a još manje samo metafizičko značenje, već se mi pričešćujemo stvarnim telom i krvlju vaskrslog Isusa prepoznatog po lomljenju hleba (Lk 24, 35). Od prvih vekova hrišćanstva sve do danas pravoslavni tako doživljavaju evharistiju.
       Evharistija je tako doživljavana i u Zapadnoj crkvi sve do 11. veka kada je otpočela diskusija o azimesu (kvasnom hlebu). Pravoslavni su tvrdili da evharistični hleb treba da bude kvasan da bi predstavljao oduhovljenu Hristovu ljudsku prirodu, dok su rimokatolici upotrebu kvasnog hleba povezivali sa apolinarijevstvom, tj. negiranjem da je Hristos imao ljudsku dušu. Pravoslavni su tvrdili da je hleb iste suštine s ljudskom prirodom i da prilikom epikleze (silaska Duha svetoga) postaje telo Hristovo, a vino - krv Hristova, dok je latinska srednjovekovna pobožnost podvlačila supersupstancijalnost (natprirodnost) hleba i njegovu pripadnost drugom svetu.
       Kao vernik, smatrao sam da su ovo bitna pitanja, pa ih treba potkrepiti činjenicama. Ovaj moj prilog, molim vas, shvatite kao blagu ispravku u duhu dijaloga i tolerancije koja nam je danas nasušno potrebna, a nikako ne kao nekakvu konfesionalnu polemiku.
      
       Goran Radenković,
       profesor Bogoslovije sv. Save,
       Beograd