Tolika pozitivna energija na jednom mestu pomerila bi i Zemlju kada bi se pravilno usmerila. Treba je izbaciti, treba pustiti glas

      Onomad, kada je većina nas bila previše mlada ili mala da shvati suštinu pojmova rokenrol i roker, u školi se učila lekcija pod nazivom "Drugo zasedanje AVNOJ-a". Stvar prestiža bila je ko će bolje nabubati zaključke tog eminentnog skupa, a pitanje časti ko će bolje interpretirati jedan od najparadoksalnijih govora u istoriji Drugog svetskog rata.
       Rekoh najparadoksalnijih, mada bi bolje bilo reći najuticajnijih s obzirom na to da je uvodna rečenica kasnije u raznim formama korišćena kao svojevrstan lajtmotiv društvenog uređenja naše zemlje u poslednje pola veka.
       Tada još nedovoljno visok da pošteno stane za govornicu, mladi bombaš Boško Buha izrekao je: "Ja ne umem da držim govore, ali ću vam pričati kako mi bacamo bombe."
       O da, kako ovaj događaj poznato zvuči gledan s malo drugačijeg gledišta. Taj mladić (čuj, mladić - dete) obavljao je najprljavije poslove, naučio da ubija i masakrira s nepunih 14 godina, izlagao svakodnevno svoj život raznoraznim opasnostima da bi dobio šta - poneku "mrvicu" sa stola "velikog majstora".
       Dobro, B.B. je završio kako je završio, "ko se mača lati, od mača će poginuti". Činjenica je da je njegova izjava ostala urezana u vijuge tih malih ljudi, koji će kasnije postati veliki ljudi, a da se nikada nisu zamislili nad stvarnim smislom i značenjem njegovih reči. Od tada naovamo uvek je bilo više onih koji bacaju bombe, manje onih koji imaju šta da kažu.
       O kej, nisu svi rođeni da drže govore, ali čini se da znamo zašto je tako. Uvek je parola "rad, rad i samo rad" imala prednost. Opasno je bilo pustiti ljude da misle.
       Ključno pitanje bilo je kako kontrolisati masu. Odgovor je vrlo jednostavan: uskratiti im pravo na mišljenje, zaglupiti ih do te mere da više ne razmišljaju i postavljaju pitanja. Ceo sistem svodio se na unedogled ponavljane pokrete uskospecijalizovanog, niskokvalifikovanog radnika koji baca bombe (zavrće šrafove u fabrici, ore zadružne njive, pravi "uspomene iz Sokobanje"), ponosnog što svojim kulturnim neznanjem doprinosi državi.
       Sentence nama potrebne, mnogo potrebnije od govora iz Jajca, jesu: "dvaput meri, jednom seci" i "biraj, ali biraj mudro". Međutim, kako da merimo, sečemo i biramo kada nas tome niko nije naučio. Samo, jedna stvar ipak nije mogla da se spreči. Pojavio se rokenrol. Tada je bio samo muzika. I kod nas je bio samo muzika.
       Koliko puta su i kod nas, u poslednje vreme naročito, napadali ovu vrstu muzike. Muzička, izdavačka i marketinška politika trudile su se da sve što ima poruku bez sklada sa zvaničnom politikom ostavi na margini društvenih događaja. Hteli su rokenrol obezglaviti, po mogućstvu potpuno ukloniti.
       E pa, grdno su se prevarili. Rokenrol nije samo muzika. To je način života, način razmišljanja. Ne podnosi nikakve stege i tabue. Zato je opasan. Uostalom, najveći rokeri možda i nisu bili samo muzičari. Ne radi se, dakle, više o muzici, već o slobodi mišljenja, ličnoj slobodi, pravu na postojanje. Tu se pokazalo koliko su protivnici rokenrola u stvari dobro poznavali svog protivnika. Glavne "izvođače radova" kupili su iz protivničkih redova, nije za džabe turbo folk lansirao bivši roker. A siroti rokenrol ni tada, kao ni sada, svog protivnika nije dobro upoznao, pogotovo kako da ga pobedi. No, stvari su polako počele da se dovode u red.
       Lepo je bilo videti, do sada, poslednji trzaj rokenrola u Beogradu - u Kolarčevoj pre tri godine i "kod konja". Taj rokenrol bio je atmosfera koju su stvorili mladi ljudi ne želeći da se pomire s tim da im se život pretvori u instinktivnu borbu za goli opstanak. E, to je, bre, rokenrol.
       Tolika pozitivna energija na jednom mestu pomerila bi i Zemlju kada bi se pravilno usmerila. Nije da je nemamo u sebi, treba je izbaciti, treba pustiti glas.
       Samo još jedna stvar je potrebna da bi rokenrol zaživeo - vera. Kako ona iskonska, tako i vera u sebe. Svi aspekti kreativne, misaone energije kanalisani ka jednom cilju su ključ. Bravu ćemo pronaći.
      
       (Autor je muzičar iz Beograda)