Nijedan "iscelitelj" nije pristao da njegov "lek" bude naučno proveren

      U Srbiji, danas od raka boluje 150 hiljada ljudi. Godišnje oboli oko trideset hiljada, a dvadeset dve hiljade ljudi umire.
       Uzimajući u obzir uticaj porasta rizičnih faktora, u proteklih deset godina, procenjuje se da će u narednih dvadeset godina kod nas porast obolelih biti za deset odsto veći od svetskog proseka. U Srbiji će 2020. godine 300 hiljada ljudi bolovati od neke vrste malignog oboljenja.
       Kako je opštu onkološku prevenciju teško definisati i još teže primeniti, jer ona podrazumeva i čist vazduh, i zdravu ishranu, i život bez stresa, a kako nam tiha epidemija neminovno predstoji - valja joj se suprotstaviti.
       Najpozvaniji stručnjaci spas vide u organizacionom sistemu onkološke zaštite u kojem svaki bolesnik, bez obzira na socijalni status, dobija najviši nivo zaštite, u kojem se pregledi i analize ne ponavljaju, a svako dalje lečenje je samo nastavak započetog.
       Doktor Nikola Mitrović, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, tvrdi da ovakva organizacija štedi i zdravlje i novac:
       - Najbolje efekte u sistemu onkološko-zdravstvene zaštite daje dobro organizovan sistem, s jedinstvenom medicinskom doktrinom. To, između ostalog, znači organizaciju - od dispanzera, preko regionalnih centara, do republičke ustanove, kao što je Institut. Onkološka oboljenja leče se i u drugim zdravstvenim institucijama. U specijalizovane ustanove stigne samo trideset odsto bolesnika i u svetu i kod nas. Bolesti se otkrivaju i u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a tu su i opšte bolnice, naročito njihove hirurške službe, ali cilj je da se na svim nivoima onkološka oboljenja leče na isti način, po istoj metodologiji. Dva su razloga za to. Prvi je što takvo lečenje daje najbolje rezultate, a drugi, ne manje važan razlog, što je takvo lečenje znatno racionalnije. Dozvoljavam da van sistema iskaču ustanove u kojima država nema uticaja kao vlasnik kapitala, ali je van pameti ako se to dešava, a dešava se, u državnim ustanovama. Zato moramo stručnim argumentima da ispravljamo neke pokušaje vansistemskog organizovanja, koja ni stručno ni društveno nisu prihvatljiva, ili čak mogu biti i štetna. Siguran sam da će ovakav stav imati i podršku Vlade Srbije.
      
       Od čega zavisi uspešan rad ovakvog sistema?
       - Postoje dva načina. Jedan je u vidu propisa, odnosno regulativa i stručnih uputstava koja imaju snagu obaveznosti, a drugi je stručni autoritet institucije koja je na čelu. Već dvadeset pet godina se uhodava sistem zdravstvene organizacije u onkologiji i primena jedinstvene doktrine (onkologija je jedina medicinska oblast u Jugoslaviji koja ima jedinstvenu medicinsku doktrinu) i moram da kažem da nismo zadovoljni postignutim...
      
       Kako Institut za onkologiju, kao nacionalna ustanova, može da utiče na primenu po svetskim kriterijumima uspostavljene doktrine?
       - Pre svega, ona bi morala dobiti određene kompetencije. One mogu biti zakonske, mada je to najlošiji način. Daleko najbolji je ekonomski uticaj, odnosno da zdravstveno osiguranje finansira u lečenju malignih bolesti samo ono što je protokolima predviđeno, a oni moraju biti najnovija dostignuća. Zato se protokoli dopunjuju novim saznanjima i iskustvima svake godine, ili bar svake druge. Tako bi i fond zdravstvenog osiguranja pomogao onkološkoj zdravstvenoj zaštiti da bude efikasnija.
      
       Može li zdravstveni fond da prati ove potrebe?
       - Fond nema sredstava da pokrije sve što je i zakonom predviđeno pravo osiguranika. Naš institut potražuje ovog trenutka više od sto miliona dinara, doduše ne samo od Fonda. Naš ukupni godišnji, da tako kažem, promet je oko sto deset miliona dinara. Znači, mi za celu godinu kasnimo s realizacijom potraživanja. To ima višestruko negativan uticaj na rad Instituta. Mnoge lekove i ostala sredstva ne bismo imali da nemamo razvijenu međunarodnu saradnju, te dobijamo lekove ili delove za opremu, tako da Institut radi. Mi smo poslednja instanca, mi moramo da radimo po svaku cenu.
      
       Koliko Institut za onkologiju participira u evropskim i svetskim istraživačkim programima?
       - Mi smo 1968. godine bili među osnivačima evropskog udruženja kancerskih instituta. Uključeni smo u Svetsku uniju i u Evropsko udruženje za istraživanje i lečenje raka, što nam daje određene reference na međunarodnom planu. Početkom devedesetih Evropsko udruženje za lečenje raka pratilo je istraživački rad u više od tri stotine instituta. Mi smo prvi put rangirani na 41. mesto za period 1994-1996. godine, prilikom sledećeg rangiranja bili smo trideseti, a danas smo na 26. mestu. Primera radi, ispred nas nema nijedne institucije iz Nemačke, Veliki naučni centar iz Moskve je 47, Nacionalni institut iz Španije je na trideset i nekom mestu. Mi smo danas u najužem krugu tih institucija, odnosno među prvih devet zemalja u Evropi.
      
       Šta to u praksi znači za Institut i vaše pacijente?
       - Tako visoko rangirani, dobili smo status vrhunske institucije, i po finansiranju i po angažovanju. Dobijamo sve skuplje i profitabilnije projekte, što nam ekonomski mnogo znači. Naši pacijenti, s druge strane, leče se po najnovijim naučnim dostignućima. Često imamo lekove kojih još nema u distribuciji, koji su dostupni samo istraživačkim centrima. Ovo je i interes srpske nauke i onkologije, jer afirmišemo naše naučnike koji dobijaju značajna mesta u međunarodnim projektima. Naši lekari su postali kontrolori programa u Evropi, što je vrlo visoko priznanje.
      
       O kakvim programima je reč?
       - Vrlo skupo lečenje onkoloških bolesnika nateralo je ceo svet da razmišlja o racionalizaciji, pa je Evropa formirala naučni tim od šest ljudi koji će praviti protokole na evropskom nivou. Među tih prvih šest onkologa je i lekar iz naše kuće. To je doktor Svetislav Jelić. Lekari iz ove kuće dobijaju i druga priznanja, kao što su uvodna predavanja na svetskim kongresima, predsedavanja sesijama svetskih skupova...
      
       Da li to znači da ste vi bolje tretirani u inostranstvu nego kod kuće?
       - Mnogo bolje. Nažalost, mnogo bolje! Mi stalno insistiramo na rangiranju naučnih instituta uopšte. Jer u nauci postoje kriterijumi koji su uporedivi. Bez obzira da li se radi o Vinči, Institutu za onkologiju, ili o Institutu za hemiju. Kriterijumi merenja postignutih rezultata su isti. I zato stalno insistiramo na nečemu što je praksa u svetu, da svake godine damo procenu doprinosa naučnih institucija u našoj nauci.
      
       Zašto nemate primeren tretman?
       - Najčešće su u pitanju subjektivne procene. Ne mogu da verujem da neko misli da mi radimo neorganizovano, a uveli smo sistem kvaliteta ISO 9001. Isto tako ne mogu da verujem da nas evropska nauka zvanično rangira na 26. mesto i da se to ovde ne uvažava. Odnosno, uvaži se deklarativno, a onda nas često zaobilaze u veoma značajnim konsultacijama, gde smo kao referentna ustanova merodavni. Ne znam čiji je to interes. Pretpostavljam da je u pitanju neobaveštenost i neznanje.
      
       Čije neznanje?
       - Reći ću vam nešto neverovatno. Oko 90 odsto malignih oboljenja otkriva se u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Znači, otkrivaju lekari opšte prakse. To je jedna činjenica. Druga je da su maligne bolesti drugi uzrok smrtnosti na celoj planeti. Uzimajući ovo u obzir, konsenzusom dekana medicinskih fakulteta Evrope 1979. godine uvedena je onkologija kao predmet na medicinske studije. Nažalost, beogradski Medicinski fakultet je i danas jedini u Evropi, ali i Jugoslaviji, koji nema predmet kliničke onkologije. Izlazio sam s tim i pred Dekanat i pred komisije smatrajući da su ovi argumenti neoborivi, ali predmet nije uveden. Zašto se onda čudimo što mnogi lekari ne znaju principe onkološke discipline - pa nisu je nikad učili!
      
       Kome smeta otvaranje katedre za kliničku onkologiju?
       - Razlog je verovatno u distribuciji časova i nastavnih mesta. Otvaranjem katedre otpali bi neki segmenti onkologije koji se nalaze u drugim predmetima i ušli bi u sastav onkologije kao celine. Ali, nisam bio spreman da na sastanku raspravljam o broju nastavnika, već o sadržaju i programu onoga što treba da nauče budući lekari.
      
       Najveći interes vaših pacijenata jeste da se naučni rezultati primene u praksi. Najavljujete proizvodnju domaćih citostatika?
       - Da. Proizvodnja će početi do kraja godine. Naši citostatici su testirani na svim nivoima i u svom atestu ne odstupaju od citostatika najpoznatijih svetskih firmi. Dobićemo isti kvalitet a znatno jeftiniji lek. Dakle, biće za 30-40 odsto jeftiniji od inostranih, a istovremeno nabavljaće se za dinare a ne za devize. To je važno i za bolesnike i za zdravstveni fond.
      
       Predviđeni porast malignih oboljenja povezuje se sa prisustvom radioaktivnog uranijuma...
       - Više se plašim drugih vidova zagađenja zato što je njihov uticaj dugotrajniji. Osiromašeni uranijum ima dug poluvek raspadanja. Znači, dugo je prisutan, ali zračenje nije tako intenzivno. Ako čovek ne dođe u dodir s njim, nije ni opasan. Opasne su čestice koje su ljudi udisali, jer one trajno ostaju u organizmu i negativno utiču. Najugroženiji su oni koji su bili u neposrednoj blizini eksplozije. U onkologiji nikada nije kriv samo pojedinačni faktor za pojavu bolesti. Obično ih je nekoliko, koji se ne samo sabiraju već i umnožavaju. Na primer, gojaznost i pušenje. Ako deluju oba faktora, to nije samo njihov zbir već je to daleko veći rizik od njihovog pojedinačnog uticaja. Nekada nam nije problem povećanje broja obolelih koliko nam je prolem gde se u organizmu rak javlja. U pojedinim lokalizacijama ima manje odbrambenih mehanizama. Neki lokaliteti su karakteristični za određene vrste raka. Na primer, u Vojvodini su malignomi digestivnog trakta mnogo češći nego u istočnoj Srbiji, gde su češća oboljenja genitalnih organa. Okolina bitno utiče na pojavu pojedinih vrsta raka u određenim regijama.
      
       Vi ste mnogo puta bili izloženi većim dozama zračenja od dozvoljenih. Ima li posledica?
       - U ranijoj praksi, zračio sam se isto koliko i svaki bolesnik koga sam lečio. Samo što je svaki bolesnik zračen jedanput a ja petnaest puta u toku jednog dana. Sigurno da ima posledica. Između ostalog, veliko oštećenje kosti. Ali rak nisam dobio. To potvrđuje ono što sam rekao. Za pojavu bolesti nikada nije dovoljan samo jedan faktor rizika.
      
       Koliko je bitan faktor nasleđa?
       - To pitanje se u celom svetu istražuje. Mi radimo jedan veliki projekt. Sve kod kojih procenimo da postoji objektivna okolnost za pojavu oboljenja svrstavamo u rang bolesnih. Tako i oni dolaze na kontrolu jedanput ili dvaput godišnje. Bolest se tako uhvati pre nego što je pacijent dobije. To je preventivno lečenje koje daje stopostotne rezultate.
      
       Koliko su deca ugrožena?
       - Na sreću, među decom je slika mnogo povoljnija. Od ukupno obolelih, negde oko dva procenta su deca, kod koje se i inače veliki broj malignih bolesti leči neuporedivo bolje nego kod odraslih. Naši rezultati na tom planu su potpuno uporedivi sa svetskim dometima. Više od polovine obolele dece se potpuno izleči. Među našim bivšim pacijentima danas ima lekara koji su gotovo zaboravili da su nekada bili bolesni od ove opake bolesti.
      
       Nadrilekari se i dalje reklamiraju iako im je zakonom zabranjen rad. Vašem institutu su verovatno najbolje poznate posledice njihovog rada?
       - Strašne su posledice nadrilekarstva. I zdravstvene i ekonomske. Uradili smo jednu studiju o roditeljima naših malih pacijenata. Više od devedeset odsto roditelja vodilo je svoju decu nadrilekarima, kojima su mesečno, u proseku, plaćali između pet i petnaest hiljada maraka. Ljudi su prodavali kuće i sve što su imali. Zakon je tu jasan ali se ne sprovodi. Intervenisali smo nekoliko puta preko javnog tužioca, ali, nažalost, nijedna naša prijava nije dala nikakve rezultate, što znači da tužilaštva ne obavljaju svoj posao kako treba. Mnogima od tih "izlečitelja" rekao sam da ću, ukoliko imaju naučne dokaze o valjanosti lekova koje daju, i sam propisati tu terapiju. Međutim, niko od njih nikad nije prihvatio da im preparat prođe celu proceduru koju lek, da bi bio prihvaćen, mora da prođe. Međutim, oni to nikad ne pominju, već se pozivaju na lekarsku sujetu. Oni prodaju iluzije s teškim posledicama.
      
       Kada za nekog može da se kaže da je izlečen od raka?
       - Ako se bolesnik posle određene terapije dovede u stanje bez ikakvih znakova bolesti, i to stanje se održi pet godina, onda smatramo da je bolesnik izlečen. Takav čovek ima istu procentualnu šansu da će mu se javiti metastaza koliko i zdrav čovek da će dobiti rak. Ali, ako je neko imao maligno oboljenje, insistiramo na doživotnim preventivnim pregledima i kontrolama.
      
       DIJANA IVANOVIĆ