Beogradski Centar za likovno obrazovanje bio je, a i sada je, važan most između Akademije i mladih ljudi

      Ima škola u koje se odlazi dobrovoljno, a vraća "obavezno" - iz zahvalnosti! To je posebno vidljivo u beogradskom Centru za likovno obrazovanje, poznatijem kao "Škola u Šumatovačkoj", po ulici u kojoj se nalazi, a koju je i sama učinila poznatom.
       Još od sredine prošlog veka (1845) ugledni slikari nastojali su da se zasnuju učilišta za umetničko obrazovanje mladih. To je imalo odjeka, a zaokruženo je osnivanjem Akademije likovnih umetnosti 1937. godine. Potrebe su bile još veće, pa posle Drugog svetskog rata Udruženje likovnih umetnika Srbije pokreće inicijativu da se osnuje škola u kojoj će se mladi skloni umetničkom pozivu pripremati za studije na visokim umetničkim školama. Škola počinje da radi na Kosančićevom vencu broj 19, a onda decembra 1948. Izvršni odbor Narodnog odbora grada Beograda od ULUS-a preuzima Kurs crtanja i vajanja i stavlja ga u nadležnost svog odeljenja za kulturu i umetnost. Suština se ne menja, škola ostaje u tesnoj vezi sa Udruženjem likovnih umetnika, s tim što prelazi u Šumatovačku ulicu broj 122-a, gde opstaje do danas, kao početna stanica mnogih umetnika i sada već kao kultno mesto umetnosti.
      
       Sećanja učenika i profesora
       Kao takva, Škola u Šumatovačkoj zaslužila je da joj se dostojno obeleži poluvekovno postojanje. Tokom nešto više od godinu dana to nije bilo moguće, zbog svega što se dešavalo, pa će to biti učinjeno ove godine. Umetnički duh ove škole od početka je bio jači od politike, tako da su se u obeležavanje njenog velikog jubileja uključili i oni koji su među sobom politički protivnici. Pomoć i podršku za ovu svečanost duha, između ostalih, dali su Ministarstvo kulture Republike Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda. U odboru za obeležavanje ovog jubileja i u uređivačkom odboru monografije štampane tim povodom zajedno su Željko Simić i Ljiljana Šop, pored ostalih.
       Monografija, ukusno opremljena i opušteno pisana, poput pokreta četkicom ovde izniklih majstora umetnosti, zapisima i sećanjima profesora i učenika ove škole - u kojoj su, kao retko gde, učenici postajali profesori - osim istorijata, pruža vernu sliku atmosfere u kojoj se neizbežno razvija kreativnost duha.
       Mileta Prodanović piše: "Tokom pedeset godina postojanja kroz prostorije škole u Šumatovačkoj prošlo je više od osam hiljada polaznika. Bilo je među njima onih koji su u atelje ušli svega nekoliko puta, bilo je i onih koji su boravak u školskim prostorijama shvatili samo kao kariku u lancu procesa koji vodi ka ulazu u neku od akademija, onih koji su i ovde došli sa izvesnim predznanjima ili iskustvima, ali bilo je mnogo onih koji su baš ovde otkrili veličinu slojevitog i heterogenog sveta umetnosti, onih koji su čitave važne i duge segmente svog života vezali za ovu instituciju."
       Kosta Bogdanović, profesor na ovoj školi od 1958. do 1972. godine, podseća na to kako se radilo: "Integralni program škole delio se na program crtanja i slikanja (rad bojama, osim tehnike ulja) i na program vajanja glinom, na livenje i obradu gipsa, patiniranje, rad u drvetu i iskucavanje u metalu. Pomenutoj grupi teorijskih predmeta pridružena je svetska književnost, koju je tada predavao profesor Jovan Angelus. Teorijske predmete slušali su svi učenici, a za taj blok nastave bila je rezervisana subota. Ta je subota u mome sećanju ostala zanimljiva po tome što su se posle završene nastave oko 20 časova (dužina časa nikada nije bila strogo određena i trajala je skoro uvek duže od školskih 45 minuta) obavezno priređivale male individualne izložbe, koje su trajale do zatvaranja škole, najčešće do 23 sata. Izlagani su i svakodnevno radovi pojedinaca i oni stvoreni od jedne do druge subote."
       Priseća se i svojih učenika: "Bila je zanimljiva saradnja i sa pojedincima, kao, na primer, sa Rašom Teodosijevićem, koji je čekao da svi učenici odu, pa da mi pokaže svoje akvarele, kada bi tražio da mu konkretno izdvojim najuspešnije. Od začuđujuće količine radova koju bi svake subote doneo, izdvojio sam jedan ili dva i tada sam znao da će sledeći put doneti još više. Radio je zaista sjajno akvarele, pokazivao skoro neviđeni entuzijazam i veru u umetnost."
       Neizbrisiva sećanja nose sami učenici škole. Tako danas vrhunski umetnik Ljuba Popović kaže: "Crtali smo uglavnom na pakpapir, a u nedostatku gume za brisanje služili smo se sredinom hleba. Brisati i pisati, dodavati i oduzimati, a pri tom gledati tamo u model, bila je formula za rad. Zanemarivati detalje, ne crtati bore i dlake, ostaviti trepavice na miru - bila su pravila. Parola Šumatovačke, koja će važiti na Akademiji: tražiti formu i karakter modela. Ta prva uputstva mojih profesora, naročito Petrovića zvanog Mrtvak, ostaće mi kao najupečatljivija kazivanja vezana za crtež. Bila je to osnova na koju će se nadovezivati docnija saznanja."
      
       Izazov modela
       I dodaje: "Vrlo dobro se i danas sećam svog uzbuđenja kada sam na podijumu u Šumatovačkoj prvi put video golu Cigančicu, model, koja se pojavila iza paravana. Bio sam mokar od glave do pete. Taj 'stres', u početku možda erotski, pretvorio se brzo u ljubav prema telu koje gledam, ljubopitljivost, pa u istinsko ispitivanje nečeg živog što tamo drhti i diše. Slikari koji nemaju to iskustvo crtanja po modelu, koji misle da se može učiti precrtavanjem sa fotografija, ostaju hendikepirani za čitav život, jer susreti sa modelom angažuju ne samo ruku već i čitav splet osećanja zakopanih duboko u nama."
       Zare Đorđević, polaznik prve generacije, seća se kako su ponekad čistačica Stanija i njen muž bili modeli za portret.
       Grada Rajković, opet, priseća se Ciganina Nidže koji je noću polivao ulice, a danju pozirao, utučen što mu je pobegla žena i odnela televizor i njegovo odelo. Za Nidžu su se svi mnogo vezali, pa kad je kasnije nastradao od tramvaja, "ostali su nedovršeni crteži, žalost i utučenost".
       Jelena Trpković se priseća za nju u početku neprijatne scene: "Užurbano ulazim u atelje, kasnim minut, ali kasnim, a to je nedopustivo, otvaram vrata i vidim golog muškarca kako pozira. Nema više stolica i draperija. Svi su pogledi upereni u mene ne bi li videli moju reakciju. Ustuknem, prvi put u životu vidim golog muškarca 'uživo', a onda stavom 'nije to ništa, to ja viđam svaki dan' prilazim svom štafelaju koji je tako prokleto blizu tom crnpurastom telu. Pokušavam nešto da nacrtam, ali pogled ide na stopala, i uvek na stopala. Zapamtila sam da je imao velika stopala puna žila i prljave nokte."
      
       Toplina ateljea
       Zoran Graovac ovako opisuje atmosferu: "Atelje je uvek bio topao, u stvari vruć, od lude mlade energije, sreće i strepnje, i od preteranog loženja zbog modela. Osećao se izmešan miris, težak ali uvek prepoznatljiv. Teško se disalo od uzbuđenja, od ustreptalosti duše, od golog modela, od velike gužve, od prepune peći, od špiritusa i, najviše, od laka za kosu."
       A Goran Ćirić priznaje: "U školi sam upoznao prelepu devojku Sanju u koju sam se dečački zaljubio. Uskoro smo počeli da obilazimo muzeje, izložbe i provodimo sate u šetnji, priči i crtanju u prirodi."
       Naravno, zauvek su ostala sveža sećanja i na same profesore, bez kojih ne bi bili to što jesu. Tako Bosiljka Kićevac za svog profesora Milana Četića kaže da je za nju bio "dobar otac koji misli na budućnost svoje kćerke", a Todor M. Stevanović - za istu osobu - da je "doprineo otkriću njegovog univerzuma".
       Jugoslav Vlahović, takođe polaznik ove škole, piše: "Škola u Šumatovačkoj bila je, a i sada je, važan most između Akademije i mladih ljudi, više ili manje talentovanih, ali uvek nemirnih i radoznalih, (ne)spremnih da krenu u zavodljive i neispitane predele umetnosti."
       Zbog svega toga, Marko Omčikus kaže: "Jednostavno, Šumatovačka je institucija u kojoj niču mlade sadnice umetnosti." Aleksandar Kocarev otvoreno priznaje: "Šumatovačka mi je pružila sve što mi je trebalo, ja sam svoj cilj postigao." Fatima Dedić u monografiji piše: "Šumatovačku smo voleli i osećali kao nešto što nam je pripadalo." A Aleksandar Rakonjac dodaje: "To je pravo predškolsko odeljenje velike Akademije."
       Baš tako, i zato Dragana Jovčić kaže: "Ima mnogo škola i mnogo ulica, ali kada se kaže ŠUMATOVAČKA, zna se o čemu je reč."
      
       JOVAN JANjIĆ