Za gradnju stanova koju je najavio predsednik Milošević potrebno je oko 500 miliona maraka, a o tolikom novcu ova država ne može ni da sanja

      Srpski građevinari dobili su novi zadatak sa najvišeg mesta: uporedo sa uspešnom i udarničkom drugom fazom obnove čeka ih i prva faza izgradnje. Na novouvedeni Dan graditelja 5. aprila predsednik SRJ Slobodan Milošević izdao je direktivu da se započne veliki projekat, kako je rekao, izgradnje 10 hiljada stanova. Od graditelja se zahtevaju visoki standardi na koje su nas navikli tokom uspešne obnove. To su kratki rokovi, niski troškovi i visok kvalitet. Tako smo saznali da je, ovoga puta, stambenoj izgradnji namenjeno da bude "zamajac daljem dinamiziranju industrijske proizvodnje u mnogim oblastima". Graditelji će, kazao je predsednik, kao zamajac podstaći i mnoge druge grane, od proizvodnje nameštaja i bele tehnike, do tekstila i posuđa.
       Ako pođemo od dobronamerne pretpostavke da ovo nije samo još jedna u nizu propagandnih najava za jednokratnu upotrebu, problem gradnje stanova zaslužuje da se temeljnije analizira. Pokazaće se da je i ova privredna grana, kao uostalom i sve ostale, u protekloj deceniji temeljno ruinirana. O tome ubedljivo govori podatak da je 1990. godine samo u Beogradu izgrađeno 13 000 stanova, dok je 1998. godine (prošlu ne treba ni pominjati) u celoj Srbiji sagrađeno svega 2 709 stanova. Ova oblast sasvim je zapuštena i prepuštena stihiji, nekad popularne stambene zadruge marginalizovane, a tržište uvedeno u potpuni haos. Pri tom su građani toliko osiromašili da je mnogima i plaćanje komunalija ozbiljan problem - o kupovini stana, pa još novog, nema smisla ni razmišljati.
      
       Izbeglice
       U takvoj situaciji, a u jeku obnoviteljskog zanosa, dolazi vest o ovom novom projektu i to, reklo bi se, iznebuha. Međutim, nije: ako se prisetimo parole "21 projekat za 21. vek" koju je SPS lansirala pred svoj protekli kongres, videćemo da se jedan od njih zvao "Krov za svaku porodicu". Tu se kaže da se "u narednih pet godina može sagraditi bar deset hiljada stanova i obezbediti kreditna podrška kupcima". Dakle, predsednik Milošević je samo aktivirao ovu viziju svoje partije i dao građevinarima znak za start još i pre novog veka. Kako u ovoj zemlji sve, ali baš sve, ima svoju političku pozadinu i pravi motiv, postavlja se pitanje zašto su baš sada stanovi postali (ponovo) aktuelni. Setimo se samo slučaja masovnog podmićivanja građana Srbije, tokom najgore hiperinflacije 1993. i nekako u vreme izbora, kad je vlast omogućila da ljudi otkupe za nekoliko hiljada ili čak stotina maraka svoje stanove, vredne više desetina hiljada maraka. Tada se govorilo da će se od prikupljenog novca graditi stanovi solidarnosti za socijalno ugrožene, ali je inflacija taj novac pojela.
       Sada je kroz krilaticu "Stan za svaku porodicu" ova tema ponovo zanimljiva. Razlozi mogu biti bar dvojaki: popravka mostova mnogim biračima može izgledati suviše daleka i apstraktna. Stanovi su opipljiviji i ljudima nekako bliži. I drugo, ova priča posebno prija ušima brojnih izbeglica iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova koji se po Srbiji potucaju bez krova nad glavom. I bez njih u Srbiji ima nekoliko stotina hiljada podstanara koji takođe vole da slušaju priče o gradnji jeftinih stanova. Dakle, tema je politički u ovom trenutku vrlo zahvalna.
       Glavno je pitanje da li će se ovi stanovi zaista graditi i od kojih para. Predsednik Milošević je do sada, u više navrata, najavljivao razne velike graditeljske poduhvate, od kojih na kraju nije bilo ništa. Vlast je, doduše, sada uspela da ubere neočekivane propagandno-političke poene obnovom posle bombardovanja, a da se precizno ne zna odakle je nabavljen novac. Jedan od izvora jesu dnevnice solidarnosti, kako su posle demantija Milutina Mrkonjića, direktora Direkcije za izgradnju Srbije, priznali Dragan Tomić, potpredsednik Vlade Srbije, i Tomislav Milenković, ministar za rad, boračka i socijalna pitanja.
      
       Solidarnost
       Od ovog novca radnicima koji su posle bombardovanja ostali bez posla isplaćivano je svega tri meseca po 400 dinara i više neće dobiti ni pare "da se ne bi navikavali na nerad i dobijanje novca bez truda", kako se izrazio ministar Milenković, iako je izdvajanje dnevnica formalno zbog njih i uvedeno. Radnici koji rade ipak će (prinudno) i dalje davati dnevnice solidarnosti "dok traje zakon, a najmanje do nove godine". Gde se taj novac troši, tačno se ne zna, tako da bi ispalo dobro da se ulaže u obnovu i izgradnju, pa da i iza ove vlasti nešto ostane. O kolikim sumama je reč za NIN je izračunao Bojan Dimitrijević, potpredsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda zadužen za finansije:
       "Prosečna plata u Beogradu statistički iznosi 1 605 dinara, ima
       430 000 radnika tako da se mesečno izdvaja više od 27 miliona dinara. To je negde oko 330 miliona dinara na nivou godine. Oko 310 000 penzionera plaća po jednu dnevnicu solidarnosti i to je oko 40 miliona dinara. Dobijamo na kraju da se za ovih godinu dana samo u Beogradu skupilo između 350 i 400 miliona dinara. Koliko ja znam, od tih para nijedan ekser Direkcija za obnovu zemlje nije ukucala u Beograd. Mi, naravno, nemamo ništa protiv da se gradi i Surdulica, i Ćuprija i svi srušeni mostovi, ali mislimo da je red da se deo ovog novca vrati gradu, jer je Beograd najviše postradao tokom bombardovanja", kaže Dimitrijević.
       Ovaj novac, međutim, ni izdaleka nije dovoljan za planiranu stambenu izgradnju. Ako svaki stan ima u proseku pedeset kvadratnih metara, potrebno je izgraditi 500 hiljada kvadrata. Sada je cena kvadrata (zidanje i uređenje zemljišta) oko hiljadu maraka, što znači da je za ovaj posao potrebno obezbediti petsto miliona maraka. Novac o kome ova država ne može ni da sanja.
       "Objektivno gledano, nema izvora iz kojih bi se sad finansirala još i stambena izgradnja, pošto je reč o ogromnim sredstvima. Iz tekuće proizvodnje to sigurno nije moguće, tako da ostaju ili dnevnice solidarnosti ili krediti iz Kine i Libije. Pitanje je samo da li je od tog novca i koliko ostalo", kaže za NIN dr Vladana Hamović, viši naučni istraživač u Institutu za tržišna istraživanja u Beogradu. "Planovi su megalomanski, ne odgovaraju stvarnosti, pa se može dogoditi da se ovaj posao samo započne. Doduše, ova vlast nas stalno iznenađuje - odnekud se ipak crpe sredstva za relativno pristojnu obnovu, a odakle, videćemo možda za koju godinu, kad nam se ispostavi račun."
      
       Cement
       Bojazan da će sada, zbog ove odluke, započeti izgradnja sasvim novih stanova, a na drugoj strani prestati izgradnja već započetih (takođe ih ima oko deset hiljada), izražava i Savez stambenih zadruga Jugoslavije. "Tražimo da se prioriteti u stambenoj izgradnji ne određuju olako i da se ne potiskuje već započeta stambena izgradnja, u koju je uloženo od dvadeset do pedeset odsto vrednosti stanova. Racionalnije je prvo završavati ovo što je započeto", kaže za NIN Novica Stašević, predsednik ovog saveza. Samo u Beogradu započeto je, preko stambenih zadruga, oko hiljadu stanova. "Za nas, a verujemo i za građane i učesnike u stambenoj izgradnji, ima dosta nerazjašnjenih pitanja, ne zna se gde će se ti stanovi graditi, kako i za koga; drugo, da li se ta gradnja započinje radi privrednog impulsa ili radi rešavanja stambenih problema onih koji nemaju stanove; treće, kakav će biti odnos u prioritetima pri distribuciji materijala u odnosu na već započetu izgradnju.
       Kad je reč o materijalu, tu je sa početkom obnove, posle bombardovanja, došlo do priličnog poremaćaja - građevinski materijal poskupljuje često i bez kontrole, zloupotrebljavaju se nestašice, koriste monopoli i špekulacije. "Kako neko uspe da otkupi celokupnu godišnju proizvodnju cementa, pa onda diktira cenu na crno - umesto zvaničnih trideset maraka, tona cementa košta čak 110 maraka"?, pita jedan od građevinara, naših sagovornika.
       Građevinske firme su predsednikov proglas o stambenoj izgradnji dočekale sa priličnom rezervom. Ni u jednoj od onih kojima smo se obratili nisu želeli da daju javne komentare, jer je "u ovoj situaciji najopasnija stvar zamerati se Mrkonjiću", kako nam je jedan od njih objasnio. A opet, ako su iskreni, to je neminovno. Jedan od naših sagovornika kaže da "u Srbiji zapravo pravo tržište ne postoji, sve je politika, pa i ovo. Na jednoj strani je o-ruk sistem preusmeren za obnovu, a svi drugi poslovi rade se da se nadoknadi šteta, pa se cene dižu do neba."
       Kad je reč o cenama novoizgrađenih stanova, one su stvarno došle do neba. Kaća Lazarević, vlasnica agencije za promet nekretnina "Alka", za NIN kaže: "Novih stanova na tržištu ima jako malo i cene su nenormalno visoke - kvadratni metar u Beogradu košta od 2 800 maraka, pa onda 3 500 maraka, a ide čak i do 4 000 maraka. Investitori žele lako i brzo da zarade. Ove stanove uglavnom ne kupuju ljudi koji rešavaju svoje stambeno pitanje, nego biznismeni sa viškom dinara na računima. Drugo, za gradnju novih stanova nema slobodnih lokacija, a postojeće su opterećene problemom raseljavanja", kaže Kaća Lazarević i napominje da se mora smanjiti zarada investitora.
      
       Krediti
       Jedna od tri direktive koje su građevinari dobili od predsednika jeste, kao što smo pomenuli, niski troškovi. O tome da li se postojeći troškovi zaista mogu smanjiti, svi naši sagovornici imaju različita mišljenja. Novica Stašević, na primer, smatra da se realno mora proceniti koliko košta uređenje zemljišta koje najviše opterećuje cenu stana, a potom se cena gradnje mora držati pod ekonomskom kontrolom, a ne kao do sada, da u Beogradu kvadrat gradnje košta hiljadu maraka, dok je, na primer, u Kruševcu duplo jeftiniji.
       Kao jedan od načina za jeftiniju gradnju pominjan je i takozvani IMS skeletni sistem za brze i efikasnije radove. O tome kolike nade u ovom konkretnom slučaju, ali i uopšte u stambenoj izgradnji, treba polagati u ovaj način gradnje, pitali smo Miloša Manojlovića, tehničkog direktora Instituta za ispitivanje materijala Srbije (IMS):
       "Cena izgradnje zavisi od bezbroj okolnosti i potpuno je van kontrole nekoga ko se bavi tehničkim komponentama. Ne može se reći da mi nudimo jeftinu gradnju, jer to mora da omogući pre svega država, nizom preduslova koje treba da stvori. Jeftina gradnja zapravo zavisi od čitavog niza učesnika u tom poslu i od njihovog ponašanja", kaže Manojlović.
       Na kraju, dolazimo do pitanja ko će te stanove da kupi, pod uslovom da stignu do tržišta: beskućnici koji žive od prosečne plate od 80 maraka ne mogu o tome ni da misle. Primera radi, da bi porodica sa dve prosečne plate kupila jeftiniji novi stan od pedeset kvadratnih metara za 1 800 maraka po kvadratu, mora da štedi bar pedeset godina tako da ne pije ni vodu, jer i ona košta. Druga mogućnost, da dobije stambeni kredit, sasvim je teoretska. Kako nam je objašnjeno u tri od, recimo, četiri srpske banke koje bi možda mogle da odobravaju stambene kredite, tako nešto ne dolazi u obzir, bar iz dva razloga: prvo, banke u ovoj situaciji nemaju dugoročnih izvora sredstava da bi mogle odobravati kredite na deset ili dvadeset godina. I drugo, to su za platežnu (ne)moć korisnika tako velike sume da ne bi nikako mogli da ih otplaćuju. Jedan od bankara, naših sagovornika, smatra da se od banaka neće očekivati da kreditiraju građane, nego Direkciju. A upravo to bi, prema rečima Novice Staševića, bio pogrešan potez.
       Postoji, na kraju, još jedna mogućnost, da država iz samo njoj znanih izvora sagradi bar deo ovih stanova i podeli ih nezbrinutim vojnicima, policajcima i mladim naučnim i stručnim radnicima, za koje je, krajem prošle godine, počela izgradnja 750 stanova na Novom Beogradu, sa ciljem da kao lojalni građani ostanu u svojoj zemlji. Ideju je dala lično Mira Marković, predsednica Direkcije JUL-a.
      
       BILjANA STEPANOVIĆ