NASLOV: Nagon
AUTOR: Frank Ksaver Krec
REDITELj: Radoslav MilenkoviĆ
POZORIŠTE: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
      
       Još sredinom osamdesetih godina kod nas priznat i popularan, Krec nam je sada priredio neprijatno iznenađenje, čak je prikazivanje njegovog komada "Nagon" pokrenulo jedno suštastveno pitanje: čemu naturalizam u našem današnjem pozorištu?
       Po definiciji, i moderno naturalističko pozorište, u koje spadaju i sve Krecove drame, kao i ono tradicionalno, imaju izrazito antigrađanski karakter. Ono pred sebe postavlja zadatak da izaziva šok u gledalištu, da razara važeće društvene i estetske konvencije, da osporava vrednosti usvojene od građanske klase. Naturalistički teatar to postiže neposrednim i brutalnim opisom rugobne stvarnosti, time što za takvu situaciju u društvu optužuje, makar i posredno, one pri vrhu društvene lestvice.
       Nesporazum s komadom kakav je "Nagon" počinje kad se on izvede u sredini s problemima sasvim drukčijim od onih koje Krec tretira, gde su baš srednji slojevi marginalizovani i pauperizovani, u kojoj je uslov za opstanak i napredak zajednice da se oni što pre revitalizuju, da se hitno reafirmišu njihovi radni i etički standardi. Tada po ko zna koji put otkrivamo da je svaka aktivistička umetnost, pa i naturalistički teatar, uslovljena prostornim i vremenskim faktorima, da njen efekt zavisi od socijalnog miljea u kome se formira i gde dejstvuje. A samo je jedan korak od te konstatacije do zaključka da Krecova drama unosi u naše pozorište i estetički i etički nered, povećava zbrku u osećanjima publike, nimalo joj ne pomaže da identifikuje i počne da rešava zadatke s kojima je suočava ružna, nepodnošljiva, ponižavajuća svakodnevica.
       I nešto drugo je odredilo karakter ove predstave: to što je Krec, u međuvremenu, počeo da izneverava sebe, da od originala pravi loše kopije. U ranijim komadima, s tako mucavim, a toliko rečitim dijalozima, on je u redukovanu, analitičku radnju ugrađivao drastične prizore, koje je koristio kao žestoke, očajničke klimakse kroz koje se ispoljava nemoć ljudi s društvenog dna da shvate i izbegnu pritiske iz društva, koji ih degradiraju u svakom pogledu. U "Nagonu", međutim, Krec se raspričao, oslonio se na relativno razuđen zaplet, upustio se u opisivanje seksualnog ponašanja osoba na niskom osećajnom i mentalnom nivou. A još gore je što je u opis banalnih ljubavnih peripetija, čiji su akteri bračni par grobljanskih baštovana (Gorica Popović i Mladen Andrejević), seksualno sluđena devojka (Milica Đukić) i devijantan mlad čovek (Nebojša Milovanović), uneo i mnogo vulgarnog, prostačkog humora, koji razvodnjuje i obesmišljava nemuštu, neizrečenu tragiku običnog čoveka, koga uništava džungla društva u koje je bačen.
       Tu trivijalnu ljubavnu priču, u osnovi naturalistički intoniranu, mada i osenčenu jevtinom komikom, reditelj Radoslav Milenković je, uz pomoć scenografa Juraja Fabrija, postavio na pozornicu s očiglednom metaforičkom, pa i metafizičkom dimenzijom. Ali, ta scena, na kojoj mermer od koga su napravljeni spomenici metastazira u enterijere jednog malograđanskog doma, gde je život koliko i smrt beživotan, nije se organski spajala ni s likovima ni s radnjom. To rešenje, iako je pružalo dokaz o tome da i reditelj i scenograf imaju i pretenzije višeg reda, delovalo je isključivo dekorativno i ornamentalno.
       U suštini, u ovoj predstavi su se preplitali elementi naturalističkog i žarijevskog pozorišta, istina s neželjenim posledicama: drastično je prerastalo u groteskno, groteska je razarala socijalni efekt priče. Publici je jedino preostajalo da se smeje ružnoći, debljini i prostoti Krecovih junaka, njihovom valjanju u blatu svakidašnjice. Ti živopisni likovi su demonstrirali, kako bi rekao Volter, da čovečanstvo opet ide na četiri noge, da nema vidljivije razlike između ljudskog i životinjskog sveta. Nekim gledaocima je i to bilo dovoljno, a nekima i nije.
       Na primeru predstave Krecovog "Nagona" još jednom se potvrdilo da naturalizam može biti delotvoran na modernoj pozornici tek kad se oslobodi ideoloških predrasuda iz prošlosti, koje su mu svojevremeno pomogle da izraste u moćan pokret, a danas ga i te kako sputavaju, ponekad čine i gotovo deplasiranim.