Plate su redovne i, za srpske prilike, solidne, Opština izmiruje osnovne obaveze, nešto se namakne sa strane, predstave su dugovečne, ali će Narodno pozorište "Ljubiša Jovanović" u novi vek ući sa raspolućenom zgradom i sa materijalnim brigama kojima se ne vidi kraj

      Kako stvari stoje, a za sada ne stoje sjajno, Narodno pozorište "Ljubiša Jovanović" u Šapcu u treći milenijum ući će sa raspolućenom zgradom. Dobro, ne baš raspolućenom, ali "postoji dilatacija", stručno objašnjava Zlatica Popović, upravnica teatra, a to znači da, ako otvorite vrata koja bi trebalo da budu veza između dvaju delova zgrade, naći ćete se u praznom prostoru. "Stari deo je prosto odsečen od novog." Kako se to desilo?
       Nema u priči ničeg tajanstvenog. Pre dvanaest godina završena je prva faza rekonstrukcije zgrade pozorišta, zapravo zdanja nekadašnjeg Zanatskog doma podignutog 1933. Kad je trebalo nastaviti posao, ponestalo je novaca. Prema predračunu iz 1997, za završetak druge faze valjalo je obezbediti oko milion nemačkih maraka. Otprilike toliko, ako ne i više, treba i danas. "Bili smo vrlo blizu da počnemo prošle godine, ali nas je omeo rat", kaže Petar Jovanović, načelnik za društvene delatnosti u opštinskoj skupštini.
       Rekonstrukcija, sasvim je sigurno, neće početi ni u ovoj godini, a kada će, to u Šapcu niko ne može reći, pa ni Zoran Mrdović, predsednik Upravnog odbora pozorišta, koji se drži latinske izreke "Dum spiro, spero", Dok dišem, nadam se. Nadu pogotovo ne gubi Zlatica Popović, koja je na čelu šabačkog teatra već osamnaest godina i koja se ponosi time što je, uprkos protivljenju "nekih struktura" u gradu i optužbama da su joj prohtevi megalomanski, imala hrabrosti da sruši staru scenu i podigne novu, modernu. Uz pozornicu sagrađeni su radionice, depo za dekor, podstanica za grejanje, svetlosna i tonska kabina. Onih milion maraka, kojih nema, omogućili bi da se dva dela zgrade povežu, što će, pre svega, reći da se i dvorana, kao i scena, uredi "za 21. vek".
      
       Prvo "teatralno predstavlenije" Šabac je imao pre 160 godina, 1840. Tadašnji profesor gimnazije Damjan Marinković pripremio je sa učenicima Sterijinog "Svetislava i Milevu". Predstava je izvedena dva puta, prvog i drugog dana Božića. "Serbske novine" pisale su: "Kako prvo, tako i drugo veče, činjeno je živo i redovno predstavlenije ovo, tako da je svaki zritelj voshičen bio. Jednom reči, preko našeg očekivanja delo je ovo dobro izašlo i radosno pljeskanje ruku osvedočilo je opšte odobravanje i zadovoljstvo zritelja."
       Godine 1906. osnovano je Šabačko narodno pozorište, a današnje, koje nosi ime slavnog glumca, Šapčanina Ljubiše Jovanovića, prvu predstavu, Švarkinovu "Noćnu smotru", izvelo je 14. decembra 1944. To je, u najkraćem, pozorišna istorija grada koji uspon beleži od 1816. godine kada je za gospodara Podrinja postavljen Jevrem, "jedini pismen od braće Obrenovića i od prirode sklon ka novačenju i napretku".
       U napretku, kasnije, Šabac se dičio i svojim teatrom za koji danas meštani vole da kažu da je među najboljima izvan Beograda, "ako ne i najbolji". Posebno to želi da naglasi Zoran Mrdović, koji je, osim što predsedava Upravnim odborom pozorišta, i predsednik rukometaša "Metaloplastike", "najboljeg jugoslovenskog rukometnog kluba i najboljeg rukometnog kluba na svetu". Te dve Mrdovićeve društvene funkcije neki dovode u vezu sa onom trećom, funkcijom direktora profitabilnog Javnog preduzeća za upravljanje građevinskim zemljištem, pa zaključuju da su se i pozorište i rukometni klub našli na pravoj adresi. Mrdović odbija primisao da bi, eventualno, mogao da bude "iskorišćen" zbog svog direktorskog položaja, mada dopušta da mu poslovni i privatni kontakti pomažu da lakše završi neke poslove. U te poslove, naravno, ubraja i ubiranje novca, što je grub izraz za ono što Mrdović elegantnije naziva "logističkom podrškom pozorištu". Logistička podrška, kako god se okrenulo, jeste ono što šabačkom pozorištu, kao i drugim teatrima, uz budžetski izvor, obezbeđuje kakvu-takvu egzistenciju.
       Po nekim podacima, Šapčani u tom pogledu stoje solidno. "Mi još dobro živimo", kaže glumac Borivoje Božanić. "Naša opština još dreši kesu." Kesa je, priznaje Petar Jovanović, sve lakša, težina joj zavisi od toga kako ide privredi, a ni privredi u Šapcu u poslednje vreme ne ide najbolje. Nerado se pominju izuzeci, to jest firme koje koliko-toliko posluju s dobitkom i od kojih se ponešto može otkinuti i za kulturu. "Neću da ih pominjem, da ih ne bih urekao", kaže u polušali jedan šabački sagovornik. Jovanović se, kao i Mrdović, nada, odnosno očekuje s nadom da se "u čitavom našem društvu materijalna situacija popravi", a za to "ima nagoveštaja u našoj sredini".
       Opština, kao osnivač i glavni finansijer pozorišta, ne daje onoliko koliko bi pozorište, po opštoj oceni, zasluživalo, ali uspeva da obezbedi redovne plate i redovnu isplatu materijalnih troškova. Najniža glumačka plata, bez minulog rada i ostalih dodataka, je 1 693, a najviša
       2 820 dinara. To je dobar prosek i za beogradske teatre. "Ovaj grad ozbiljno drži do svog pozorišta", kaže glumac Zoran Karajić. Problemi, što se plata tiče, nastaju pri tumačenju pravnih propisa, a to u šabačkom slučaju znači da nije jednostavno odrediti lični dohodak glumcima koji imaju samo osnovnu školu, pošto kolektivni ugovor u ovoj struci ne predviđa kategoriju s najnižom školskom spremom. I to je aktuelna slika jednog uspešnog srpskog pozorišta: uz dvoje troje mladih, akademski obrazovanih glumaca, svi ostali su, što bi se reklo, samouci. Primeri iz istorije srpskog pozorišta, koja i u novijem dobu pamti sjajne glumce koji su, jedva školovani, bili profesori na Pozorišnoj akademiji, teško da mogu biti opravdanje za situaciju na kraju dvadesetoga veka. I to je duga priča.
       "Vlast" naših dana, dugom, ozbiljnom i teškom pričom smatra Zoran Karajić priču o vlasti koju će šabačko pozorište, kroz Nušićevu "Vlast", pokušati da ispriča krajem marta. Režira predstavu Mira Banjac koja za sebe kaže da nije nušićevska glumica, ali veruje da dobro poznaje mehanizam vlasti kojim se Nušić bavi ne samo u ovoj već i u drugim svojim komedijama. Ako pisac "Vlast" nije stigao da završi, on je, smatra Mira Banjac, kao svetlo na kraju tunela ipak ostavio prostor u kojem ima dovoljno slobode da se zamisli nastavak. "Usudila sam se da adaptiram dopisane činove Mileta Stankovića i da drugi deo dovedem do naših dana. Ličnosti nisu iste, ali su isti karakteri." U prvom delu vlast je, objašnjava, malo groteskna, a u drugom delu malo i opasna.
       Hoće li se predstava dopasti vlasti? Zoran Karajić: "Neće, ako se prepozna." Glumci potajno očekuju da se prepozna. "Vlast" će, računa li se i jedna predstava za decu, biti četvrta, i poslednja, premijera Šabačkog pozorišta u ovoj sezoni. Nekada, u srećnija vremena, bivalo ih je i osam. Precizna računica pokazuje da je šabačka opština u 1999. godini za svoje pozorište izdvojila 2 700 000 dinara, a od te sume, kad se odbiju svi izdaci (lični dohoci, topli obrok, regres, materijalni troškovi), za program ostaje 120 000 (i slovima: sto dvadeset hiljada). To nije dovoljno ni da bi se spremila jedna predstava. "Dovijamo se", ponavlja Zlatica Popović reči koje, kao sa trake, odavno već slušamo u svim srpskim pozorištima. "Dovijanjem" se u prošloj godini namaklo
       650 000 dinara. "Muka je velika, ali se nekako izgura", dodaje upravnica.
       Jedna uspešna privatna tekstilna fabrika u poslednjih desetak godina oslobađa pozorište brige o kostimima. "Kostimograf, jednostavno, ode sa našim krojačima u magacin firme i izabere šta mu treba. Nešto ne može da se dobije. Ali, ako imaju, a odgovara za predstavu, daju nam i gotovu odeću." Naravno, sve je besplatno. To je lepša strana šabačke pozorišne storije.
       Na onoj drugoj strani su sve sama pitanja, najpre pitanje o honorarima. Šabačko pozorište, u principu, angažuje dobre reditelje, a dobri reditelji koštaju. Pominju se sume (dakako u nemačkim markama) koje su, za naše prilike, astronomske. Zlatica Popović tvrdi da to nije tačno. Ne otkriva cifru, ali uverava da se dobra predstava, koju je režirao dobar reditelj, isplati za tri meseca. "Reditelj je dirigent jednog orkestra i, ako ume da diriguje, i orkestar svira harmonično", kaže upravnica i navodi primere dugovekih ozbiljnih šabačkih predstava koje su režirali Nikita Milivojević, Kokan Mladenović, Radoslav Milenković ("Ćelava pevačica", "Mandragola", "Mrešćenje šarana", "Dugo putovanje u Jevropu"). Izvan ovog kruga, kao daleko najgledanija predstava, sa više od sto izvođenja, stoji laka komedija Reja Kunija "Život je lep", u režiji Aleksandra Đorđevića.
      
       Pozorište i politika
       Na vlasti su u Šapcu, s tesnom većinom, socijalisti. Zlatica Popović je jedan od osnivača Socijalističke partije u gradu. Na to iz opozicije, koju uglavnom čini Srpski pokret obnove, ne gledaju, bar ne pojedinci, sa blagonaklonošću. Mr Radivoje Marinković, predsednik SPO-a u Šapcu, za Zlaticu Popović kaže da je rigidni socijalista i da je i na čelo pozorišta došla po (ondašnjoj) partijskoj liniji. Upravnica to ne poriče. "Jeste, Komunistička partija me je postavila za direktora pozorišta i ja se toga ne stidim. Prošlosti se nikad nisam odrekla." U toj prošlosti, nešto bližoj, Živko Topalović, stomatolog, savezni poslanik SPO-a, vidi razlog da ne ulazi u pozorište. Zlatica Popović je, tvrdi Topalović, 1990. jednim proglasom pozvala "majke i žensku populaciju" da ne ulaze u druge partije koje mogu izazvati krvoproliće i da ne daju svoje sinove u te partije. "Tada sam na radiju izjavio da, dok je ona upravnik, u pozorište neću ući. I te reči se držim." "Pravi grešku, mnogo propušta", veli Zlatica Popović, odbacujući Topalovićevu optužbu kao izmišljotinu. Nikakvog proglasa nije bilo. Jeste, govorila je na televiziji devedeset druge, povodom devetomartovskih demonstracija, sačuvan je taj zapis. Rekla je tada da niko nema pravo da oduzme nečiji život, jer mu ga nije ni dao, i da ona, kao majka, želi miran san svoj deci i bezbrižne igre dece na trotoarima svakog grada.
       Jednako, kao besmislenu, ocenjuje Topalovićevu tvrdnju da je, pod pretnjom otkaza, zabranila svojim glumcima da učestvuju na promociji romana "Noć đenerala" Vuka Draškovića u Domu sindikata. Uostalom, zna se da je tom prilikom odlomke iz knjige čitao glumački doajen šabačkog pozorišta Cane Firaunović. Zlatica Popović želi da izloži jasan stav: "Nijedna partija nije u ovom pozorištu održala neki svoj sastanak. Ne dam da u ovo pozorište uđe nijedna partija. A svako ima pravo na partiju za popodne."
       Radivoje Marinković, koji je i magistrirao iz oblasti zaštite životne sredine a osim diplome inženjera hortikulture ima i diplomu scenografa, svojevremeno nije primljen na konkursu pozorišta za slikara izvođača. Ali, svoje lično mišljenje o Zlatici Popović odvaja od mišljenja o njenom upravljanju. Smatra da upravnica pozorište dobro vodi, da ga je u mnogo čemu unapredila. Dopušta da članovi njegove stranke, kao Topalović, misle drugačije.
       Zoran Mrdović ima ideju koja bi, veruje, bez poteškoća ujedinila i one na vlasti i one u opoziciji. Pripremio je odluku o finansiranju vrhunske kulture i sporta u opštini Šabac. Prema Mrdovićevom predlogu, izdvajanja u tu svrhu bila bi obaveza kao što su porez ili razne takse, s tim što bi bila vezana za rezultate poslovanja. "Ne bi više zavisilo od nečije dobre volje da li će pozorište moći da pripremi premijeru." Mrdović je uveren da bi se svi, bez obzira na stranačku pripadnost, vrlo brzo složili s njegovom zamišlju. Sprema se da predlog odluke prosledi svim opštinama u Srbiji. "Ovo nije političko pitanje. Taman posla da pripadnici opozicionih stranaka ne vole pozorište i ne vole sport!"
       Petar Jovanović oprezno nagoveštava da bi druga faza rekonstrukcije pozorišta mogla početi možda dogodine. Za sada će se Opština pobrinuti da se na zgradi (do ovogodišnjih Susreta "Joakim Vujić" čiji je Šabac domaćin) izvrše neke neophodne popravke, pošto su zidovi već počeli da vlaže.
       Zlatica Popović u perspektivi (dalekoj?) vidi modernu dvoranu sa 544 mesta, umesto sadašnjih 328 sa trošnim stolicama, uređen i funkcionalan hol, sređenu klimatizaciju i ventilaciju, pa i svetlarnik sa lepom malom fontanom. "Pokušavam ljudski da razumem ova teška vremena, ali još se nadam."
      
       FELIKS PAŠIĆ