Mora se vršiti pritisak da se raspišu i jedni i drugi izbori. Zaista se lokalnim izborima u Srbiji neće ništa značajno promeniti. Režim dobija isuviše vremena sa svakim odlaganjem suštinskih promena u Srbiji. Jer, bez republičkih izbora nisu moguće suštinske promene ni u Srbiji ni nekakva rekonstrukcija zajedničke države Srbije i Crne Gore. Naravno, naš problem je u tome što moramo poći od raspoloživih snaga i raspoložive energije. Mi pokušavamo da se izborimo za demokratske izbore, što je pretpostavka kakvog-takvog dijaloga vlasti i opozicije, a treba da razgovaramo sa ljudima koji subjektivno i objektivno nemaju nikakvog interesa za izbore. I, da razgovaramo sa čovekom koji se nalazi na, po meni, zaista nasilnički i napamet promovisanim poternicama Stejt departmenta ili Interpola

      Uoči mitinga demokratske opozicije u Beogradu, atmosferu na domaćoj političkoj sceni karakterisalo je obilje pitanja na koja i dalje nema preciznih i definitivnih odgovora: kao da i režim, na jednoj i njemu suprotstavljeni opozicioni prvaci, na drugoj strani, još pomalo taktiziraju ili čekaju da obelodane svoje strateške planove...      
       U želji da svojim čitaocima pruži potpunu sliku o stavovima i planovima opozicije, NIN se obratio predsedniku Demokratske stranke Srbije Vojislavu Koštunici.
      
       O dosadašnjim iskustvima u saradnji stranaka demokratske orijentacije koje su 10. januara potpisale sporazum se zna malo, jer vi ste radili iza zatvorenih vrata. Kako je ovih nekoliko meseci tekao taj proces dogovaranja i usaglašavanja zajedničkog nastupa?
       - Mislim da je ova saradnja sada znatno promišljenija, manje manifestaciona. Radi se na jedan ozbiljniji, odgovorniji, hajde da kažem i poslovniji način. To je neka promena.
       Za mene je to pozitivna činjenica, kao što je pozitivna činjenica da je i krug onih koji učestvuju u tim razgovorima proširen, pa uključuje i mnoge koji su donedavno bili u taboru socijalista. Stvari su se promenile, a krug onih koji su za promene - tih promena nema bez demokratskih izbora i demokratske vlasti - sada se proširio.
      
       Ipak, mnogi vam prigovaraju da ste mnogo razgovarali a malo uradili, odnosno da ste uglavnom sastančili?
       - Mi se nalazimo u jednoj fazi organizovanja opozicije u kojoj je ta vrsta rada potrebna. Dakle, regulisanje odnosa između opozicionih stranaka na jedan način koji bi sprečio sutrašnja iznenađenja ili sporove baš kad im nije vreme. Utoliko su ti sastanci normalna stvar.
       Postoje ili su postojali i neki drugi oblici opozicionog delovanja kojih je bilo jako mnogo, a koji nisu dali neki preterani rezultat. Ukoliko bi se pogledao broj mitinga održanih prošle godine, pre svega u organizaciji Saveza za promene, onda bi se stvar mogla obrnuti i reći - mitingovalo se a nije bilo nikakvog učinka. Stvari su složene. Očigledno da je potrebno i jedno i drugo, da je potrebno u pravoj meri i da tek neka promišljena politička akcija može da da rezultate.
      
       Mnogo se govori i o vašim unutrašnjim sporovima u opoziciji. Koliko u tome ima istine?
       - Toga ima, ali ima u onoj meri u kojoj demokratija podrazumeva razlike. Praktično, to je programski heterogen skup. Teško je to uskladiti. Potrebno je više vremena da se te razlike, nesuglasice i neslaganja otklone. Za mene je to potpuno normalna stvar.
       S druge strane, kada se kaže da opozicione stranke nisu bile uspešne u borbi za demokratske promene previđa se da od 1992. godine Srbija živi pod izuzetno surovim režimom sankcija tzv. međunarodne zajednice, zapravo Vašingtona. Do promena na izborima u Hrvatskoj je došlo posle deset godina, ali tek pošto je hrvatski predsednik prizvan na onaj svet i zahvaljujući tome što Hrvatska nije osetila teret sankcija. Ne može se sva odgovornost svaliti ni na narod u Srbiji ni na opozicione stranke ni na one koji te stranke vode.
      
       Ne čini li vam se da niste baš najbolje iskoristili ovo vreme da uradite još nešto što se moglo uraditi. Recimo, i dalje su u Srbiji nesređeni birački spiskovi, ne postoje precizni planovi o tome, zatim, da li ste barem pokušali da napravite zajedničku strategiju, nastupa srpske opozicije u svetu?
       - Nesumnjivo je da se u pogledu biračkih spiskova i kontrole izbora može štošta učiniti, ali ću izneti i jedno pomalo jeretičko stanovište: ne smatram da je to pitanje najvažnije. Kada je reč o insistiranju na biračkim spiskovima suočavamo se sa nečim što je zaista, uz najveće napore vrlo teško urediti, ma koliko se radilo na tome. Na kraju krajeva, najbolji primer za to nam daju upravo održani izbori u Bosni i Hercegovini. Od 1996. godine, uz zaista ogromna sredstva, ogromnu organizaciju i kadrove OEBS-a, još se pojavljuju problemi. Stvari ne stoje sjajno ni u Crnoj Gori iako se i tu OEBS pozabavio izborima.
       Kada je reč o kontroli izbora, mislim da smo tu na putu da skliznemo u nešto što bih ja bez ikakve diskvalifikacije nazvao američkim pristupom izbornom procesu. Amerikanci stalno insistiraju na ujedinjavanju opozicije i kontroli izbora. To nije dovoljno da bi izbori bili regularni. U tom pristupu se olako prelazi preko nekih drugih činjenica - izbornih pravila koje režim nameće, medijske situacije koja je teška. Zapravo se insistira na tome da je samo potrebno da se opozicija ujedini i da se pronađu mehanizmi za dobru kontrolu izbora i u tom pogledu se pominje naravno čuvenih 20-30 hiljada kontrolora na biračkim mestima. To nije dovoljno.
      
       A šta je sa zajedničkom strategijom opozicije prema svetu?
       - To nije tako jednostavno uskladiti. Bilo kako bilo, DSS je u toj stvari zatečena. Kada se krenulo u pravcu institucionalizacije odnosa između opozicije u Srbiji i dela međunarodne zajednice (SAD i Evropske unije), radilo se o jednom sastanku u organizaciji Finske kao tadašnjeg predsedavajućeg Evropske unije, mi smo te razgovore odbili smatrajući da nije dobro da se institucionalizuju odnosi između stranih država samo sa delom naše države. To nam je suviše mirisalo, da ne kažem smrdelo, na prethodnu američku praksu koja se svodila na institucionalizovanje odnosa između američke vlade i dela Srbije personifikovanog u Slobodanu Miloševiću.
       Dakle, bili smo protiv tog pristupa koji je posle samita OEBS-a u Istanbulu doveo do obrazovanja Tripartitne komisije EU-SAD-srpska opozicija. Vremenom se pokazalo, naročito kada je reč o sankcijama, da ta saradnja nije mnogo donela. Bilo bi mnogo bolje da je vreme, utrošeno na te kontakte, potrošeno na još koje putovanje po Srbiji i nastup na još kojem lokalnom mediju.
       Kada bismo pogledali stranke koje se nalaze u ovoj grupaciji koja se bori za prevremene demokratske izbore, mogli bismo među njima da uočimo manje ili veće razlike u odnosu prema svetu. Nijedna od ovih stranaka nije za pristup međunarodnoj zajednici i Zapadu za koji je vladajuća koalicija, ali te razlike postoje i mislim da je dobro da postoje. Kada je reč o DSS , ona je, kao što je poznato, kako protiv konfrontativnog, tako i protiv snishodljivog odnosa prema međunarodnoj zajednici i moćnicima u njoj.
      
       Postoji li u tom pogledu, ipak, neki zajednički imenitelj među vama?
       - Zajednički imenitelj postoji u spremnosti da se sarađuje sa svetom, da se uđe u međunarodne integracije, a da se ne polazi od šizofrene slike po kojoj je svet nepravedan pa je saradnja sa njim nemoguća. Nikada male države nisu mogle da sarađuju sa velikima na potpuno ravnopravnim osnovama.
      
       Šta je bilo najspornije u dosadašnjem vašem radu?
       - Pa, bilo je nekoliko problema. Neki su se pojavili iz proste činjenice što još ima nekih relikata starog načina rada u našim odnosima. Jedan od njih jeste u pokušaju da se mnoge od opozicionih akcija vremenski ograniče, odrede. Ja sam uvek bio rezervisan prema tome. Mislim da su prilike izuzetno teške, da neke stvari možemo, a neke ne možemo kontrolisati. Bolje je bilo ljudima ne stavljati u izgled izbore do kraja prošle godine ili do kraja aprila ove godine i tako dalje, ili pak oročavati beogradski miting.
       Bilo je i razlika vezanih za miting koje su se ticale nekih njegovih učesnika. Tu se, zapravo, radilo o odnosima između opozicionih stranaka, koji su jednim delom vezani za prošlost i za neke neraščišćene račune, ali ne mislim da je u tome bilo ičeg dramatičnog. Te razlike su se ticale i nekih sadašnjih odnosa. Povremeno ima, moram reći, i izjava i istupa koji nanose štetu opoziciji ili okupljenim strankama. Nije to nešto što preovlađuje, ali u izjavama ljudi iz pojedinih stranaka možete naići i na stav da u Srbiji ne valja ni vlast ni opozicija. Ako ne valja ni opozicija, šta je to što će Srbiju izvući iz postojećeg stanja a da to bude ipak neka demokratska poluga, demokratija koja počiva na toj stalnoj suprotstavljenosti, dijalektici vlasti i opozicije? To takođe otežava naše delovanje. To me zaista podseća na onaj minhauzenovski pokušaj da se perčinom izvučete iz blata, pričom o tome da opozicione stranke ne rade onako kako bi trebalo da rade a pri tom ste i sami deo te opozicije.
       Ipak, ovaj način rada, ova procedura omogućila je da to što je bilo sporno ne preovlada i ne dovede do zastoja u našim dosadašnjim dogovorima. Kako se budemo približavali izborima, stranke u opoziciji će biti još više prinuđene da potisnu različitosti u drugi plan i da teže nečemu što je dogovor.
      
       Da li je sada moguće da se Zoran Đinđić i Vuk Drašković pojave zajedno pred TV kamerama i kažu: evo, mi smo imali ovakva i onakva iskustva, sporili smo se, evo ruka i pozivamo sve da glasaju za zajedničku listu opozicije?
       - Mislim da jeste.
      
       Ali, oni su dosad izbegavali da se sretnu na tim vašim sastancima.
       - Izborna situacija će bitno ograničiti i suzbiti u drugi plan rezerve koje pojedinci imaju jedni u odnosu na druge.
      
       Da li izlazite na izbore po svaku cenu?
       - Mi smo se obavezali još 14. oktobra da nećemo izaći na izbore po svaku cenu i tu obavezu smo potvrdili 10. januara. Dakle, insistiramo na demokratskim izbornim uslovima. Mislim da će i druge okolnosti, koje u ovom trenutku nisu sasvim jasne, i unutrašnjopolitičke i spoljnopolitičke, uticati da ti izbori ipak budu više u skladu sa demokratskim standardima nego što su bili dosadašnji.
      
       A ako ne budu?
       - Ako ne budu, na to će, naravno, uslediti odgovor stranaka demokratske opozicije koji mora biti jedinstven.
      
       A, ako ne bude tako?
       - Mora biti jedinstven.
      
       Da li izlaziti na lokalne izbore, ako budu raspisani samo lokalni, ili po svaku cenu vršiti pritisak na Miloševića da raspiše lokalne, republičke i predsedničke izbore istovremeno?
       - Mora se vršiti pritisak da se raspišu i jedni i drugi izbori. Zaista se lokalnim izborima u Srbiji neće ništa značajno promeniti. Režim dobija isuviše vremena sa svakim odlaganjem suštinskih promena u Srbiji. Jer, bez republičkih izbora nisu moguće suštinske promene ni u Srbiji ni nekakva rekonstrukcija zajedničke države Srbije i Crne Gore.
       Naravno, naš problem je u tome što moramo poći od raspoloživih snaga i raspoložive energije. Mi pokušavamo da se izborimo za demokratske izbore, što je pretpostavka kakvog-takvog dijaloga vlasti i opozicije, a treba da razgovaramo sa ljudima koji subjektivno i objektivno nemaju nikakvog interesa za izbore. I, da razgovaramo sa čovekom koji se nalazi na, po meni, zaista nasilnički i napamet promovisanim poternicama Stejt departmenta ili Interpola.
       U ovom trenutku mi smo u pat poziciji. Ako takvo stanje potraje i ako ne bude drugog izbora, ne odbacujem ni važnost lokalnih izbora samih po sebi. Na kraju krajeva, eventualni izlazak i uspeh na lokalnim izborima može da ima veliki psihološki značaj i više predstavlja uvertiru za nekakvo ponovno odmeravanje snaga na parlamentarnim izborima. Na to upućuje, posle svega i uprkos svemu, uspeh SDS-a na lokalnim izborima u Republici Srpskoj.
      
       Može li to da se tumači tako da vi hoćete sve izbore odmah, ali da imate i rezervno rešenje?
       - Pa, to bi se moglo i na taj način tumačiti. Ako je to način da se psihološki dobije, da se dobije u vremenu, da se spreči nekakva unutrašnja konfrontacija koja bi mogla izaći na još veće zlo, onda i to može biti neko rešenje.
      
       Često kažete "treba se izboriti". Za kakva ste vi sredstva borbe? Kako se izboriti ako Milošević odbije sve što tražite?
       - Ja znam da jednu stvar on ne može da odbije, a to su izbori sami. Zapravo, dve stvari Milošević nesumnjivo ne može da odbije, a to su izbori i postojanje političkih stranaka.
      
       Zašto ne može? Zar vam se ne čini da on misli da može sve što hoće?
       - Jednostavno zato što je ustanovljeno novo pravilo u svetu posle pada Berlinskog zida. U ovom delu bivšeg komunističkog sveta više ne može biti legitimnog političkog života ukoliko se povremeno ne održavaju izbori i ukoliko na te izbore, čak i pod uslovima koji nisu ravnopravni, ne izlaze političke stranke.
       Milošević je 1990. prihvatio višestranački sistem ne zato što je hteo već zato što je morao. Uz višestranački sistem idu, naravno, izbori na kojima se stranke makar i pod nepovoljnim i ne do kraja ravnopravnim uslovima nadmeću. Prosto, to su neke stvari od kojih on ne može pobeći, jer bi zemlju stavio u takav dodatni stepen izolacije koji bi praktično značio i njegov nedvosmisleni kraj. Tu bi bile presečene i veze sa nekim zemljama u kojima Milošević još ima kakvo-takvo razumevanje i preko kojih ima neku odstupnicu prema svetu, poput Grčke ili Rusije.
      
       Milošević danas i Milošević 1989, 1990. dva su različita čoveka. Nekada su se brojni svetski državnici i strani gosti ređali na njegovom kauču... Sada je optužen za ratne zločine, nalazi se na poternicama. Da li vi, ipak, mislite da on još može da se nekako sporazume sa svetom?
       - Mislim da je Slobodan Milošević isti, na Gazimestanu, u Dejtonu i danas. Ne razmišlja on u ovom trenutku o tome kako da se dopadne svetu, već kako da opstane u svetu. Koliko god da još u njegovom delovanju i razmišljanju ima mnogo iracionalnog, postoji i jedna vrlo racionalna crta i kočnica: kako opstati u svetu kakav jeste. Milošević, ma šta mislili o njemu, ne razmišlja o svojoj političkoj budućnosti i opstanku van sveta. Sve ovo sa čime mi živimo, što inače mnogo više oseća narod nego on, može postati zaista tako teško da će i on sam to početi da oseća. Toliko ne može da rizikuje. U jednom trenutku mora napraviti neki kompromis.
      
       Kakvu bi šansu dali Miloševiću? Ima predloga da mu se obeća neka amnestija u zamenu za izbore. Da li je tako nešto moguće u našem pravnom sistemu?
       - Ti signali dolaze spolja. Kao demokrata teško mogu da opravdam tu vrstu političke trgovine iza leđa naroda. Kao demokrata ne mogu da otrpim ni postojanje takve čudovišne institucije kakva je Haški sud. Tu se nalazimo na terenu nečega što je gola sila i razmetanje njome. To je nešto što je potpuno izvan naše mogućnosti uticanja.
       Dakle, ja ne razmišljam na onaj način na koji razmišljaju neke opozicione koalicije ili pojedinci poput Dragoslava Avramovića - kako da mi napravimo pogodbu sa Miloševićem. Prvo, ne mislim da je takvu pogodbu uputno praviti. Potrebno je slati poruku da smo protiv svakog revanšizma, što smo istakli u zajedničkoj platformi, da je Srbiji preko potrebno nacionalno pomirenje onih koji su na vlasti i onih koji nisu na vlasti. Potrebno je da se najpre živi Srbi pomire da bi onda mogli da se mire i mrtvi, odnosno da se ostvari istorijsko nacionalno pomirenje. Mene to zanima.
      
       Zašto se lideri demokratske opozicije bave samo nezavisnim medijima. Kao da ste se pomirili s činjenicom da je RTS pretvorena u privatnu partijsku televiziju?
       - Kritiku upućujete na pogrešnu adresu. DSS je stalno ukazivala da je problem slobode medija u našem društvu, pitanje oslobađanja onih medija koji bi trebalo da stoje na raspolaganju celoj javnosti. I to najmoćnijih medija. Mera slobode medija u jednom društvu je pre svega u otvorenosti državne televizije. Državna televizija je, zapravo, drugo ime za nešto što je narodna televizija, nešto što bi trebalo da bude otvoreno za različita politička mišljenja i struje. Još 1991. godine je rečeno da je RTS ta koju treba osloboditi, ali je zatim to zaboravljeno; uljuljkivalo se otvorenošću pojedinih lokalnih medija, pa i monopolom nad tim medijima.
      
       Režimski mediji su uveli jedan potpuno nov jezik u naš politički život. Kako se osećate kad za vas preko televizije neko kaže da ste "NATO agent"?
       - Što se govor mržnje pojačava, to nas samo upućuje na zaključak da je položaj vlasti i vladajuće koalicije sve teži i teži. Na kraju krajeva, na to upućuje i samo izbegavanje makar lokalnih izbora, koji su u jednom trenutku od vladajuće koalicije nagoveštavani, pa zatim odloženi. To je nešto što u ovom celom sivilu i jadu ipak deluje ohrabrujuće.
      
       Sada su na jednoj strani domaće političke scene igrači koji igraju prljavo, služe se svim sredstvima, agresivni su, bezobzirni, a na drugoj vi koji pokušavate da budete civilizovani, pristojni. Kakve su vaše šanse u takvim neravnopravnim uslovima?
       - Neka večna pravda bi nam dala za pravo. Ali mi ne razmišljamo u tim kategorijama kad je reč o politici i kad je reč o izborima koji će uskoro doći. Ja mislim da se prosto može dobiti - razmišljam vrlo pragmatično - podrška u javnosti ako se na režimski jezik isključivosti i mržnje odgovara na drugi način. To je najbolji način da se pokaže razlika između onih koji su na vlasti i onih koji nisu na vlasti. Mi se moramo boriti čistih ruku protiv onih koji primenjuju sva sredstva. Narod će nas ceniti na osnovu toga, kao što će nas sutra ceniti i po tome što ne podležemo korupciji, što ne rasipamo novac i zbog toga će glasati za nas. Neće glasati za one koji su na vlasti, koji su u tom pogledu premašili svaku meru.
       Dakle, važno je da se od njih razlikujemo. S druge strane, važno je da se prekine taj začarani krug mržnje i isključivosti, i podele svih na patriote i izdajnike. Naravno, nekad se politički mora reagovati oštrije. Kada je Milošević na Kongresu SPS-a posegao za onom kvalifikacijom da je opozicija janičarska, iz opozicionih redova je odmah došla ista kvalifikacija o Miloševiću i njegovim janičarima. Mislim da tako ne treba nikad odgovarati, pored toga što takav odgovor nije preterano originalan.
      
       Zašto i vi ne podnesete tužbe protiv onih koji vas kleveću? Utisak je da ste suviše u defanzivi.
       - Naravno, čovek može da odgovori ravnom merom. Takvih pokušaja je bilo i oni nisu urodili plodom. Na kraju krajeva, ljudi znaju stvarno ko je patriota, a ko nije. Tačnije rečeno, ko je odgovoran, ko nije odgovoran. Sem toga, želim da izbegnem unošenje tog rečnika Kosovskog boja,podele na Brankoviće i Obiliće, u savremenu politiku.
      
       Kako procenjujete izborne šanse i rejting svoje stranke, a kako šanse ukupne opozicije ovog trenutka? Da li vam je to što ste se udružili sa ostalima nešto donelo, ili ste nešto izgubili?
       - U ovom trenutku postavlja se jedino pitanje koliko će okupljanjem svi zajedno dobiti i koliko će se zapravo na tim prvim izborima omogućiti suštinska demokratska promena u Srbiji i svekoliko političko preuređivanje i uređivanje Srbije. Uveren sam da će do toga doći. Uopšte ne treba razmišljati i kalkulisati koliko bi DSS dobila ili izgubila. DSS dugo postoji sa jednom vrlo jasno definisanom, pa ako hoćete i tvrdokornom ili tvrdoglavom političkom orijentacijom i ta će orijentacija biti prepoznatljiva i na prvim izborima koji nas čekaju, kao i na svim budućim izborima u drugačijim, normalnim političkim uslovima.
      
       Šta će biti posle mitinga?
       - Miting će imati određenu ulogu u borbi za demokratske prevremene izbore, koja već odavno traje i koja će još potrajati i posle njega.
      
       STEVAN NIKŠIĆ