NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ko je ubio Slavka Ćuruviju

Šestog aprila 1999. gledali smo Dnevnik RTS-a, u kome je Slavko optužen da se zalagao za bombardovanje. Zabrinuli smo se. Ali, pola sata posle Dnevnika javila se jedna novinarka, sa informacijom da ju je kontaktirao Aleksandar Vučić, ministar za informisanje, i rekao joj da poruči Slavku da je to bila greška, da se više neće ponoviti. Sutradan, kad je izišao tekst u "Politici Ekspres", zapala sam u strepnju koju je potencirao svako s kim bismo se sreli na ulici: "Slušaj, ovo je poziv na linč - beži!" Slavko je to odbio. Da, bio je svestan situacije, ali, kažem, ne želite da mislite da se od ljudi mogu praviti dugmad. Nije imao razloge da veruje da bi neko mogao da ga ubije.

      To kažnjavanje je imalo brz ritam: sve je bilo završeno za šest meseci. Na njegovom početku našao se Aleksandar Vučić, ministar informisanja Srbije. Rešenjem Ministarstva sa njegovim potpisom od 14. oktobra 1998. godine zabranjeno je izlaženje "Dnevnog telegrafa" i "Danasa" . Na njegovom kraju bila je ruka nepoznatog ubice koji je izrešetao Slavka Ćuruviju, prošle godine na Uskrs, 11. aprila, dok su NATO bombe padale ne praveći nikakvu razliku između onih koji glasaju za Miloševića, Draškovića, Šešelja, Đinđića, profesorku Marković, Koštunicu.
       Njima se, baš, žurilo. Nekoliko dana posle zabrane "Dnevnog telegrafa", Milorad Radević, budni, "ništa nas ne sme iznenaditi" građanin, uz to predsednik Patriotskog saveza Beograda, ustao je u cik zore kako bi 22. oktobra 1998. godine već u 7 i 15 ujutro iskoristio blagodeti dva dana starog Zakona o informisanju i dostavio prijavu zbog "rušenja ustavnog poretka" protiv novina "Evropljanin", njihovog vlasnika Slavka Ćuruvije, glavnog urednika - Dragana Bujoševića i direktora Ivana Tadića. Mirko Đorđević, koga je Vlada Srbije rasporedila na radni zadatak sudije za prekršaje, uspeo je da već u devet ujutro zahtev za pokretanje postupka stigne do sekretarice Slavka Ćuruvije. Đorđević će ostati upamćen po jednoj izjavi i jednoj presudi. Izjava: "Ovde piše, na naslovnoj strani 'Evropljanina' da je broj objavljen 19. oktobra, dakle pre stupanja na snagu Zakona o informisanju." Presuda: zbog rušenja ustavnog poretka, kažnjavaju se "Evropljanin" - 800 000 dinara, Slavko Ćuruvija - 800 000 dinara, Dragan Bujošević - 400 000 dinara, Ivan Tadić - 400 000 dinara. Zbir, preko 400 000 maraka.
       Tako je počelo uništavanje medija u Srbiji: drakonska kazna koju niko ne može da plati i koja automatski treba da dovede do gašenja novina, a kod ostalih da proizvede apsolutnu autocenzuru. Za vlast idealno rešenje i predivan propagandni slogan: presuda je po Zakonu (jasno je da je neustavan, ali ko to zna), nije reč o zabrani novina, dakle - štampa je slobodna.
       Dan-dva posle presude sedim sa prijateljima na Sajmu knjiga na štandu Matice srpske. Pojavljuje se tužilac Milorad Radević. Presrećem ga pitanjem "Milorade, ko ti je naredio da nas tužiš?". Radević me tapše po ramenu (!) i kaže "Sve je u redu, je l' da." Odgovaram: "Osim što si mi oduzeo 33 godine života koliko ću morati da plaćam kaznu, sve je u redu; nego, reci ko ti je naredio da nas tužiš." Uporan je i Milorad: "Nemam ništa protiv da pišete šta god hoćete o političarima, ali ne može protiv države." Kažem: "Milorade, niko državu nije dirao, možda neke političare jeste, ali nije bitno, nego ko ti je naredio da nas tužiš?". Pobeže Milorad!
       Pobegli su i mediji od prve primene nakaznog Zakona posle jednog do dva teksta/priloga. Trpen - spasen, mislili su jedni; ako ne talasamo, ostaviće nas na miru. Šta hoće, to je kazna u krugu porodice, i sam je Ćuruvija isticao svoje dobre veze sa vlašću, tvrdio da se često sreće sa Mirom Marković - pravdali su drugi svoje ćutanje o prvoj "smrtnoj presudi" novinama (mediju).
       Tačno, Ćuruvija je govorio o svojim vezama sa vlašću, ali je i temperamentno prepričao "Vremenu" i "M magazinu" razgovor sa profesorkom, ne sećam se više da li 20. ili 21. oktobra 1998. godine. Kada se sa tog razgovora vratio u redakciju, pitao sam ga da li je bilo tako grozno koliko on grozno izgleda. "Još gore", odgovorio je i ubio moju dalju radoznalost.
       Kao što nije krio svoju vezu, Ćuruvija nije krio ni svoj raskid sa vlašću. Ali, nije tajio ni ubeđenost u svoju medijsku nadarenost. Bio je beskrajno ponosan što je bio prvi privatni izdavač dnevnih novina koje su donosile i te kakav profit i koje su u tadašnje novinarstvo unele dramatičnu novost: proizvodile su vesti, dok su se ostali uglavnom bavili izveštavanjem sa skupova i konferencija za novinare i ponavljanjem već znanih komentara. (Sasvim je tačno da je "Dnevni telegraf" želju da bude poseban plaćao ponekad srljanjem u netačnost i jeftinu senzaciju, ali to je bilo manje zlo od dobra koje je doneo prodrmavši usnulo novinarstvo.) Jednako gord Ćuruvija je bio i na "Evropljanin", nedeljnik koji nije dočekao priliku da izlazi sedmično. Ćuruviji je bilo važno da, praveći "Evropljanin", učini novi pomak i u dizajnu i u novinarskoj filozofiji jednog nedeljnika: nema prepričavanja dnevnih novina, radija i televizije, nema pukog dnevnika sedam dana uz koju rečenicu komentara; ima istraživanja, analiza, predviđanja dovoljno kvalitetnih da se "Evropljanin" čuva kao dokument vremena. (Naravno da se u tome nije uvek uspevalo.)
       Možda sam i suviše pojednostavljivao stvari kada sam govorio da je Ćuruvija "Dnevnim telegrafom" hteo da zaradi novac, a "Evropljaninom" da sebi stekne slavu (napravi spomenik) u novinarstvu. Njima se to nije dopalo. Kažnjavanje se nastavilo. Bratislava-Buba Morina tuži "Dnevni telegraf" zato što je objavio oglas "Otpora", 9. novembra 1998. godine. Sudija Vesna Dabetić-Trogrlić nalazi da je Morina u pravu. Kazna: 1,2 miliona dinara. Milovan Bojić mesec dana kasnije tuži, a sudija Dobrivoje Glavonjić kažnjava "Dnevni telegraf" (izdaje se u Crnoj Gori) sa 450.000 dinara zbog "povređene časti i ugleda Bojića". Zbog istog teksta, po tužbi istog Bojića, sudija Krsto Bobot osuđuje Slavka Ćuruviju i novinare Zorana Lukovića i Srđana Jankovića na pet meseci zatvora.
       Nećemo štampati novine dok traje rat, rekao je Ćuruvija kada je NATO počeo da nas zasipa bombama. Izgledalo je da će to biti i kraj kažnjavanja. Greška. Miroslav Marković u "Ekspres Politici" objavljuje tekst "Ćuruvija dočekao bombe", u kome tvrdi da je upravo vlasnik "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina" tražio od NATO da nas bombarduje. Notorna laž, a u ratnim uslovima i poziv na linč, bez obzira na pobude i namere pisca teksta.
       Dan kasnije, u neprijatnom razgovoru o načinima očuvanja dve redakcije koje ne rade, Ćuruvija kaže: "Dok sam ja živ, biće živi 'Dnevni telegraf' i 'Evropljanin'." Slutnja?
       Na Uskrs 1999. godine, šest meseci posle prve zabrane izlaženja "Dnevnog telegrafa", Slavko Ćuruvija je ubijen. Ako je kažnjavanje "Evropljanina" moglo da se shvati kao pokazna vežba za moguću primenu Zakona o informisanju, ubistvo Ćuruvije je bez oklevanja moglo da se protumači kao upozorenje šta se može dogoditi novinarima dok ratujemo protiv jedinog vojnog saveza na planeti Zemlji.
       Kaznu znamo. Ne znamo šta je bio zločin. Ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju. Možda i zato što suviše ćutimo o tome. Jova Ćuruvija javno je pitao šta je sa istragom o ubistvu njegovog brata Slavka. Zašto ne bi i novinari, jedan po jedan, dan za danom isto pitanje - Ko je ubio Slavka Ćuruviju - ispisali i poslali Tamo Gde Treba. Toliko smo pismeni.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu