Naše Kineze svrstavaju uz ove ili one političare, a pri tom njih niko ništa ne pita, osim kada treba da im iznajmi stan ili lokal i udari reket

      Ameriku su Kinezi stali da naseljavaju kada je tamo otkriveno zlato. Jugoslaviju, pošto su otkrili da mogu da nam prodaju šta god donesu.
       C. Min ima osamnaest godina, sa šesnaest je došao u Beograd i počeo da radi u prodavnici svog ujaka. U Kini je završio dve (od tri) godine srednje škole - učio za kuvara - a onda shvatio da je sreća ipak negde drugde. I došao u Jugoslaviju.
       Posle godinu dana učenja progovorio je srpski tečnije od mnogih naših zemljaka iz okoline Vranja. Čak i padež retko promaši. "I devojka mi je Jugoslovenka, zove se Slađa", kaže C. "Srpkinje su lepše od Kineskinja", objašnjava. "Napiši: Srpkinje su najlepše u celom svetu."
       Ali C. Min je izuzetak među svojim zemljacima. Ne po tome što voli Jugoslovenke, već zato što uopšte ima priliku da sa njima stupi u kontakt, sem onog strogo poslovnog - "haljina sto, papuče šezdes'". Jezik je problem. Stoga, većina ih je gotovo izolovana na Novom Beogradu, na tamošnjem buvljaku i u Tržnom centru u Bloku 70.
      
       Koliko ih ima?
       A tamo, kao u nekoj drugoj zemlji. U Americi, recimo, u Kineskoj četvrti San Franciska, ili nešto bliže, u Mađarskoj i čuvenoj budimpeštanskoj kineskoj pijaci. "Hua Ju", "China shop", "Hua Da Jing"..., sve kineske prodavnice jedna do druge. U njima, ali i na podu pred vratima radnji, nude se šarene letnje haljine, papuče, patike, košulje, lutke, automobilčići... Užurbane Kineskinje i Kinezi provlače se među kupcima, objašnjavaju se s njima nekom čudnom mešavinom nevešto izgovorenih srpskih reči i pantomime. Ali uspevaju u tome, jer posao ide. Dokaz tome je i sve veći broj njihovih zemljaka koji stižu do Jugoslavije.
       Koliko ih ovde ima, nije lako utvrditi pošto su nadležni, po običaju, ostali ćutljivi. U Ministarstvu unutrašnjih poslova "nadležna službenica", koja nije htela da se predstavi ("To uopšte nije bitno", rekla je) uputila nas je na Zavod za statistiku. U Zavodu su nas pak posavetovali da se za informaciju o broju Kineza koji imaju privremenu ili stalnu dozvolu boravka, ili su dobili naše državljanstvo, obratimo Ministarstvu unutrašnjih poslova, ili da pogledamo rezultate popisa 2001. godine. Naravno, to tek pošto on bude obavljen.
       Informacije smo pokušali da dobijemo i u kineskoj ambasadi u Beogradu, ali ni odatle nije stigao odgovor na pitanja koja smo poslali faksom, kako nam je preporučeno.
       Delom i zbog ćutanja zvaničnih organa, umesto organa oglasio se nedavno predsednik koalicije "Vojvodina" Dragan Veselinov, koji je "obelodanio" da je 40 000 Kineza dobilo jugoslovenske pasoše, naravno pod uslovom da glasaju za ovdašnje partije koje su po proklamovanim programima bliske jedinoj kineskoj. Na ovu priču nadovezao se i ugledni londonski "Indipendent", koji tvrdi da u Beogradu živi oko 100 hiljada Kineza od kojih 40 000, "prema nekim izveštajima", uskoro treba da dobije jugoslovensko državljanstvo a time i pravo glasa.
       Iz Kine je, opet, u nedelju uveče stigao Tanjugov prepis teksta iz nedeljnika "Global tajms" u kome je Veselinovljeva tvrdnja, obaveštava Tanjug, ocenjena kao "očigledna i neosnovana laž", iskorišćena od strane opozicionara "u okviru njihovih zadnjih političkih motiva". Usput je spomenuta i "prava" brojka od oko 100 Kineza - naturalizovanih Jugoslovena.
       Ipak, red u odeljenju za strance u SUP-u Savski venac čine pretežno Kinezi. Spisak dokumenata potreban za sticanje dozvole boravka ispisan je na srpskom i kineskom.
       "U Jugoslaviji živi ukupno nešto više od 6 000 Kineza, što je mnogo manje nego u ostalim evropskim zemljama", za NIN tvrdi Šen Hong, potpredsednik i generalni sekretar Udruženja Kineza u Jugoslaviji. "Od toga broja, oko dve hiljade živi u Crnoj Gori, a ostali u Srbiji."
      
       Žalosna priča
       Osnivačka skupština Udruženja Kineza održana je prošle godine uz učešće 200 delegata, najviđenijih Kineza ovdašnjih, kao i "ljudi iz policije", odnosno "predstavnika jugoslovenske vlade", kaže gospodin Šen. Udruženje, međutim, još nije zvanično registrovano. Procedura je složena, žali se Šen.
       Tvrdnje o velikom broju Kineza koji su uzeli jugoslovenski pasoš Šen odbacuje kao "neodgovorne". "Žalosne su te priče. Nikada ne bih odbacio svoje državljanstvo", govori. Iako je u Jugoslaviji već petnaest godina - stigao je sredinom osamdesetih preko studentske razmene - nema čak ni stalnu dozvolu boravka, već je produžava svake godine. "Govori se ovde da Srbi iz Bosne i Krajine ne mogu da dobiju jugoslovensko državljanstvo, a Kinezi mogu. Pa to je smešno", ocenjuje Šen.
       "Mnogo je komplikovan postupak za boravak", kaže C. Min, misleći na potrebnu dozvolu.
       Kao kontraargument iznenada narasloj ksenofobiji Šen navodi i to što svaka kineska firma u Jugoslaviji, po našem zakonu, mora da zaposli i dva jugoslovenska državljanina, "a niko nema platu manju od 350 maraka".
       Jedan Jugosloven, zaposlen u kineskom preduzeću u Beogradu, dobio je čak i novi "jugo" na poklon od svog poslodavca, za zasluge u radu.
       Do 1990. godine Kinezi koji su dolazili da žive u Jugoslaviji bili su mahom studenti. Za njima su počeli da pristižu i oni koji nikada nisu studirali. "Dolaze ljudi koji bi da zarade novac, biznismeni koji su to i u Kini ali i oni koji to nikada nisu bili", objašnjava Šen. Njegov sunarodnik dodaje: "Ovde učim trgovinu, pa ću da se vratim u Kinu da otvorim svoju firmu." Pitanje je samo koliko će tamo biti spremni da prihvate pravila igre naučena na ovim našim prostorima.
       I pored ogromnog broja dijalekata kineskog, ovdašnjim Kinezima lako je da se sporazumeju. Ne zato što svi savršeno dobro vladaju standardnim, mandarinskim - naprotiv, on im i ne ide baš od ruke pošto je reč o slabo obrazovanom, seoskom stanovništvu - već zato što većinom dolaze iz istog sela. Njihov Ljing Tihn, u provinciji Zhe Jiang, ostao je pust - svi, do poslednjeg, sada žive na Novom Beogradu, u Bloku 70.
      
       Seoba sela
       Sve je počelo kada je jednog Ljing Tihn-njanina trbuh doveo u Jugoslaviju. Nekako baš kada je čovek počeo da razrađuje posao, ovdašnje turističke agencije zaređale su po kineskim selima i počele da prodaju "turističke aranžmane za poslovna putovanja", što su preduzimljivi ovdašnji Kinezi iskoristili da dovedu svoje rođake, naplaćujući im ovu uslugu pet hiljada dolara. Rođaci su zatim počeli da dovode svoje rođake, pa komšije, prijatelje, i, Ljing Tihn se premesti u Blok 70.
       Kinezi koje viđamo po prodavnicama i pijacama većinom su takvog, seoskog porekla. "Mi iz Šangaja i Pekinga stidimo se da prodajemo na tezgi", govori Šen kroz smeh.
       Oni koji se ne stide, međutim, pokazuju se kao vrlo vešti trgovci. Onomad je jedan kineski mladić naučio ćirilicu i kupio crkveni kalendar, pa krenuo po seoskim slavama i vašarima i uspešno rasprodao svoju robu. Ostali pak strpljivo se zadovoljavaju niskim maržama (ne većim od 30 odsto) i tako svojom jeftinom robom istiskuju domaće kolege - švercere. "Roba koja se doprema iz Kine jeste ona koja ovde ima kupce - jeftina i slabog kvaliteta, zato što Jugosloveni tako hoće", kaže Šen Hong. I zato što moraju, dodali bismo, jer malo je onih koji mogu da izdvoje stotinak maraka za košulju i dvesta-trista za jaknu. Ovako, četiri-pet maraka za košulju, desetak za perjanu jaknu, pa koliko god da traje, dobro je...
       "Roba koja se ovde prodaje većinom je seoske proizvodnje", objašnjava Šen. "Pošto nema dovoljno plodne zemlje, država daje kredite seljacima da se bave industrijom i oni otvaraju male fabrike odeće, igračaka, novogodišnjih ukrasa. To nije mnogo kvalitetno, ali je vrlo jeftino."
       Uvoze se, takođe, i računari (75 odsto računara u Jugoslaviji kineske je proizvodnje, izričit je Šen) ali i veš mašine - "Canddž je sav iz Kine. Ovde im samo zamene etikete pa tvrde da su iz Italije", tvrdi.
       Jedini posao sa Kinom u kojem ovdašnji Kinezi ne učestvuju jeste uvoz lekova iz ove zemlje. "To Jugosloveni sami rade", kaže naš sagovornik.
       Roba iz Kine dovozi se brodom do luka u Baru, Kopru ili Solunu, odakle se zatim kamionima transportuje do Beograda i unutrašnjosti Srbije. Sa carinom, ističu "naši" kineski trgovci sa kojima smo razgovarali, nemaju problema.
      
       U Kinu ili na Zapad
       Poput mladog C. Mina, Kinezi sa kojima smo na novobeogradskom buvljaku, u tržnom centru u Bloku 70 i po kineskim restoranima uspeli da se sporazumemo, ne planiraju da čitav život provedu ovde - kad zarade novac vratiće se nazad u Kinu, ili će produžiti dalje na Zapad.
       Lokalna politika uopšte ih ne zanima. "Glupa su ta mišljenja da su svi Kinezi komunisti. To je kao što u Americi misle da su svi Srbi nacionalisti", odbacuje Šen Hong spekulacije naših opozicionara. "Gde god da su u svetu, Kinezi se u politiku ne mešaju, niti ih ona zanima. Tamo su da bi radili i zaradili." Ipak: "Vaši ljudi pričaju da će biti bolje kada se promeni vlast, pa se i ja nadam da će biti bolje", govori C. Min. Na pitanje šta misli o sadašnjem režimu, C. se smeje i kaže da je to naša stvar.
       Uvreženo mišljenje o Kinezima kao potpori sadašnje vlasti, koje zahuktala propagandna mašinerija uspešno učvršćuje, osim posprdnih komentara zasad nije dovelo do veće mržnje. Problema sa Srbima nema, ističu Kinezi, osim povremeno sa skinsima koji dođu, prebiju nekoga i otmu mu novac ili mobilni telefon. Problem su, doduše, i cene nekretnina koje su u novobeogradskim blokovima iznenada skočile sa dolaskom Kineza, ali teško da bi se to moglo objasniti etničkim uzrocima. Baš kao i uzimanje reketa, od koga boluju i brojni domaći biznismeni. "Doću, stavi 'puc' (rukama objašnjava da je reč o pištolju pod grlom) i daj pare. Dam", natuca mlada Kineskinja, zaposlena u jednoj od prodavnica u Bloku 70.
       Kineze, ipak, ovakvi problemi neće sprečiti da nastave da dolaze u Jugoslaviju samo ako budu imali (materijalnih) interesa pošto naše državljanstvo teško da može da privuče bilo koga. I država će, ova naša, jugoslovenska, bar zasad podsticati ove dolaske ("Lako se dođe u Jugoslaviju, pa zato ovde ima puno Kineza", kaže C.) kako bi i na ulicama, a ne samo putem RTS-a, stvorila privid da je neko i dalje uz nju (nas). A to će, opet, dati povoda daljem širenju glasina i ksenofobije među sredovečnim, opoziciono nastrojenim Beograđankama i onima koji su ubeđeni da je vrhunac demokratije samo u "biti protiv Miloševića". Kao da je to tako jednostavno.
      
       NIKOLA VRZIĆ