Jedan od dvojice inspektora koji su me sutradan ispitivali, u jednom trenutku je konstatovao: "Znate, kriminalci ne ubijaju na Uskrs!" Zapitala sam ga: "Jel' te, pa, koji su, onda, to ljudi?" To nisu ljudi, gospođo!"

      Prolećno kasno popodne u ukusno nameštenoj mansardi, sa pogledom na razigrane krovove Beograda. U nekoj drugoj prilici osetila bi se radost zbog otkrića ovog prostora. Pored slike Slavka Ćuruvije, na kojoj je istovremeno ozbiljan i nasmejan, gori žižak u kandilu. Upravo se završava godina od njegovog ubistva zabeleženog kao presedan: prvi put u državi Srbiji likvidiran je vlasnik novina i novinar. Brutalno, na ulici. Tragično iskustvo ostavilo je ožiljke na život Branke Prpe, saputnice Slavka Ćuruvije i svedoka njegovih poslednjih trenutaka. Potresena momentom sećanja, kaže:
       "Ono što se dogodilo, samo ubistvo i čitava skala osećanja koje sam doživela, pristajem da rekonstruišem samo zato što smatram da to mora ostati zabeleženo u kolektivnom pamćenju. To je dokument o jednom vremenu i u tom smislu pokušaću da nadrastem sebe, odnosno svoju privatnost. Htela bih da ova priča bude i opomena da se nikad više nešto slično ne dogodi na ulicama Beograda.
       DRVENI GALEBOVI: Slavko i ja bili smo zajedno devet godina. Oboje smo se razveli, pre nego što smo počeli da živimo zajedno. Naš odnos bio je pun ljudski odnos, rado me je zvao: Badi - druže. Bila sam osoba na čije mišljenje se oslanjao. Slavko je bio čovek jakog individualiteta i često su naši razgovori bili veoma polemični. Ali to je bio sastavni deo jednog dinamičnog i kreativnog uzajamnog odnosa. Bio je praktičan čovek, pripadao je novinarskom svetu koji ja, kao naučnik istoričar, smatram površnim. Obično se trudio da koriguje moje mišljenje na način životne realnosti, tvrdio je da previše komplikujem stvari. Kad bih čvrsto osporila neku njegovu tvrdnju, rekao bi: "Vi, jalovi intelektualci, ko od vas ima koristi!?"
       Godine 1993. pravili smo drvene galebove; ja sam u Institutu za noviju istoriju Srbije imala platu dve i po marke, a ni on nije imao mnogo veću. Pravili smo te drvene galebove i prodavali ih tri marke po komadu u "Beoizlogu". Jedne večeri dok smo ih farbuckali, predložila sam mu: "Slušaj, čoveče, što ti ne praviš svoje novine?!" Na to mi je on, normalno, odgovorio: "Ti nisi pri svesti! Kako to misliš da ih pravim dok farbam galebove?" "Zašto ne nađeš investitora i praviš svoje novine?!" Kao istoričar srpskih intelektualaca u Kraljevini SHS i Jugoslaviji, kroz moje ruke prošlo je na stotine časopisa i novina iz tog perioda, i sve su bile privatne. Nikako mi nije bilo jasno zašto nikom ne pada na pamet da ima svoje novine, kad ta stvar nije toliko komplikovana.
       MARDOK I HJUZ: Uskoro je Slavko postao glavni urednik "Borbe", bio je oduševljen. Javio mi je to telefonom, ali ja sam mlako odreagovala. Kaže: "Ne misliš da je to neki uspeh?" "Ne" "Zašto?" "Zato što je bolje od toga praviti svoje novine." Vrlo brzo je smenjen, mislim nakon šest meseci. Kaže: "Branče, smenili me!" - "Super, sad ćeš da praviš svoje novine!"
       Kad imate kraj sebe nekog koji vam kaže da je to moguće, a da vi to znate, stvar krene. Dolazio je kod mene u Univerzitetsku biblioteku, a ja sam mu pokazivala te predratne novine i časopise. Lako je usvojio ideju. Naravno, bio je veoma racionalan čovek, znao je da to što mu predlažem spada u sferu utopije. Međutim, kao čovek izuzetne volje i fantastičnih sposobnosti, on je to i realizovao. Od mog vickastog predloga ispao je projekt "Telegraf", realizovao ga je zajedno s Đorgovićem, potom je krenuo u drugi projekt: "Dnevni telegraf", pa "Evropljanin".
       Sve značajne stvari u životu počinju nekako banalno: da nije bilo tih drvenih galebova i te inflacije, duhovnog ambisa, u kojem čovek smišlja najluđe projekte. Da je poživeo, mislim da bi zaista stvorio novinsku imperiju. U tom stilu su se on i Saša Tijanić oslovljavali, mada se ne sećam ko je od njih bio Mardok, a ko Hjuz.
       RUKAVICA JE BAČENA: Kao poslovan čovek, Slavko je pravio kompromise. Računao je šta koliko može da ga košta, otvarajući teme koje su išle direktno na račun Miloševićevog režima. Kalkulisao je: malo bi pustio, malo ne bi, uostalom, kao što više-manje svi nezavisni mediji to rade. U proleće '98. sa događajima na Kosovu, krenulo je kod njega to osećanje da je režim prešao liniju koja se može tolerisati. Posle teksta o masakru u jednom albanskom selu, pozvan je na informativni razgovor u policiju. U svojoj izjavi napisao je da on ne može nazvati teroristima žene i decu, kojih je bilo među ubijenima.
       Kasnije su počela da stižu upozorenja iz režimskih krugova zbog Tijanićeve kolumne. Da bi trebalo da je eliminiše. Slavko nije hteo da pristane na to. Do neke granice mogao je da pravi kompromise, ali da mu se mešaju u uređivačku politiku na taj način, apsolutno nije dolazilo u obzir. Od Zakona o univerzitetu, odnosno od trenutka kad je ukinuta autonomija Beogradskom univerzitetu, uveo je stalnu rubriku koja je pratila događaje na Univerzitetu.
       Dakle, krenuo je sa žešćom problematizacijom srpske stvarnosti. Odbio je da se povinuje vladinoj uredbi iz oktobra '98. Na naslovnoj strani DT je imao rubriku koja je glasila: "Poštujući uredbu, nismo objavili sledeće vesti..." Bacio je rukavicu, smatrajući da niko ne može da mu zabrani da objavi vest. Četrnaestog oktobra DT je zabranjen. Policija je upala posle ponoći; Slavka su fizički izneli iz redakcije i zapečatili je. Tako počinje njegova beskompromisna borba, koja je trajala sve do njegove smrti. Više nije bilo para koje nije bio spreman da izgubi. Nije bilo stvari koje nije bio spreman da založi, čak i svoju glavu. Za ono što je smatrao ispravnim. Ništa čoveka ne ispunjava takvom satisfakcijom kao borba za čestite ideale. To su stvari na koje smo zaboravili, a kad dođete u takvu situaciju, shvatite koliko je to važan segment življenja.
       ISKUSTVO DINSTBIRA: Prvi put smo se suočili s represijom u oktobru '98, nakon presude "Evropljaninu". Specijalna policijska jedinica opkolila je našu zgradu; policajci s mašinkama na gotovs poređali su se po stepeništu. Opsada je trajala od pola deset uveče do tri ujutro. U stanu su se slučajno zatekli Danica i Vuk Drašković i Saša Tijanić. U jednom trenutku javili su da Jirži Dinstbir želi da nas poseti. U dvorištu zgrade bila je gomila novinara, padala je strašna kiša, policija nikog nije puštala da uđe. Revoltirana činjenicom da se najedanput nađete u konfinaciji, sletela sam niz stepenice s papirom da sam ja vlasnik stana. Prosto da bih policiji izbila bilo kakav argument da ostanu tu i manifestuju silu, ili da nam plene stvari. Slavko je povikao za mnom: "Vrati se natrag!" Dana me je podržala: "Neka ide, od vas muških nikakve koristi!"
       Tad sam se, kao građanka koja nikad nije bila u sukobu sa zakonom, licem u lice našla s policijom koja vas tretira kao kriminalca. Policajcima poređanim po stepeništu s mašinkama rekla sam da imam gosta pred vratima i da želim da on uđe. Jedan od njih je klimnuo glavom, tako sam uvela Jiržija Dinstbira. Postoje granice do kojih se čovek boji. U suštini, hrabrost je moralno pitanje; počinje onog trenutka kad vas negiraju kao čoveka. Kad dovedu u pitanje vaša moralna ubeđenja, razloge postojanja. Shvatite da ako pristanete na tu trgovinu za vaše dostojanstvo, to nije ono što biste hteli. Jirži nam je rekao da ga ova ikonografija podseća na dane najcrnjeg staljinizma u Čehoslovačkoj.
       Mada, u klasičnim političkim procesima u totalitarnim režimima imate jednu ozbiljnost: imate javnog tužioca koji vas optužuje da ste izdali zemlju, imate konsekvencu, i znate da je to političko suđenje. Ovde taj tragikomični Zakon o informisanju sprovode sudije za prekršaje, zadužene za saobraćajke i sitne lopove; sa teškim optužbama kao što je rušenje ustavnog poretka, za koje vas onda osude novčano. Ispada da ako imate novac, možete rušiti ustavni poredak koliko vam je volja.
       DUGME OD ČOVEKA: Oko pet ujutro, kad su svi otišli, Slavko je bio deprimiran. Rekao je: "Nemam pravo da tebe uvlačim u sve ovo. Sad ćeš sve konsekvencije ti da snosiš. Možemo se naći na ulici." Setila sam se i ispričala mu jednu priču o šjor Pavi sa Visa. Kad su moji roditelji gradili kuću na otoku Visu, šjor Pavo, koji je imao 96 godina, svako jutro bi seo pred nas, stavio slamnati šešir i posmatrao kako gradimo kuću. Posle nekoliko dana, pitamo ga: "Šjor Pave, a šta vi to gledate?" "Gledam kako grodite kuću. Samo vi grodite i ja san četiri. Kako god je koja vojska prolazila, palila mi je kuću!" Dakle, šjor Pave, nasred Jadrana, u svom veku je sagradio četiri kuće. Ako je to mogao on, moći ćemo i mi. Prosto smo, tom vrstom filozofije nadrastali tegobnost situacije.
       Slavko Ćuruvija je pripadao ljudima koji vole život. Nije bio jakobinac, revolucionar. Ali, postoje trenuci kad takvi ljudi to postaju - ako ih dovedete u nepodnošljivu situaciju. Slavko nikad nije rekao da se boji, logikom duha on je to prevladavao. Kao što u filmu "Život je lep", glavni junak objašnjava svom sinu u konc-logoru da nije moguće praviti dugmad od ljudi: "Zamisli onog čiku da postane dugme?!" Njegov sin kaže: "Tačno, to nije moguće!"
       To je odbijanje zdravog mozga da prihvati repere patološkog uma. Zar ja nemam pravo da pišem tekst u kome kritikujem vlast? Valjda mi Ustav garantuje to pravo!? Vlast nije izvedena iz božijeg autoriteta, već iz narodnog suvereniteta. Oni su samo smenjivi predstavnici naroda. Imate pravo da kritikujete bilo koju vlast i zar želite da prihvatite da ćete zbog toga biti ubijeni?! Naravno da ne! To se kosi s vašim civilizacijskim utemeljenjem, s vašom logikom. Prosto, čovek se odupire toj patologiji, tom načinu mišljenja. U suprotnom, to je faustovska trgovina.
       REPRESIJA: Ja sam se solidarisala sa Slavkom. Ako respektujete stav bliske osobe, ne možete a da je ne podržite. Držeći se za ruke išli smo na sva ta suđenja. Represija ne stvara strah, nego bes. Kalkulišete samo dok vas maltretiraju na sitno: ovo mi baš nije pametno, mogu da izgubim posao... Ali, teški oblici progona ne izazivaju strah, naprotiv. Zbog toga se u istoriji nijedan totalitarni sistem nije pokazao uspešnim. Sloboda nije apstraktna kategorija, bez nje čovek nije kompletno ljudsko biće. Posle svih tih plenidbi, redakcije DT-a i "Evropljanina" mesecima nisu dobijale plate. Ipak, samo sedam ljudi je otišlo. Rekla sam Slavku: Vidiš kako velike ideje drže ljude, mnogo bolje od bilo kakvog novca! Neki su osuđeni na velike novčane kazne: Dragan Novaković, Ivan Tadić, Dragan Bujošević. Sve su to ljudi koji su delili tu sudbinu.
       Živeli smo na način koji nije normalan, u iščekivanju: Šta će se danas dogoditi?! Represija nad nama išla je u kontinuitetu, nije prošao nijedan mesec, a da nam nije suđeno. Pri svemu tome, Slavko je pokazivao fantastičnu izdržljivost. Zamislite čoveka kome svaki dan plene novine po vozovima i autobusima, a on ih svakog sledećeg dana štampa? Pa, redakcije koje rade u nenormalnim uslovima, pa kolporterska mreža koju jure i prebijaju po ulicama.
       Prosto, to je neko zlo koje juriša na vas. U jednom trenutku sam ga definisala kao metafizičko zlo koje ima razne oblike, pravce... Svaki dan gledate sistematsku akciju uništavanja jednog čoveka. Ali, on se nije izbezumljivao zbog toga. Skavko je bio temperamentan čovek, ali umeo je da se kontroliše. Ne možete biti nekontrolisani pored 140 ljudi, koliko su brojale te dve redakcije. Jednostavno, nije pristajao na poremećaj normalnosti svakodnevice.
       DRUGI DNEVNIK: Osmog marta stigla je presuda. Slavko je osuđen na pet meseci zatvora, bezuslovno. Mislila sam da treba da odemo iz Beograda, da nema smisla da sedi u zatvoru. Dvadeset trećeg marta otputovao je u Crnu Goru, da nađe stan. Vratio se iste noći. Otišli smo u Medija centar, potom je on otišao u redakciju i saopštio da obustavlja izlaženje svojih novina. Da neće da ih pravi za cenzorske makaze ministra za informisanje i da je to najčasnija stvar koju u toj situaciji može da učini. Meni je rekao: "Gde sad da idemo naokolo kao emigranti, sa ovoliko godina!? Uostalom, šta će mi reći ljudi iz redakcije - da sam pobegao?!"
       Da sam bila upornija, verovatno sam mogla da izdejstvujem da odemo. Ali, to su odluke na koje ne možete i ne smete da utičete. Takve odluke čovek donosi sam sa sobom. U pitanju su njegovi moralni reperi, njegovo shvatanje dostojanstva i životnih ciljeva. Više to nisam postavljala kao pitanje. Bio je to njegov izbor i to sam s punim poštovanjem prihvatila.
       Šestog aprila 1999. gledali smo Dnevnik RTS-a, u kome je Slavko optužen da se zalagao za bombardovanje. Zabrinuli smo se. Ali, pola sata posle Dnevnika javila se jedna novinarka, sa informacijom da ju je kontaktirao Aleksandar Vučić, ministar za informisanje, i rekao joj da poruči Slavku da je to bila greška, da se više neće ponoviti. Sutradan, kad je izišao tekst u "Politici Ekspres", zapala sam u strepnju koju je potencirao svako s kim bismo se sreli na ulici: "Slušaj, ovo je poziv na linč - beži!" Slavko je to odbio. Da, bio je svestan situacije, ali, kažem, ne želite da mislite da se od ljudi mogu praviti dugmad. Nije imao razloge da veruje da bi neko mogao da ga ubije.
       Mislim da je poverovao u tu Vučićevu priču da se to više neće ponoviti. Teško je definisati emociju koju je doživeo posle Dnevnika, ali tek sad sam svesna koliko puta je izgovorio rečenicu: "Mogu me zaustaviti samo ako me ubiju!" Ima jedna konstatacija, strašno tačna, glasi: Ništa nije izvesnije od smrti, a neizvesnije od časa njenog dolaska. Svest o smrti imate tek kad je vidite ispred sebe.
       LIKVIDACIJA: 11.4.99. Uskrs. Izašli smo u uobičajenu popodnevnu šetnju. Otišli smo na Kosančićev venac, gledali kuće i pričali kako bi bilo lepo da prodamo stan i kupimo kuću. Spustili smo se do Brankovog mosta i krenuli ka Savskom keju. Sve je bilo nekako zlokobno pusto, rekla sam: "Zašto baš ovde šetamo? Ovo je verovatno vojni cilj, a misliće i da nešto špijuniramo. Zvocala sam celim putem. Onda je Slavko rekao: "Ćuti, Branče, hoću ovuda da prođem, nikad pre nisam tuda prošao!"
       Prošli smo celu luku, popeli se do crkve Svete Petke i preko Kalemegdana izašli u Knez-Mihailovu. Kaže: "Dok spremiš ručak, crknućemo od gladi, hajde da ručamo u kafani?!" "Hajdemo u 'Kolarac'!" "Joj, u tu kafančinu?" Kažem: "Znaš li da se Apis tu sastajao sa svojim crnorukcima?" Došao je kelner, njega su inače ljudi prepoznavali na ulici, prilazili mu i pozdravljali ga, kaže: "G. Ćuruvija, otišlo je sve dođavola. Nema više opozicije!" Slavko je odgovorio: "Biće opozicije opet, ništa se vi ne sekirajte!" Ručak smo završili oko četiri, i kako smo se približavali našoj zagradi, kao da imam rupu u sećanju.
       Kad smo ušli u pasaž, učinilo mi se da je počeo da duva jak vetar, oko nas se podigla velika prašina. U stvari, bio je to rikošet od metaka. Sve se odigralo u delićima sekunde: držeći me za ruku, Slavko je počeo da pada. Pomislila sam da se spotakao. Okrenula sam se da vidim šta se to događa, i dobila udarac pištoljem po glavi. U padu, videla sam bezličnu osobu obučenu u crno: crna jakna, crna kapa. Tek onda je moja svest registrovala da se događa nešto strašno. Dok sam ležala pored Slavka, ta osoba je prišla i pucala mu u glavu.
       Čuvši moj krik, komšije su izletele; prosto su me ugurali u jedan stan i obmotali mi glavu peškirom. Bila sam sva u krvi. Tu počinje moja svest. Odmah sam nazvala Danu Drašković, da urgira kako bi odmah poslali kola hitne pomoći. Znala sam po prethodnim ubistvima da kola stižu tek nakon pola sata. Brzo je došla policija; prišla su mi dvojica inspektora, zapitala sam ih da li je stigla hitna pomoć, ćutali su. Insistirala sam, onda me je jedan od njih zagrlio, i rekao mi: "Sad morate da budete hrabri, Slavko je mrtav!" Užas je prerastao u bol. Do tada je to bilo stanje agonije, sa idejom da ima nade.
       SVET MRTVIH: Jedan od dvojice inspektora koji su me sutradan ispitivali, u jednom trenutku je konstatovao: "Znate, kriminalci ne ubijaju na Uskrs!" Zapitala sam ga: "Jel'te, pa, koji su, onda, to ljudi?" "To nisu ljudi, gospođo!"
       Znate, nije to samo svest o smrti, to je svest o zlu. Ništa tako strašno ne uništava ljudski život, kao gubitak prometejske nade. Ne možete pristati da božanska iskra nestaje onog trenutka kad patološki umovi pošalju dvojicu profesionalnih ubica, koji ispale 17 metaka, s leđa. To je susret s metafizičkim zlom, sa ljudima koji su umislili da imaju božanske atribute da mogu da gase ljudske živote.
       Često sanjam Slavka, svet mrtvih za mene nije zastrašujući. On i dalje živi u meni. Tu je naša mansarda, naše uspomene, tu je i ploča napolitanskih pesama koju smo mnogo voleli. Jeste, sve je prazno, opet pokušavate da redefinišete ciljeve života, da ponovo vratite zgaženi identitet. Naravno, teško je živeti sa devetim krugom pakla u sebi, ali najgore što možete da uradite u takvoj situaciji, jeste da lamentirate nad sobom. Bol vodi u bezdan, a to nikom ne koristi. Odgovorna sam prema svom detetu i svim ljudima koji me okružuju.
       Slavko Ćuruvija je, nezavisno od svoje sudbine, po mnogo čemu zadužio srpsko novinarstvo. Njegova borba bila je za normalno civilno društvo, a javnost, odnosno mediji, jedno je od ključnih institucija autonomnog civilnog društva. Osloboditi se straha, kao što je to učinio Slavko, znači sebi vratiti dostojanstvo. Naravno, to sad nije lako, kad znate da je život ulog. A to je i bio cilj njegove likvidacije. Slavkovim ubistvom podvučena je crta u ovom društvu; posle toga sva politička ubistva postaju legitimna, kao što je ubistvo na Ibarskoj magistrali. To su stvari na koje se ne može reagovati ravnodušjem.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ