("Pudlice rata", NIN br. 2569)

      Zar ne mislite gospodo, da je vreme da se prestane sa sarkastičnom, lamentirajućom, kvazisamokritičnom, lažno-odmerenom prozom a la Glišić (bogme, ona me po stilu neodoljivo podseća na Crnčevića u "Dugi" od pre desetak godina) koja nas drži u magli u kojoj ne možemo da razlikujemo uzrok od posledice i koja doprinosi tome da nikako nismo u stanju da sebi pošteno pogledamo u oči.
       Nas je NATO zločinački i protivno međunarodnom pravu bombardovao, Unmik na Kosovu očigledno deluje antisrpski, Kušner je mali rastom. I šta sad? Da pljuckamo po gorenavedenima trudeći se da u isto vreme ispadnemo zlobni, duhoviti i dostojanstveni kao M.G? Ili da se sa istinskom samokritičnošću preispitamo i priznamo sami sebi ono što zapravo priznati i ne bismo hteli: da smo prepotentan, siledžijski, narcisoidan, narod. Da živimo u iluzijama i pokopanim kategorijama. Da smo "zlokobno opčinjeni jednostavnim", kako je napisao pokojni Ćuruvija. I da smo upravo takvog predsednika izabrali. I to ne jedanput. Da nas vodi gde nas je doveo.
       Kao da smo narod pubertetlija - ponosimo se inatom. Iz histerije prelazimo u apatiju. Veličamo naše junaštvo, a nije nam palo na pamet da se zapitamo nisu li, na primer, naše najveće pobede zapravo rezultat srećnog odabira saveznika i spleta istorijskih okolnosti. I da ne nabrajamo dalje. Nije sramota, niti išta čudno što običan svet ne razmišlja ovako. I zašto bi? Šta su visoka moralna načela prema realnim, često tragičnim životnim pričama dobrog dela naših sugrađana?
       Zato je i odgovornost dela onog što se zove srpska intelektualna elita nemerljiva. Jer, ta hrpa bednika je trebalo o tim načelima da vodi računa. I da mete naše đubre ispred zajedničke nam kuće.
       Pustimo zato belodane činjenice na miru: malog Kušnera, preljubnika Bila, debelu Moniku (usput, mnogo je smršala), zločinački NATO i dvoličnu Medlin na miru. Ima onih koji su moralno kvalifikovaniji da se bave njima od samosažaljivih novinara, kojima, jel'te, stil i licentia poetica preči da se, bar ponekad, na iskren, pošten i odgovoran način pozabave sobom, to jest svojim narodom.
      
       Žarko Čavić,
       Zemun polje