NAZIV IZLOŽBE: Simetrija i prostor
AUTOR: Miroslav PavloviĆ
GALERIJA: SALON MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI

      Đorđe Kadijević
      
       Kada je 1978. godine okončao svoje studije na Institutu likovnih umetnosti u Bukureštu, Miroslav Pavlović (Vršac 1952) našao se pred dilemom tipičnom za "svoje vreme", tj. za finalnu fazu poznog modernizma koja se preklapa sa ranom fazom postmoderne. To je dilema koja bi, uprošćeno, mogla da se identifikuje u traženju globalne paradigme, srpski rečeno - opšteg uzora. Vreme u kome se Pavlović zatekao nije mu mnogo pomoglo da se orijentiše, jer ni ono samo nije imalo artikulisan primarni umetnički smer. Inercija modernističkog liberalizma delovala je na Pavlovića zahtevom da bude "nov" i originalan, sa zadatkom da "ide napred". A već probuđena svest postmoderne prenela je na njega virus "retro" recepcije sa legitimnim pravom na "pogled unazad".
       Prinuđen da se sam odluči, Pavlović je pošao od jedne verzije geometrijske apstrakcije, uzete iz tradicije neokonstruktivizma. Moguće je pretpostaviti da se on, vremenom, osetio skučen u odavno "potrošenom" prostoru geometrijskog estetizma. Trebalo je naći izlaz. Pavlović se odlučio za radikalno rešenje - za promenu medijske strukture izraza. Teško je reći kako je došlo do takvog Pavlovićevog obrta. Neko bi, prosto, mogao da kaže: čovek je, u trenutku nezadovoljstva, sam video da mu slike izgledaju zanimljivije sa naličja nego sa lica. Ozbiljniji tumač može da kaže da je Pavlović pokušao, i uspeo, da neokonstruktivističku strukturu svoje slike sa površine platna prenese u prostor.
       Tako su nastali eksponati aktuelne Pavlovićeve faze, prikazane na ovoj izložbi, za koje bi bio priličan naziv uzet iz rečnika "nove" ili "druge" moderne, kao što je k o n s- t r u k c i j a. Rečju, Pavlović je autor artificijelnih objekata rađenih od drvenih letvi i platna (otud sličnost sa slikama okrenutim s naličja) u kojima bazična, konstruktivistička ideja forme dobija punu prostornu artikulaciju.
       Za razumevanje Pavlovićeve estetike od važnosti je razlika između likovnosti i slikovnosti, na koju ukazuje Jerko Denegri u katalogu ove izložbe. Kod Pavlovića je reč o "čistim" artefaktima u kojima nema ni traga klasične slikovitosti. Svaki Pavlovićev eksponat je lik za sebe koji ne odslikava ništa drugo... Tako shvaćene, ove Pavlovićeve konstrukcije mogle bi da posluže kao primer tautološke samodovoljnosti na kojoj se zasniva "radna praksa" aktivista ekstremne avangarde.
       Pavlovićeva dela, znači, trebalo bi da imaju potpunu ontološku autonomnost u odnosu na sva značenja koja bi mogla da im se pripišu sa strane. Ali, gle, tu gde se čini da zahtev za radikalnu autonomiju umetničkog dela u odnosu na diskurzivnu stvarnost nalazi svoje rešenje, otvara se novi problem. Stvar nije u tome što se u produktu "rada" umetnika likovno razdvaja od slikovnog, već što se u tome deli artificijelno od estetskog. Time se, zapravo, dovodi u pitanje prirodna celina integralnog umetničkog dela. Ako se svede na "stvar po sebi", to delo preti da izgubi ontološki status umetničkog ostvarenja. Perfidija Marsela Dišana svesno je ukinula onu "drugost" koju umetničko delo nosi u sebi, za razliku od puke datosti običnih stvari. Ne izgleda sigurno da "redimejdi" duhovitog Francuza služe kao najbolji putokaz za savremene umetnike, pa i za Miroslava Pavlovića. A ne služe, izvesno ni kao primer prema kome bi se Pavlovićevo delo moglo najbolje protumačiti. Jer, njegovi radovi ne ukazuju samo na razliku između likovnog i slikovitog, već upozoravaju i na suprotnost artificijelnog i estetskog, po kojoj se upravo koriguje aksiološki kriterijum suđenja o tome šta jeste, a šta nije umetničko delo