Trg robova na Kavkazu. Novi rat otkriva staru mračnu stranu života: iz svih krajeva Rusije, uključujući Moskvu, nedužni ljudi su dovođeni u Urus-Martan, u srcu Čečenije, i prodavani kao roba, uporedo sa oružjem i drogom, a u susednom Dagestanu klanovske porodice su držale robove kao što se drži stoka

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Drugi čečenski rat otkriva političarima i javnosti drugu stranu stvarnosti: pod budnim okom lokalnih vlasti, u Dagestanu je funkcionisao sistem posedovanja robova, a u susednoj Čečeniji nesmetano je delovala nabavka i preprodaja talaca-savremenih robova, sa znanjem i uz podršku odmetničkih, separatističkih vođa, za čiju su dobrobit tako jako zabrinuti i zainteresovani zapadni slobodoumni krugovi; od štampe, preko lidera država, do Saveta Evrope i Evropske unije.
       Odmetnici, trgovci robovima iz Urus-Martana, delovali su širom Rusije, kao i u samoj njenoj prestonici Moskvi. Specijalizovali su se u otmicama ljudi i pri tom uopšte nije bila obavezna primena sile. I providna laž, ali u vidu primamljivog obećanja za dobru zaradu, ponekad je lakše završavala posao. Oteti ili prevareni ljudi zatim su slobodno prodavani na glavnom gradskom trgu, na koji je gledala i zgrada Mashadovljevog ministarstva šerijatske državne bezbednosti, što znači da ta trgovina nije mogla biti tajna ni za samog lidera nezavisne Čečenije, Ičkerije. Ovu trgovinu je otkrio rat, kad je Urus-Martan bez metka otpora pao pred federalnim snagama, mada se moglo očekivati da će se vahabiti, trgovci robovima, braniti do poslednjeg.
       Provere staza i bogaza kojima su se služili čečenski odmetnici, koju je nametnuo novi rat, otkrila je da robovlasništvo nesmetano cveta i koju stotinu kilometara dalje, takođe sa znanjem vlasti. Štaviše, da to nije posledica rata, već nacionalni običaj i da mnoge porodice drže robove, kao besplatnu radnu snagu, već godinama.
      
       Kavkaski zarobljenici
       Začudo, ta otkrića su u centralnim ruskim medijima zabeležena tek uzgred, mada su mogla (bar slučaj u Dagestanu) da posluže za novu kampanju protiv vlasti. Ili su se svi kolektivno stideli, jer se pokazalo da su u prljavu trgovinu umešani i fini ljudi, na raznim dužnostima, iz čega se vidi da svaki mračan posao može da traje samo dok traje sprega podzemlja i nadgradnje. Robovlasnici su, za sada, otkriveni samo u planinskom selu Ratlub, ali javna je tajna da takvih sela na severnom Kavkazu ima još, mnogo i vrlo mnogo smatraju eksperti, koji podsećaju da je izraz "kavkaski zarobljenik" literatura preuzela iz života i da je u pitanju pojava od pamtiveka. Samo su menjani načini i putevi sticanja robova.
       Na Ratlub je izvršena racija, saopštili su vojni izvori, i pri tome je oslobođeno 16 talaca-robova, koji su na kavkaske padine stigli (ili bili dovedeni) iz Ukrajine, sa Urala, iz Volgograda i Stavropolja. Nezaposleni, slabo plaćeni ili mesecima bez plate, oni su se u razno vreme odazvali pozivu za dobru zaradu i stigli u ovo selo. Neki su pali u ruke porodice Musajev, koja je držala pilanu, a drugi kao sluge kod šefa seoske milicije, direktora škole (čija su deca imala ličnog roba) i drugih viđenih ljudi. Posle racije, šef milicije se iščuđavao kome je ona bila potrebna kad je opštepoznato da su svi ti stranci dobrovoljno boravili u selu. Istina, trojica od 15 izjavila su da ne žele da napuste selo, ali je činjenica da su svima gazde oduzimale pasoš i batinale one koji su pokušavali da pobegnu. Kad bi uhvatili begunca, lokalni milicionari su ga ili vraćali vlasniku ili sami postajali njegove nove gazde.
       Svi ti stranci su bili radna snaga, hranjena tek toliko da održi radnu sposobnost. Obično su ih držali u podrumima i skrivali ako bi u selo naišli neželjeni gosti. Vlasti u dagestanskoj prestonici Mahačkali koja je služila i kao glavni eksporter budućih robova pravdaju se da su, istina, dobijale informacije o toj neželjenoj pojavi, ali da nijedna kontrola to nije potvrdila. Oslobođeni robovi su objasnili zašto. Svaki put kad bi predstojala kontrola, u selu su to unapred znali i robove prebacivali visoko u planinu, u šume. Vlasnici su se pred robovima hvalili da svu miliciju imaju u džepu, ne govoreći o tome da je i glavni lokalni policajac bio zainteresovan za očuvanje robovlasničkog sistema. Samo je jedan oslobođeni talac odbio da saopšti ime gazde koji ga je držao u ropstvu: "S njim ću se ja sam obračunati", rekao je oslobodiocima.
       Urusmartanska priča je nešto drukčija, pošto događaj znatno prevazilazi okvir lokalne tradicije, a naročito zato što se to isto događalo širom Čečenije, dok je bila pod kontrolom izabranog predsednika Mashadova i raznih lokalnih glavešina, koje su bile isto toliko nezavisne, koliko su mu bile potčinjene. Već prema potrebi. Ovde je trgovinu robljem organizovao izvesni Ramadan Ahmadov, đak Šamila Basajeva. Njegov odred bojovnika, odmetnika, odlikovao se surovošću i nametnuo se celom kraju kao nemilosrdni gospodar.
      
       Tajni poslovi tajne službe
       Tome je doprinelo nesumnjivo i to što je Ramadanov brat Uvajs bio na čelu filijale ičkerijskog ministarstva šerijatske državne bezbednosti u Urus-Martanu. Ahmadov je bio zaštićen, a njegovi nabavljači robova su bili snabdeveni legitimacijama saradnika šerijatskog ministarstva, što im je omogućavalo da uhapse i odvedu u nepoznatom pravcu svakoga na koga se namere na teritoriji Čečenije, a tvrdi se da su njihove legitimacije ostavljale utisak i u susednoj Ingušetiji. One su delovale i na pripadnike čečenske dijaspore u Moskvi i drugim ruskim gradovima, čime se objašnjava i laka otmica i prebacivanje na Kavkaz sina jednog od najpoznatijih moskovskih antikvara Kirila Perčenka.
       Otete izvan Čečenije prebacivali su u skrovišta uređenim u teretnjacima. Služili su se i lukavstvom. Izvesnog Ališera Ozaralijeva, koji je radio u nekoj od međunarodnih humanitarnih organizacija, namamili su tako što su ga prvo opljačkali, a potom mu obećali da će mu vratiti njegove dolare ako se lično pojavi u Urus-Martanu, da dokaže njihovo poreklo. Pojavio se i dospeo u podrum, kao talac i rob za prodaju.
       Ministarstvo šerijatske državne bezbednosti je, sa svoje strane, da bi demonstriralo da ne odobrava takvu praksu, s vremena na vreme organizovalo upade za spasavanje talaca. U jednom od takvih insceniranih poduhvata domogli su se državljanina Izraela Olega Jemeljanceva, koji je na televiziji zahvaljivao svojim spasiocima, da bi potom bio vraćen prvobitnom vlasniku Ramadanu Ahmadovu!
       Taoce su delili na jeftine i skupe. U prvu grupu su spadali meštani i žitelji susednih oblasti i Ruskinje iz cele Rusije, vojničke majke koje su tragale za svojim nestalim sinovima. Za njih banditi nisu mogli da dobiju ni visoku otkupninu i visoku cenu na urusmartanskom glavnom trgu. Bogati su, međutim, mogli da vrede i do 20 miliona dolara, koliko su odmetnici tražili za sina moskovskog antikvara i za međunarodnog humanitarca, ruskog Jevrejina Jemeljanceva.
      
       Kraj se ne vidi
       I da je započet samo zbog toga da bi se takvi taoci i robovi oteli iz ruku čečenskih odmetnika, drugi čečenski rat bi bio opravdan. Nesreća je, međutim, u tome, što se sa banditima, bilo trgovcima robljem, bilo separatistima-odmetnicima ne može izići na kraj samo ratom. To se vidi iz toka najnovije faze rata, u kojoj, kako svedoče mnogi događaji tokom poslednje dve-tri nedelje, vojna sila gubi inicijativu. Pre nedelju dana, jedna grupa specijalaca OMON-a (Odred milicije osobovo naznačenija) upao je u zasedu, takoreći nadomak Groznog. Bio je to četvrti slučaj da federalci stradaju na teritoriji koja se smatrala očišćenom od bandita u, inače, uveliko oslobođenoj Čečeniji. Pre toga, krajem marta, kod mesta Ulus-Kert, u sličnu zasedu je upala četa padobranaca-komandosa (84 poginula). U rejonu Stara sunža, takođe blizu Groznog, u ravničarskom delu Čečenije, nastradalo je 18 omonovaca, a kod sela Dzanej-Vedeno život je izgubilo 25 vojnika i oficira, dok se 11 smatra nestalima. Komanda federalnih snaga veruje da su oni živi i da pokušavaju da se probiju do svojih, ali sve govori da su ili zarobljeni ili likvidirani.
       Odmetnici i na taj način stiču taoce i kandidate za trg robova u nekom novom, manje-više tajnom Urus-Martanu.
       U svakom slučaju, počev od poslednjih dana marta, situacija na čečenskom ratištu počinje radikalno da se menja. Dotadašnje izjave visokih vojnih starešina da su banditski odredi potpuno razbijeni više se ne čuju i sad su usledile znatno drukčije izjave: o žrtvama banditskih zaseda. Jasno je da su frontalne borbe okončane, ali rat nije završen, najmanje pobedom. U toku je pregrupisavanje federalnih snaga, koje će biti koncentrisane u tri velike grupe sastavljene od jedinica armije, vojske Ministarstva unutrašnjih poslova i pograničnih trupa - od kojih će svaka imati posebne, specifične zadatke. Armijska grupa će se baviti traganjem za preostalim teroristima u planinskom, još neočišćenom delu Čečenije, i njihovim uništavanjem. Milicija će raditi to isto u pozadini, u ravnici, s ciljem da otkrije i onesposobi teroriste koji se prikrivaju kao mirni žitelji: malo čuvam stoku, malo postavljam zasede. Graničari treba da onemoguće upade odmetnika i prebacivanje oružja iz susednih oblasti (Gruzije, na primer).
       Svi oni su spremni da ulože svu volju i sve sposobnosti da ispune zadatak, ali svi se pravdaju da mnogo zavisi od uspeha obaveštajaca. "Razvedka" je, međutim, omanula, inače zasede u kojima ginu federalci ne bi bile mogućne. Niti bi vojni vrh bio toliko zbunjen da izgleda kao da ne zna šta mu je činiti, iako samouvereno tvrdi da je cela teritorija Čečenije pod kontrolom. Uprkos tome, vojni gubici rastu tempom kakav nije zabeležen ni tokom šestomesečne ofanzive. Generalštab, istina, ponavlja da je glavni cilj rata postignut glavnina i jedinstvena komanda bandita su uništene, kao i sistemi snabdevanja, veza, infrastruktura i, ne manje važno, prekinuta je linija pomoći iz inostranstva. Uprkos tome, priznaje se i da ekstremističke snage nisu potpuno uništene, da ni sada nisu male.
      
       Mobilni odredi
       Na fonu takvog toka događaja i žalosnih scena u mnogim gradovima Rusije - na sahranama vojnika poginulih posle kraja rata, i Državna duma se zapitala kuda ide Rusija na severnom Kavkazu. Kao i neki vojnici ranije, i poslanici su se pobunili protiv proglašene amnestije, kojom se svakom pripadniku "band-formirovanija" priznaje da se vratio mirnom životu ako sam položi oružje (i ako nema direktnih dokaza da je učestvovao u konkretnim terorističkim akcijama i likvidacijama). Ali, saglasili su se da ipak ne diraju u takvu amnestiju, uz sugestiju vojnom vrhu da bolje obuči jedinice koje treba da neutrališu preostale odmetnike. Naime, 200 000 običnih vojnika biće lake žrtve bandita koji znaju svaku stazu i bogazu i koji svugde i u svakom trenutku mogu stići i uteći. Da bi antiterorističke akcije mogle biti uspešne, armija bi trebalo da formira mobilne, dobro obučene i opremljene odrede specijalaca, po ugledu na praksu u svetu, na primer u Izraelu. Tako govore poslanici.
       Nevolju za federalne snage, međutim, predstavljaju ne samo odmetnici čiji se broj i ne zna (sada se tvrdi da ih ima ne manje od 2 500 u planinama i još oko hiljadu pritajenih, a do pre mesec dana se zvanično manipulisalo brojem od četiri hiljade svih bojovnika. Zamenik načelnika Generalštaba general Valerij Manilov je tek nedavno priznao da su snage čečenskih odmetnika brojale 26 hiljada ljudi). Problem su i mirni žitelji, koji u mnogim delovima Čečenije nisu nimalo skloni da prihvate ruku pomirenja, kao da ništa nije bilo. Svaki peti-šesti Čečen jedva čeka priliku da izvuče sakriven karabin ili kalašnjikov. Tek sada, politikolozi podsećaju vojnike da su i carska armija, posle pokoravanja kavkaskih plemena, i sveprisutni i svemoćni NKVD, posle Drugog svetskog rata, muku mučili sa bašmacima, odmetnicima ili pobunjenicima protiv vlasti. NKVD-u je trebala cela decenija da se domogne i poslednjeg bašmaka iz velike grupe koja je delovala, pošto je Staljin 1943. godine proterao čitave etničke grupe sa severnog Kavkaza, kao saradnike okupatora i Hitlerove pristalice. BRANKO STOŠIĆ