12. Američka zastava: Prošli smo Kip slobode i uplovili u pristanište u Njujorku 8. jula 1938. godine. Čim smo se iskrcali, prišao nam je gospodin u belom elegantnom odelu sa slamnatim šeširom i predstavio se kao prota Andra Popović iz Čikaga i predstavnik Srpske pravoslavne eparhije u SAD. Prota je, Nikolu Drenovca i mene, posavetovao da odmah obrijemo brade, jer je važno da se takvi pojavimo u našim parohijama. Takođe nas je informisao o tome da 90 odsto budućih parohijana čine neškolovani ljudi, u najboljem slučaju, u starom kraju završili su četiri razreda osnovne škole. Zatim, da dve trećine srpskih sveštenika u SAD, od 23, nisu bogoslovski školovani. Između tog dela sveštenstva i srpske omladine rođene u Americi postoje neslaganja. Zato, od sveštenika pridošlih iz starog kraja, mnogo očekujemo. "Što se lično mene tiče", na kraju reče prota Popović, "ja nisam ugrožen jer sam diplomirao na Teološkom fakultetu na Oksfordu."
       Prve nedelje na "službi božjoj" u Alikvipi Pensilvanija (blizu Pitsburga) crkva je bila prepuna američke Srbadije. Na banketu u sali, prilično velike zgrade srpskog kluba "Golub", bilo je još više naroda i predstavnika srpskih organizacija sa velikim srpskim zastavama. Svečanosti je prisustvovao i gradonačelnik (poslanik u državi Pensilvaniji), gospodin Šifer. Predstavnici srpskih kolonija toplim rečima pozdravili su moj dolazak. Međutim, jedan od govornika, blagim rečima prigovori što u mom govoru u crkvi nisam pomenuo "malog kralja". Pomislih, eto, opet, Jarak u Americi!
       Na kraju sam održao govor i ja, ali ne onaj koji sam ranije spremio, nego sam veličao srpstvo, srpsku crkvu, srpsku istoriju, srpski narod, srpsko junaštvo i na kraju pomenuo petnaestogodišnjeg kralja Petra. Da se razumemo, nisam ja govorio neiskreno, iako nisam monarhista.
       Pri rastanku sa gospodinom Šiferom, zapitao sam ga kako on, kao američki političar i patriota, reaguje na činjenicu vidljivu na našem banketu gde je, pored samo jedne američke zastave, bilo oko desetak srpskih. Gospodin Šifer me je smešeći se, potapšao po ramenu i odgovorio: "Nama Amerikancima, na ovakvim i sličnim priredbama, važno je da ima jedna američka zastava, ako pored nje, neko hoće, da istakne još pedeset drugih država ili nacija, nama je to sasvim svejedno." To je bila moja prva lekcija iz američke demokratije.
       Kada nas je, sa železničke stanice u Pitsburgu, predsednik crkvenog odbora autom dovezao kući u Alikvipu, i kada smo ušli u naš lepo namešten stan, rekao mi je: "Vidite, kada pritisnete ovo dugme na zidu, odmah se svetlost upali na plafonu, kada u kuhinji okrenete ovu slavinu, odmah sama voda curi." Tom prilikom pokazao mi je frižider i objasnio čemu on služi. Kasnije, jednom prilikom mi je priznao da je prvi put u životu video železnicu kada je krenuo na put za Ameriku. To je ilustracija kako su pojedini stari iseljenici još od pre Prvog svetskog rata zamišljali tada život u Jugoslaviji.
       A, za mlade, navešću sledeći primer: dva naša mlada simpatična studenta - braća Pokrajac, posetili su me i predložili "da idemo u jednu salu da vidim ljude koji, kao da su živi, na jednom belom platnu, govore, smeju se, pevaju i igraju". Kada sam ih zapitao: "Da li vi to mene pozivate da gledam holivudski film ili neki šou?" - iznenađeni i zapanjeni promrmljali su: "Zar vi znate za holivudske filmove?" Tada sam ih obavestio da sam odrastao u gradu koji ima 20 000 stanovnika i pet bioskopa. Zatim sam ih pitao da li uopšte znaju da na globusu pokažu gde je Beograd. Smešeći se, priznali su da znaju samo da je u Evropi.
       13. Vladika i komunista: Prvih nekoliko godina u Alikvipi sam, kao sveštenik, bio veoma dobro primljen. Politički sam se potpuno pasivizirao.
       Već 1940. godine kupio sam u Klivlendu vrlo lepu kuću u novogradnji i to u ekskluzivnom kraju grada, koji bi, donekle, odgovarao beogradskom Dedinju. Taj deo bio je namenjen samo za "čiste Amerikance". Slučaj je hteo da je prodavac kuće bio metodistički sveštenik koji je poznavao mog prijatelja Srbina, advokata Dušana Silaškog iz Akrona, Ohajo, za koga je znao da je dugogodišnji advokat Srpske pravoslavne eparhije u Čikagu. Sa svoje strane ja sam se obavezao da ću tu kuću dati u kiriju izvesnoj familiji, ali isključivo uz saglasnost pomenutog metodističkog sveštenika! Eto, to je ilustracija za tzv. američku aerodinamičnu demokratiju, kako je to, duhovito napisao jedan američki novinar ("stream-line democracdž").
       U to vreme, srpski iseljenici u SAD, štampali su u Pitsburgu dvoje novine, politički potpuno suprotne orijentacije: "Amerikanski Srbobran", najveće i najuticajnije glasilo Srpskog narodnog saveza - nacionalističke orijentacije, i "Slobodnu reč" - socijalistički opredeljen pod izvesnim uticajem srpskih komunista. Borba između njih bila je beskrupulozna.
       U jesen 1941. godine održan je u manastiru Libertivil Srpski narodni sabor u cilju organizovanja političke, moralne i materijalno-finansijske pomoći porobljenim Srbima u Jugoslaviji. Tom saboru prisustvovalo je nekoliko stotina predstavnika svih srpskih organizacija u SAD.
       Pri kraju rada Sabora, kada se već pristupilo izradi dokumenata o saborskim odlukama, na opšte iznenađenje, na Saboru se pojavio Mirko Marković, španski dobrovoljac, glavni urednik "Slobodne reči" i zamolio predsedavajućeg vladiku Dionisija za dozvolu da pozdravi Sabor. Dionisije je razrogačio oči, počeo da zamuckuje i odjednom je na sav glas viknuo: "Šta ćete vi ovde? Ko vas je zvao? Vi ste komunista." Nastao je opšti žagor i metež. Čuli su se povici: "Izbacite ga napolje, on je neprijatelj Crkve i Srpstva!!!" U toj opštoj zbrci i dreci, prišao mi je moj prijatelj, advokat Eparhije i član svih eparhijskih odbora, inače istaknuti nacionalista, Dušan Silaški i pitao: "Šta sada da radimo?" Odgovorio sam mu da traži od Dionisija da govori i da kaže da smo mi u Americi, gde je demokratija, i gde svako, bez obzira ko je, ima pravo govora. Pomenuo sam mu da je, po Jevanđelju, Isus rekao "Ljubite neprijatelje svoje"...
       I, zaista, Silaški je svojim mudrim i umirujućim govorom, stišao razljućene delegate i predložio je da se Mirku Markoviću dopusti da govori. Zatim je govorio inteligentni i popularni prota Mirko Vujisić, Crnogorac, paroh u Los Anđelesu i najzad ja. Obojica smo bili za to da se Markoviću dozvoli da pozdravi Sabor. Konačno je vladika Dionisije, iako nevoljno, dao reč Mirku Markoviću.
       Mirko je u svom govoru bio kratak, jezgrovit i umeren. Pozdravio je Sabor u ime srpskog antifašističkog kongresa i poželeo uspeh u radu. Rekao je: "Kada hitlerovska soldateska napreduje na svim frontovima i kada je Srbija porobljena, Srbi u svetu moraju da budu jedinstveni bez obzira na politička opredeljenja i orijentacije. Sve dosadašnje sukobe trebalo bi prekinuti i koplja baciti u trnje. Novine 'Slobodna reč' su za mir među Srbima, kako u SAD, tako i u svetu. Uopšte, pobedu nad silama Osovine možemo postići ako smo složni, ako maksimalno pomažemo napore SAD i saveznika." Posle ovih Mirkovih reči, ne znajući kako da postupi, vladika Dionisije je predložio pauzu.
       U nastavku Sabora govorilo je nekoliko delegata, među kojima sam bio i ja, tako da je Markovićev predlog većinom glasova i prihvaćen. Kasnije od Dušana Silaškog, advokata Eparhije, doznao sam da je vladika Dionisije iz zapisnika Sabora, Markovićev govor i ime u celosti izostavio. Ipak, međusobni odnosi Srba, posle Sabora bili su snošljiviji do te mere da su Srbi iseljenici u SAD bili međusobno tolerantniji.
       14. Jovan Dučić u Americi: Nažalost, to nije dugo trajalo. Dolaskom Jovana Dučića u SAD, gde je odseo kod svog bogatog rođaka Mihajla Dučića u Geri, Indijana, odnosi među Srbima iseljenicima, pogoršali su se do maksimuma. I tada što reče veliki pesnik Njegoš "puče kolan svečevoj kobili".
       "Da se Vlasi ne dosete", s obzirom na to što je Jovan Dučić bio politički emigrant u SAD, za predsednika novoosnovane Srpske narodne odbrane (SNO) izabran je njegov rođak - Mihajlo Dučić iz Gere. I tada, preko "Amerikanskog Srbobrana", poče histerična propaganda protiv Jugoslavije kao države svih jugoslovenski orijentisanih Srba u Americi. Najotrovnije propagandističke strele bile su upućene protiv onih srpskih sveštenika koji su se izjasnili za Jugoslaviju, a protiv "Velike Srbije". Reakcija na sve ružne napade, bila je naša "Izjava upućena Srpskom narodu u Americi" (izjava sedam srpskih pravoslavnih sveštenika u SAD). S obzirom na to da je "Amerikanski Srbobran" odbio da je štampa - objavljena je u levičarskim novinama "Slobodna reč" u Pitsburgu. Od tada, nas sedam školovanih sveštenika, napadali su kao komuniste.
       Srpski nacionalizam bio je shvatljiv. "Amerikanski Srbobran" je u crnom okviru štampao dokument koji je vikar (vladika) beogradski Valerijan uputio nemačkom komandantu Srbije, generalu Dankelmanu, o zverstvima ustaša u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U tom dokumentu decidirano su navedena imena ubijenih Srba u raznim krajevima takozvane NDH. Navedena su takođe i imena hrvatskih ustaša koji su ubijali Srbe.
       Taj dokument tužno je odjeknuo kod svih Srba u Americi. Neki su u tom dokumentu pročitali ko je od njihove rodbine u starom kraju izmasakriran i ubijen. Dr Miloš Sekulić, lekar iz Beograda, doneo je taj dokument iz Beograda preko Istanbula u London (interesantno je da je dr Sekulića, prvih dana po dolasku u Englesku, policija uhapsila. Nastao je u Americi opšti "plač i škrgut zuba". Treba imati u vidu da je tada 90 odsto iseljenika bilo poreklom iz Korduna, Banije i Like. (Tek kasnije sam saznao da je moj najstariji brat Svetislav mučki ubijen u jami Jadovno - Lika.) Nama, "prokaženim" srpskim sveštenicima u Americi, bilo je najmučnije. Pristalice SNO-a, vladika Dionisije, Jovan Dučić i "Amerikanski Srbobran", naglašavali su: "Mi smo za Dražu Mihailovića, ako nije crven". Na to smo mi reagovali "mi smo za Dražu, ako se bori protiv okupatora."
       15. Kralj u Vašingtonu: U to vreme na poziv predsednika Ruzvelta došao je iz Londona kao gost kralj Petar II Karađorđević i odseo u Blerhauzu, Vašington, rezidencijalnoj kući koja se nalazi preko puta Bele kuće. Na prijemu priređenom u čast kralja bilo je pozvano tridesetak uglednih iseljenika, među kojima sam bio i ja. Imao sam prilike da razgovaram sa mladim kraljem, a naš razgovor je bio kurtoazan. Ovaj razgovor na mene nije ostavio poseban utisak.
       16. Draža i Timošenko: Sveslovenski kongres u Detroitu održan je 28. 4. 1942. godine. Dok su se aktivni predstavnici projugoslovenske orijentacije na Kongresu veoma angažovali, predstavnici SNO-a bili su totalno pasivni, iako je na zahtev prvih, vladika Dionisije izabran za počasnog predsednika Kongresa. Istina, pre početka Kongresa dogovorili smo se da se s jedne strane predsedavajuće tribine istakne velika fotografija Draže Mihailovića, a sa druge, fotografija ruskog generala Timošenka. I u početku kampanje za organizovanje Kongresa, SNO je, ipak, doneo odluku da prisustvuje tek kada su doznali da će prisustvovati i desetine katoličkih i protestantskih sveštenika slovenskog porekla.
       U Detroitu se okupilo nekoliko hiljada delegata Amerikanaca slovenskog porekla. Među njima su se nalazili delegati Srpske pravoslavne eparhije na čelu sa vladikom Dionisijem, SNO, delegati Srpskog narodnog saveza i levičarske novine "Slobodna reč" iz Pitsburga.
       Počasni gost Kongresa bio je Henry Njallace, potpredsednik SAD koji je u ime predsednika SAD - Frenklina Ruzvelta pozdravio Kongres i poželeo uspeh u radu na okupljanju i ujedinjenju američkih Slovena, u cilju jačanja ratnih napora SAD u borbi protiv fašističke Osovine i njenih satelita.
       Za predsednika Sveslovenskog kongresa izabran je američki Poljak Leo Krzdžcki, a rešeno je da sedište Kongresa bude u Njujorku. Za predsednika srpske narodnosne grupe izabran je advokat Žarko Bunčić, advokat iz Akrona, Ohajo, a za potpredsednika ja.
       Skoro sva američka štampa pozitivno je ocenila rad Sveslovenskog kongresa, naglašavajući patriotizam američkih Slovena u SAD. Iako je u toku trajanja Sveslovenskog kongresa vladao prigušeni mir u redovima američkih Srba, "odbranaši" su ubrzo posle Kongresa, "zapevali staru pesmu". Histerična hajka protiv Srba iseljenika, koji su ostali verni Jugoslaviji, iz dana u dan se pojačavala. "Srbi na okup" ili "Bog i Srbi" bile su omiljene parole nacionalističkih ekstremista. Svakog Srbina koji se izjašnjavao za postojanje Jugoslavije kao demokratske države, proglašavali su za neprijatelja i izdajnika srpstva i srpskog naroda.
       17. Rat vladike Dionisija: Moja familija sastojala se od supruge Melanije, dva sina, Slavka i Branka (rođeni 1933. i 1936. godine u selu Jarak, Srem). Kad smo stigli u SAD, obojica su za nekoliko meseci progovorili engleski. Najviše sam drugovao sa srpskim pravoslavnim sveštenicima Nikolom Drenovcem iz Jangstauna, Ohajo i Emilijanom (Emilom) Glocarom iz Akrona, Ohajo. Obojica su bili afirmisani književnici; prvi kao pesnik, a drugi kao pisac romana na maternjem i češkom jeziku i uspešan slikar. Vredno je ovom prilikom napomenuti da je Nikola Drenovac vrlo uspešno i duhovito odgovarao na šovinističke članke koje je Jovan Dučić (bez potpisa) štampao u "Američkom Srbobranu" sa naslovom "Radi pravilnije orijentacije". Drenovac je svojim člancima, koje je potpisivao sa "Kaplja mastila", vrlo uspešno podigao tiraž tih novina ("Slobodna reč"), a Dučića je raskrinkao kao nacionalšovinistu.
       Drenovac i Glocar, kao potpisnici "Izjave sedam srpskih sveštenika", trpeli su u svojim parohijama, kao i ja, ali su naša stradanja, vrlo teška, tek dolazila.
       Kada je "odbranaška" hajka bila na vrhuncu, kao grom iz vedra neba odjeknula je u američkoj javnosti vest da su u Jugoslaviji Dražini četnici kolaboracionisti sa okupatorom. Vest je lansirao "International Nenjs Service" iz Ankare. Ta vest za srpske iseljenike u Americi bila je prava "politička atomska bomba".
       Veći broj američkih novina objavio je tu vest, "Slobodna reč" takođe, ali "Američki Srbobran" - ne. Možete zamisliti kako su "odbranaši", vladika Dionisije, Jovan Dučić i njima podobni, tada "ciknuli i do neba vrisnuli".
       Jednog dana, krajem 1942. godine, doznao sam da će nekoliko srpskih sveštenika-odbranaša sa vladikom Dionisijem na čelu održati protiv mene zbor u Alikvipi, sedištu moje parohije. Pitao sam telefonom vladiku da li i on zaista dolazi na taj zbor. Odgovorio mi je da još ne zna. Međutim, "Američki Srbobran" štampao je veliki proglas pozivajući "prave Srbe" na zbor.
       Zbor je održan u sali u blizini crkve. Kakve teške reči i optužbe su tom prilikom izrečene protiv mene! Zbor koji su nazvali "Skupštinom srpskog naroda" doneo je odluku da se postojeći paroh odmah smeni, a na njegovo mesto postavi "čvrsti i nepokolebljivi Srbin", Mladen Trbuhović, svršeni bogoslov i glavni urednik "Američkog Srbobrana" u Pitsburgu. Na tom zboru govorio je i vladika Dionisije. Pri kraju zbora narod je tražio da se ide u crkvu na molitivu što su prisutni "odbranaški" sveštenici i vladika Dionisije prihvatili. Razbili su bravu i nasilno ušli. Posle kratke molitve izašli su iz crkve i na njena vrata stavili veliki katanac. Eto kako se u SAD, za vreme Drugog svetskog rata, srbovalo.
       Ali, parohiji u Alikvipi pripadali su Embridž, Konvej, Midland. Članovi crkve iz tih gradova su demonstracije protiv mene otvoreno i javno osudili. Stav Uprave Crkveno-školske opštine u Alikvipi, da mene kao svog sveštenika ne bi želeli da izgube, bio je dosledan.
       Posle neuspeha misije vladika Dionisije se odlučio za javno glasanje na skupštini Crkveno-školske uprave. Zvanično je obavestio Crkveno-školsku opštinu u Alikvipi da se sazove vanredna skupština, da se "smeni dosadašnji paroh".
       Određenog dana u Alikvipi sakupio se veliki broj članova Crkveno-školske opštine u sali Srpskog kluba. Ja sam bio prisutan, ali nisam govorio. Pitanje mog ostanka stavljeno je na glasanje i ja sam dobio 70 odsto glasova.
       18. Ukor Stejt departmenta: Tokom 1941, 1942. i 1943. godine, "Američki Srbobran" kontinuirano je napadao i vređao svakog Srbina, koji se izjašnjavao za Jugoslaviju. Ali, "Srbobran" nije poštedeo ni Slovene američke državljane, koji su agitovali i izjašnjavali se kao pobornici Sveslovenskog jedinstva i Sveslovenskog kongresa, koji je imao veliki uticaj na Slovene, američke građane za vreme rata u SAD. Sejati neslogu i razdor, naročito među američkim građanima jugoslovenskog porekla, nije moglo nezapaženo proći kod nadležnih američkih vlasti. I tako je došlo do upozoravajućeg pisma šefa Kancelarije za ratne informacije u Vašingtonu, mr Elmera Dejvisa upućenog g. Simi Vrliniću, predsedniku Srpskog narodnog saveza u Pitsburgu.
       "Vašington, 10. jun 1943. godine
       Već izvesno vreme odeljenje Vlade Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i Ured za ratne informacije, Departman Ministarstva pravde i Department of State - pratili su sa zabrinutošću politiku 'Američkog Srbobrana'. Njegovi žestoki napadi na sav narod hrvatskog porekla, kao i njegovi uvijeni pokušaji da brani kvislinga Nedića, koji podupire nacistički režim u Srbiji - često imaju posledicu koja se može opisati kao pomaganje nacističke kampanje nesnošljivosti, rasne mržnje, pa zato deluje štetno na ratne napore Amerike. Rezolucija koju ste vi potpisali u Vašingtonu, 18. 9. 1942. godine, glasi ovako: 'Mi se zavetujemo da ćemo slediti vođstvo američke vlade u radu za jedinstvo svih Amerikanaca, bez obzira na versko i nacionalno poreklo na izvršenju najvećeg zadatka za dobijanje ovog rata za slobodu. Mi se slažemo da ćemo se suprotstaviti svakom pokušaju podrivanja i nesloge među Amerikancima jugoslovenskog porekla'? Mi smo iznenađeni kada čujemo da vas kritikuju zato što ste potpisali pomenutu rezoluciju, pošto je očevidno da je američko jedinstvo neophodno i nužno za uspešno vođenje ovog rata. Nacisti su se hvalili da će izazvati jedne Amerikance protiv drugih Amerikanaca i oni nastoje da to sprovedu. Oni su godinama nastojali da nahuškaju Amerikance srpskog, hrvatskog i slovenačkog porekla jedne protiv drugih. Stari je to trik - zavadi pa vladaj. Kad ste potpisali Rezoluciju u Vašingtonu, vi ste se zavetovali da ćete se suprotstaviti ovom nacističkom planu. Čvrsto verujem da ste u tom postupku izražavali duh američkih Srba, koji su vas izabrali za predsednika Srpskog narodnog saveza.
       Ujedinjene nacije nastoje da ostvare što je moguće jače jedinstvo svih onih koji su protiv Osovine. U Jugoslaviji i SAD mi radimo na tome da ujedinimo Srbe, Hrvate i Slovence, koji veruju u slobodu i demokratiju, a koji se suprotstavljaju Osovini i njenim satelitima.
       Sve što vi, kao predsednik Srpskog narodnog saveza, možete učiniti, kako bi došao kraj dosadašnjem razdoru između Amerikanaca srpskog i hrvatskog porekla - razdoru koji sada dobrim delom raspiruje 'Američki Srbobran' - biće stvaran doprinos ratnim naporima. Stav koji ste zauzeli u prošlosti, izražen vašom potporom koju ste dali na Rezoluciju od 18. 9. 1942. godine, veoma je cenjen.
       Elmir Dejvis, šef Odeljenja za ratne napore"
       19. Telegram kraj srca: Bilo je to, koliko se sećam, na Svetog Jovana 1943. godine, kada me je Mirko Kovačević, Srbin iz grada Konveja, koji se nalazi u blizini Alikvipe, a pogotovo nadomak grada Embridža, Pensilvanija, pozvao da krstim njegova dva unuka. Njegova dva sina, dva inženjera iz Njujorka, skoro su u isto vreme dobili sinove.
       Početkom ovog veka, u gradiću Konvej živelo je oko trideset srpskih familija, koje su u Ameriku stigle uglavnom preko Mirka Kovačevića, i dobrim delom bile u međusobnom srodstvu. Preko Mirka, veliki broj doseljenika Srba je dobio zaposlenje na železničkoj liniji Iri, koja je u Konveju imala svoje radionice za opravku železničkih lokomotiva i vagona, a u kojoj je Mirko imao rukovodeći položaj. Razumljivo je, stoga, da ga je ova grupa Srba veoma respektovala, u njemu opravdano gledala svog vođu i glavnog čoveka.
       Kada sam stigao, Mirkova kuća je bila puna gostiju. Upoznavao sam ih redom. Pohvalio sam Mirkove sinove što krste decu, jer je, nažalost, u to vreme u Americi bilo mnogo Srba koji to ne čine, koji su izgubljeni za naš narod. Pohvalio sam i to što krste decu zajedno, i to upravo na njegovu slavu, na Svetog Jovana.
       Kad je pečenje došlo na sto, ustao je kum i počeo zdravicu. Kazao je ovako: "Po našem običaju, kad za trpezu dođe pečenje, ili je bar tako bilo u starom kraju, drži se zdravica s vinom. Naš je običaj da nazdravimo kumovima, da nazdravimo svim gostima. Međutim, ja hoću ovom prilikom nešto drugo da naglasim. Mi smo svi pročitali ko je ubijen u Jugoslaviji. Od mojih rođaka ustaše su ubile, tog, tog, tog i tog", i zagrcne se od plača. Izvadio je iz džepa onaj broj "Američkog Srbobrana" u kome je bila lista ubijenih i počeo da ih ređa, i nabrojao oko njih deset, ili dvanaest, iz svog rodnog sela u Baniji, u Hrvatskoj, i ostale iz okolnih sela i samog kraja. Na to su svi prisutni počeli da plaču, povremeno pogledajući i na moju stranu.
       Ja ne plačem, ja sam sveštenik, a mi smo u tom pogledu čvrsti, na neki način naviknuti na smrt, profesionalni u svom poslu. Plaču oni za stolom. Plaču žene. Plače Mirko Kovačević. Ja sedim i gledam pred sebe. Dugi su to i mučni trenuci, u kojima se u meni sukobe sveštenik i čovek koji gleda tragediju svog naroda.
       Želeći da smiri nastalu situaciju, progovorio je i sam domaćin, moj prijatelj Mirko zamolivši me da kažem nekoliko utešnih reči za sve prisutne, nas žive, kao i da pomenem imena pokojnika. Ustao sam, i u svom obraćanju bio vrlo kratak: "Voleo bih da znate da niste sami. Evo, ja sa sobom nosim telegram koji sam dobio pre mesec dana od mog mlađeg brata Slobodana, koji je od ustaša iz Sremske Mitrovice pobegao u Beograd, i tu se zaposlio kao advokat u banci". Rekao sam da je taj telegram meni poslat preko Švajcarske. (Okupirana Jugoslavija, odnosno Srbija u Švajcarskoj je imala svoje predstavništvo, koje je primalo i preko koga su se mogle poslati lične poruke. Poruke su, naravano, morale biti stilizovane i vrlo nevine, jer su prolazile pažljivu nemačku kontrolu.) Potom sam pročitao njegovu sadržinu. Slobodan je pisao: "Svetislav i Nebojša, naša starija braća, otišli su kod oca u posetu." Prisutnima sam zatim kazao da je naš otac mrtav već dvadeset godina, da ovaj telegram nosim pored srca i da ga nikom drugom nisam pročitao.
       20. Ujedinjeni odbor južnoslovenskih Amerikanaca: Polovinom 1943. godine, imao sam nekoliko sastanaka sa Mirkom Markovićem, glavnim urednikom lista "Slobodna reč". Marković mi je govorio da je u Njujorku imao nekoliko važnih sastanaka sa Lujem Adamičem, poznatim američkim piscem, slovenačkog porekla, Savom Kosanovićem, ministrom jugoslovenske vlade u emigraciji, Zlatkom Balokovićem, umetnikom i violinistom svetskog glasa i Franom Petrinovićem, brodovlasnikom i tada najbogatijim Jugoslovenom na svetu. Reč je o osnivanju jednog reprezentativnog odbora u Njujorku sa dvostrukim programom: političkim-projugoslovenskim i humanitarnim, za pružanje materijalne pomoći porobljenim narodima Jugoslavije.
       Problem koji nisu do tada uspeli da reše, bio je personalne prirode. Složili su se da odbor nosi ime "Ujedinjeni odbor južnoslovenskih Amerikanaca", koji bi sačinjavali: Hrvati, Slovenci, Srbi (kojih je tada u SAD bilo daleko manje od prva dva navedena naroda), Makedonci i Bugari, kao predstavnici već održanih antifašističkih kongresa. Predviđeno je bilo da predsednik Odbora bude Luj Adamič, a potpredsednik Zlatko Baloković. Položaj sekretara Odbora pripao je Srbima. Međutim, navedena četvorica su sa izvinjenjem izjavili da ne bi bili zadovoljni ako bi Srbi za sekretara Odbora predložili nekog prononsiranog komunistu, jer bi u tom slučaju protivnici odmah ceo Odbor nazvali komunističkim. Da bi se to personalno pitanje rešilo, Mirko Marković je na jednom sastanku za sekretara Odbora predložio - mene. Baloković i Kosanović su odmah to prihvatili, a Adamič i Petrinović su izjavili da bi želeli da me upoznaju i da sa mnom razgovaraju.
       Upriličen je sastanak u "Vilijam Pen" hotelu u Pitsburgu. Posle odvojenog razgovora sa Lujem Adamičem i Franom Petrinovićem, obojica su pred Kosanovićem i Balokovićem dali saglasnost da ja budem sekretar Odbora. Zajednički su izrazili želju da ja sačuvam sveštenički čin. Odmah sam otišao kod vladike Dionisija i on mi je, iz svojih razloga, odmah izdao zvaničan akt po kojem ja, svojom voljom, odlazim iz parohije na dve godine odsustva.
       Prodao sam lepu kuću - vilu koju sam, pre dve godine kupio u Klivlendu; crkvenoj opštini u Alikvipi dao ostavku, spakovao se i zajedno sa porodicom otputovao u Njujork, gde sam 3. avgusta 1943. godine počeo rad u Ujedinjenom odboru, na adresi: 1010 Park ave. Ubrzo po dolasku, kupio sam vilu u Njujorku na ekskluzivnoj adresi: 400 Burnes street, Forest hil garden, Long Ajlend.
       Aktivnost Ujedinjenog odbora bila je usredsređena na političku propagandu NOP-a i NOB-a i humanitarnu akciju za sakupljanje materijalne pomoći u ratu postradalim jugoslovenskim narodima. Sedište centralne kancelarije je bilo, u početku, u Njujorku, a kasnije u Lexington Ave, broj 465. Rad Ujedinjenog odbora bez radnog vremena, tekao je u Njujorku dobro organizovano i uspešno. Članovi Upravnog odbora bili su: Luj Adamič, predsednik, Zlatko Baloković, potpredsednik, sekretar Strahinja Maletić, blagajnik Frane Petrinović (koji je imao svog pomoćnika, zaduženog za blagajničke poslove) i dr Viktor Šarenkov. Počasni članovi Upravnog odbora bili su Petrinović, brodovlasnik, Sava Kosanović, ministar u ostavci. Administraciju (daktilografiju i dr.) vodile su dve visokoobrazovane prvoklasne sekretarice: Šarlota (Dragica) Mužar i Anočka Traven, obe rođene i školovane u SAD.
      
       - Nastaviće se -