Strahinja Maletić: HH vek u tridesetak slika (4)

      21. Neuroze Luja Adamiča: Luj Adamič je bio čovek slabih nerava, koji su bili ozbiljno oštećeni neumerenom upotrebom raznih, često suprotnih, sedativnih sredstava. U toku jednogodišnjeg predsednikovanja u Upravnom odboru, on je dva puta u našoj kancelariji dobio nervne napade praćene suzama. Bio je vrlo vredan i dinamičan čovek, koji nije znao razumno da raspolaže svojim zdravljem. Uzimao je velike doze pilula da bi noću mogao da radi, a odmah zatim pilule da bi posle iscrpljujućeg rada, mogao da spava.
       U radu za Upravni odbor, kao čovek prilične reputacije, pokušao je da identifikuje Upravni odbor sa svojom ličnošću kao "Adamičev odbor", u čemu je sporadično uspevao. Tako, na primer, kada je Upravni odbor bio pozvan na radio-čas kod predsednika opštine Njujork La Gvardije, predstavnike Upravnog odbora predstavio je u javnosti kao "Adamičev odbor". Ja sam sa Adamičem u Upravnom odboru usko sarađivao, na šta sam, silom svog položaja bio primoran, a što je bilo veoma, veoma teško.
       Još nešto o Adamiču. Kada je, za vreme rata 1944. godine, hrvatski ban Ivan Šubašić obrazovao, u Londonu, novu jugoslovensku vladu u izgnanstvu, tada je za ministra u toj vladi imenovan i Sava Kosanović. Sutradan po dolasku sa godišnjeg odmora, otišao sam u hotel, u kome je Savica živeo, i čestitao mu novo postavljenje. U toku konvencionalnog razgovora, koji smo vodili o njegovom odlasku u Englesku, on se najednom podigao, otišao do radio-aparata, uključio ga i pojačao. Tada mi je prišao i tiho rekao: "Čuvajte se Adamiča! Za vreme vašeg odsustva, on je predložio Upravnom odboru da se smenite sa položaja sekretara, i da se na to mesto postavi neko drugi. Svi članovi odbora su, bez izuzetka, odbili njegov predlog. Želim da znate da vam je Adamič neprijatelj, a moćan je, jer ima duboke, i otrovne korene u Njujorku". Zahvalio sam mu na poverenju i poželeo mu srećan put. Ovim rečima, međutim, nismo o Adamiču još završili.
       22. Oproštaj za "Srbobran": Posle jednog mog političkog propagandnog putovanja po gradovima SAD, Mirko Marković, koji je često iz Pitsburga dolazio u Njujork, rekao mi je da jedan visoki partijski funkcioner, izvesni profesor Landy (bivši profesor na Univerzitetu u Klivlendu) želi da sa mnom razgovara. Pristao sam i telefonom je dogovoren sastanak u hotelu "Njujork". Posle nekoliko kurtoaznih reči, on mi je rekao: "Mi pratimo vaš rad u Upravnom odboru i vrlo smo zadovoljni vama lično. Nisam vas pozvao da vas nagovaram da uđete u partiju. To nije potrebno. Mi vas poštujemo iako, po našem mišljenju, vi u sebi nosite jednu kontradikciju. Naime, posle vaših govora u raznim gradovima, upozoreni smo na činjenicu da ste vi podneli Sudu u Pitsburgu tužbu protiv Srpskog narodnog saveza, na osnovu koje, zbog kleveta, od 'Američkog Srbobrana' tražite odštetu od 50 hiljada dolara. Vama je poznato da su u Srpskom narodnom savezu 99 odsto članova radnici, mahom manuelni. Oni u SNS gledaju kao u nacionalnu svetinju s jedne strane, a sa druge, Savez im u slučaju bolesti daje novčanu potporu, kao i u slučaju smrti u porodici, kada plaća pogrebne troškove. U stvari, vi ste indirektno tužili srpske radnike članove SNS-a, a zato srpski radnici ne mogu da vas shvate. Molim vas da razmislite o tome i sami odlučite šta vam valja činiti. Žao bi mi bilo ako shvatite da sam vas ovim hteo uvrediti."
       Odgovorio sam da ću o tome razmisliti i zajedno sa suprugom odlučiti. Istog dana, o tome sam razgovarao sa svojom suprugom Melanijom. Ona je, bez dvoumljenja, odmah odgovorila, da je mr Landy u pravu, ali da sam o tome odlučim.
       Zapitao sam telefonom svog prijatelja Žarka Bunčića, advokata u Akronu, Ohajo, da li mogu, bez posledica, da od optužbe odustanem. On mi je odgovorio pozitivno i naglasio da, u ovom slučaju, samo nemam zakonsko pravo da promenim advokata, i uzmem nekog drugog. Zamolio sam Bunčića da u moje ime izvesti advokata u Pitsburgu da definitivno odustajem od tužbe. Time sam se odrekao svote od 40 000 dolara, za koju sam u to vreme mogao da kupim četiri šestosobna luksuzna stana u elitnom kraju Njujorka.
       23. Dedijerova i Žujovićeva kritika: Posle rata početkom 1945. godine, u Njujork je stigla delegacija Jugoslavije na osnivačku skupštinu država saveznika, koja je trebalo da se održi u San Francisku. U delegaciji su bili Ivan Šubašić, Sreten Žujović, ministar finansija i Vladimir Dedijer, publicista.
       U Njujorku, gde su se poduže zadržavali od samog početka boravka, dali su na znanje da su sa našim političkim radom za vreme rata u potpunosti nezadovoljni. Navodno, naš rad je u velikoj meri bio opterećen ličnim malograđanskim predrasudama. "Dok smo se mi u Jugoslaviji borili i krv prolivali", rekao je Žujović, "vi ste se svađali i međusobno tužakali". Za glavnog krivca on i Dedijer glasno su optuživali Mirka Markovića, predstavnika Kominterne. To je bilo prvi put da sam čuo o Mirkovoj političkoj funkciji u SAD. Naime, kada su Žujović i Dedijer došli, oni su već prepotentno znali kako treba raditi u "truloj kapitalističkoj Americi". Prema meni, kao nečlanu Partije, bili su korektni rekavši da sam "koristan saputnik Partije" (ne "slučajan"). Naime, oni su me obavestili da su pre njihovog polaska, iz Sremske Mitrovice obavešteni da su mi dva brata advokata Nebojša i Slobodan kao partizani poginuli, a najstarijeg brata Svetislava ubile ustaše.
       Za ambasadora u Vašingtonu bio je imenovan Stanoje Simić (ranije kraljevski ambasador u Moskvi), a za dva savetnika ambasade bili su postavljeni dr Slavko Zore, Slovenac, prvoborac i Šime Balen, Hrvat, prvoborac i profesionalni političar. Sa navedenim savetnicima bio sam zadužen da sarađujem, što je bilo vrlo teško i mučno jer su mi postavljali "morske" zadatke, sve u duhu "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska". Zbog delimičnog neslaganja sa njima ja sam podneo ostavku na dužnost "iseljeničkog komesara". U međuvremenu, čekajući da moja ostavka u Beogradu bude prihvaćena, napisao sam opširan referat o jugoslovenskom iseljeništvu i njihovim organizacijama u SAD.
       U Ujedinjenom odboru situacija posle završetka rata bila je sledeća: sekretarica Šarlota Mužar bila je sa našom delegacijom u San Francisku, a posle završene Konferencije prešla je na stalan rad u jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu. Ujedinjeni odbor je svoju aktivnost preorijentisao na isključivo humanitarnu delatnost za skupljanje pomoći narodima Jugoslavije. Tim radom rukovodila je Anočka Traven sa postojećim administrativnim osobljem.
       24. Adamič se povlači: Adamič je vrlo glasno predlagao da se Ujedinjeni odbor likvidira. U to vreme Kardelj je iz Pariza telegrafisao ambasadi da Upravnom odboru predloži dalji rad kao humanitarnoj organizaciji da bi se, danas-sutra, preobrazio u organizaciju prijateljstva naroda SAD i Jugoslavije.
       Antikomunistička histerija rapidno je rasla u SAD. Adamič je zbog toga bio vrlo zabrinut i uporno je tražio da Upravni odbor potpuno, u svakom pogledu, prestane da postoji. Na taj način, Adamič bi izbegao političke neprilike u SAD s jedne strane, a s druge, time bi sačuvao stečeni politički kredibilitet u zvaničnoj Jugoslaviji.
       Iako sam bio u ostavci, na izuzetno diskretan način dr Slavko Zore, savetnik jugoslovenske ambasade, zamolio me je, a ja sam to prihvatio, da direktno pomažem Anočki Traven u Upravnom odboru jer je ona sada bila sama, a u velikoj meri preopterećena raznim poslovima.
       Kažu da je Adamič, kada je doznao da ja često, posle radnog vremena u konzulatu, dolazim u Upravni odbor i volonterski pomažem administraciju Ujedinjenog odbora, pobesneo. Kako mi je ona poverila, Adamič joj je govorio: "Zalupi tim vratima i dođi da te ja zaposlim u aparatu Ujedinjenih nacija". Adamič je došao, konačno, do uverenja da ja na Anočku imam više uticaja od njega: Ko će koga - pitanje je sad!
       Iako nisam zaboravio upozorenje na koje mi je ukazao Kosanović, u pogledu problematičnosti karaktera Luja Adamiča i njegovih sumnjivih veza sa američkom tajnom policijom, ja se nisam zabrinuo jer, kao iseljenik, imam pravo da kao volonter radim u humanitarnoj organizaciji.
       Za državni praznik 29. novembar bio sam 1945. godine lično pozvan od ambasadora Stanoja Simića. Sutradan, vršen je na mene tvrd i uporan pritisak da ostavku povučem. I ja sam kapitulirao i pristao. Posle nekoliko dana, zvanično sam izvešten iz Beograda o promeni naziva mog zvanja, koje sada glasi "socijalni ataše" pri jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu, sa sedištem u Njujorku.
       25. Potera za Meštrovićem: Sledeće godine, umesto Stanoja Simića, za ambasadora u Vašingtonu, imenovan je Sava Kosanović, što je mene obradovalo, a Adamiča razočaralo.
       Kakve sam apsurdne zadatke dobijao od naše ambasade u Vašingtonu, videćete iz sledećeg. Došao dr Zore u Njujork, pružio mi pismo za Ivana Meštrovića bez adrese, rekavši: "Pronađi negde Ivana Meštrovića i predaj mu pismo ambasadora Savice Kosanovića, njegovog dobrog prijatelja iz Zagreba." Na moje pitanje "Gde se Meštrović nalazi", odgovor je bio: "U tome je problem i to ne znamo. Taj zadatak tebi dajemo, jer drugog izlaza i rešenja apsolutno nemamo." Bio sam zaprepašćen da tako nešto od mene očekuju, jer kako Meštrovića naći u milionskom Njujorku, a možda u Čikagu, Los Anđelesu i pitaj boga gde. "Mi sve to znamo, ali nemamo nikog drugog osim tebe, da nam u tom pogledu pomogne." Naime, Kosanovićevo pismo je trebalo da spreči Meštrovića da on eventualno da neku političku izjavu koja bi zasvagda onemogućila njegov povratak u Jugoslaviju. Iako sam taj zadatak nevoljno prihvatio, ja sam se ipak na sve strane raspitivao o Ivanu Meštroviću. Doznao sam da je jedan od njegovih najboljih prijatelja Dalmatinac Nikola Lorić, sve doskora, dugogodišnji advokat generalnog konzulata u Njujorku, koga smo mi "u čistki" konzulata otpustili.
       Krenuo sam kod Nike Lorića čija je kuća bila oko 70 km udaljena od Njujorka. Na moje zvonjenje, jedan dečak mi je otvorio vrata a iza njegovih leđa pojavio se lično advokat Nikola Lorić, koji je počeo vikati na mene pitajući "šta ja tu tražim".
       "Imam pismo za gospodina Meštrovića od ambasadora Kosanovića." Na to se i sam Meštrović pojavio i ponudio mi da u predsoblju sednem. Kada je pročitao Kosanovićevo pismo, izvinio mi se na neljubaznom dočeku i rekao: "Pozdravite Savicu i kažite da ću mu se lično javiti pismom." Sa mnom je progovorio nekoliko komplimentnih rečenica, i rekao da je i u Parizu kontaktirao sa jednim partizanom, vrlo učtivim i kulturnim čovekom.
       Posle mesec dana ponovo sam Meštroviću predao Kosanovićevo pismo u gradu Albani, gde se na Univerzitetu Meštrović zaposlio kao profesor umetnosti.
       Svrha te akcije bila je organizovanje izložbe Meštrovićevih skulptura u Metropoliten muzeju (Central park), i to samo onih eksponata za koje je Meštrović želeo da budu dopremljeni iz Jugoslavije u Njujork. To je bio prvi slučaj u istoriji ovog muzeja da izvesni umetnik bilo koje nacionalnosti u njemu izlaže svoje umetničke eksponate. Interesantno je pomenuti da je u velikom broju bilo eksponata verskih motiva.
       Tada popularni magazin "Lajf" prethodnik današnjeg "Tajmsa" i "Njusvika", posvetio je tri strane pohvale Meštrovićevoj izložbi.
       26. Ljubavno-špijunska afera: Adamič je, s vremena na vreme, dolazio u Ujedinjeni odbor uporno savetujući Anočku da konačno "digne ruke od učmalog rutinskog posla u Ujedinjenom odboru, jer joj je obezbeđeno mesto u Sekretarijatu Ujedinjenih nacija". Anočkin odgovor Adamiču redovno je bio negativan. Naime, ona je bila pod jakim uticajem savetnika ambasade dr Slavka Zorea, Slovenca (kao i Anočka) i njegove supruge Nade, takođe Slovenke, a ne manje i pod mojim uticajem. Naime, između Anočke i mene dogodilo se ono što se moralo dogoditi. Zajednički dug rad skoro svako veče, učinio je svoje. Tako to biva u životu, pogotovo ako suva slama duže stoji pored vatre.
       U jedno nedeljno popodne, moja supruga Melanija predložila je da idemo negde u šetnju u Menhetn (centar Njujorka), što sam ja odmah prihvatio. Rekla je da pre toga ide u obližnju poslastičarnicu da kupi kolače za decu.
       Posle nepunih pola sata utrčala je u stan, bacila kutiju sa kolačima na kauč vičući: "Ti živiš sa Anočkom, priznaj mi, priznaj!" Videći da je u teškom histeričnom stanju, ništa nisam priznao. Na to je ona rekla: "Ja sada idem po dokaze za to." Uzela je tašnu i istrčala na ulicu. Iako sam bio neobučen i u patikama, izašao sam iz kuće i video kako joj prilazi crnac Vejd, kurir i poslužitelj u Ujedinjenom odboru, koga je zaposlio Adamič. Zapitao sam se otkud Vejd ovde u Long ajlendu kada stanuje u Harlemu udaljenom oko 30 km od moga stana.
       Vratio sam se kući, potražio decu i zatim podzemnom železnicom stigao pred Ujedinjeni odbor. Ključevima za priručni magazin Ujedinjenog odbora otvorio sam ulaz i zatekao Melaniju kako u kancelariji razgovara sa Vejdom i jednom administrativnom činovnicom, koju je takođe Adamič zaposlio. Ugledavši me, Melanija je ćuteći, sa mnom izašla na ulicu.
       Kada smo ušli u naš stan, ona je pola sata ćutala, a zatim upitala: "Odkud Vejd da se nađe pred našom kućom?" Odgovorio sam da je to očigledno organizovano protiv mene. Odgovorila je: "Znam da si uvek imao teškoća sa Adamičem. Meni je sve to čudno i zagonetno." Ođednom mi je rekla da će Zorea pozvati telefonom. Molio sam je i preklinjao da to ne čini, jer je njegov telefon u Vašingtonu sigurno pod kontrolom. Ipak, posle rvanja oko telefona i njenog obećanja da će samo kurtoazno sa njim govoriti, pozvala je Zorea koji je, čim je čuo da ga Melanija zove, počeo bezvezno nekoliko minuta stalno da govori. Završio je obećanjem Melaniji da će u sredu doći u Njujork i da će je tom prilikom videti. Time se razgovor završio.
       Uveče, Melanija je predložila da idemo u jedan poznati ruski bar na provod, što sam prihvatio. Igrali smo u baru i pili kao da se ništa nije dogodilo. Kada smo se vratili kući, ona mi je, suznih očiju, počela prebacivati vezu sa Anočkom. Na moje pitanje kakve je dokaze o tome od Vejda dobila, ona je zaćutala i to moje pitanje ostalo je do dana današnjeg bez odgovora. Nikada, bilo kakve dokaze o tome nisam video.
       Sutradan, u ponedeljak, ostao sam kod kuće. U toku prepodneva, tri puta je zvonio telefon, ali kada bih digao slušalicu neko je, sa druge strane, prekidao vezu. Očigledno da je neko pokušavao da govori sa Melanijom, a ne sa mnom.
       Oko 13,00 časova pozvali su me u konzulat da izdam vizu jednom američkom novinaru, koji o tome ima usmenu saglasnost naše ambasade u Vašingtonu. Naime, niko u konzulatu, osim mene, nije bio ovlašćen da izda jugoslovensku vizu za odlazak u Jugoslaviju. Moj izostanak iz kuće trajao bi oko dva sata. Pred polazak, rekao sam sinovima Slavku (14 godina) i Branku (11 godina) da ne izlaze na igralište, koje je bilo u blizini naše kuće, i da paze na majku čiji su nervi oslabili, što su i oni sami zapazili. Melaniju sam zamolio da uopšte ne odgovara kada telefon zazvoni a da ću je ja tačno svakih pola sata zvati počevši od 14 časova, s tim što ću sve učiniti da se što pre vratim kući.
       Tek što sam, nakon razgovora sa ambasadom, potpisao vizu, telefonom, uzbuđenim glasom, javila se Meri iz Ujedinjenog odbora izveštavajući me da je Melanija na levoj ruci prerezala vene i da se nalazi u bolnici, koja je, navodno, u blizini njenog stana. "Zbog toga", rekla je, "uzeću taksi i doći po vas". Kad je stigao taksi u njemu se nalazio pored Meri i crnac Vejd. Začudio sam se otkud i on, ali oko toga nisam pravio pitanje. Jedino sam upitao Meri kako to da je domar zvao mene u Ujedinjeni odbor a ona je odgovorila da nije imao broj moga telefona u konzulatu.
       U bolnicu smo stigli baš u trenutku kada su Melaniju, bez svesti, iznosili iz operacione sale. Tada mi je jedan lekar rekao da je ona spasena ali da "njen slučaj nije pogodan za ovu bolnicu" i da "u tom smislu, što pre, postupim"!
       Kada smo se taksijem vratili iz bolnice pred moju kuću, Meri i Vejd su izrazili želju da "vide decu". Uzdržao sam se da ih odbijem, jer sam i sam bio u teškom psihičkom stanju. U stanu, desetak minuta kasnije, Meri me je zamolila da govori telefonom što sam i odobrio. Naime, u kuhinji sam imao dvojnik telefona koji sam tom prilikom koristio, i slušao šta Meri govori. Ona je telefonirala Adamiču šta se sa Melanijom dogodilo, a on je odmah odgovorio da zapiše broj telefona tog i tog gospodina, da spreči objavljivanje u novinama u Njujorku vest o Melanijinom pokušaju samoubistva. Malo kasnije sam Vejdu i Meri rekao da odu jer hoću da budem sam sa decom. Odmah po njihovom odlasku pozvao sam telefonom svog prijatelja Matu Dalmatinca, bivšeg pomorca, koji je takođe, sam sa ženom, živeo na Long ajlendu, i pitao ga da li bi primio na stan i hranu moju decu sve dok se Melanija ne vrati iz bolnice. Čuvši šta se dogodilo, odgovorio je da će odmah kolima doći po njih.
       Spremajući ih za odlazak, pitao sam decu ko je polupao staklo kod kvake na ulaznim vratima našeg stana. Slavko je odmah odgovorio: "Igrajući se pred kućom, jednog momenta setio sam se šta si ti rekao pred odlazak, da pazimo na mamu i da je dugo ne ostavljamo samu. Otrčao sam do kuće i video da su vrata od ulaza zaključana, što se nikada ranije nije desilo. Razbio sam staklo na ulaznim vratima, kroz rupu pružio ruku i otključao stan. U dnevnoj sobi video sam mamu kako na kauču krvari, pozvao domara, koji je odmah došao i mami vezao ruku. Zatim je zvao hitnu pomoć, koja je brzo došla i odvezla mamu u bolnicu, čiju adresu zna domar." Ja sam ga, kada je završio, zagrlio i poljubio.
       Mate je kolima brzo došao i ja sam sa decom i dva kofera došao u njegovu kuću, gde nas je njegova supruga najsrdačnije dočekala.
       27. Iza svega je Adamič: Predveče, vratio sam se u svoj stan. Pozvao sam telefonom hotel "Barbison" gde je Anočka godinama stanovala ali svaki put sam, do kasno u veče, od recepcije dobio istovetan odgovor da nije u sobi. U to nisam verovao. Otišao sam u hotel, pokazao svoju svešteničku vizitkartu, na kojoj sam na engleskom napisao: "Melanija je pokušala samoubistvo. Sada je u bolnici. Čekam te dole u holu, za pet-deset minuta".
       Anočka se pojavila sva uplakana. Ispričao sam joj sve šta se sa Melanijom dogodilo. A ona meni šta se zbilo u Vašingtonu i šta danas u Ujedinjenom odboru. Zatim je izjavila da je juče, u nedelju, u Vašingtonu razgovarala sa amasadorom Kosanovićem i savetnicima Zoreom i dr Sergejem Makijedom.
       "Ja sam priznala svoju grešku tek kada sam čula da Adamič ima dokaze o tome. Jutros, kada sam u 9 časova stigla u Ujedinjeni odbor, Adamič je već bio tamo. Čim sam ušla, on je odmah za mnom zaključao vrata. Počeo je pred Vejdom i Meri da me grdi uvredljivim rečima i rekao: 'Ti ovde više nećeš raditi. Ja moram da te vadim iz mreže sumnjivih lica, jer sam odgovoran pred tvojim roditeljima, što ja prvi put čujem. Ti si propala žena koju ja ne smem da napustim. Potpiši ovu izjavu koju sam u tvoje ime napisao. Od sada, ja ću te braniti od napasnika.' Plačući ja sam, nažalost, tu izjavu potpisala, jer je Adamič rekao da je istu napisao u saglasnosti sa mojim roditeljima - što nije bilo tačno. Ja sam sada u Adamičevim rukama i meni nema spasa. Vejd i Meri su kao svedoci tu moju izjavu, takođe potpisali."
       "Kada sam večeras kasno stigla u svoj hotel, na recepciji su mi pružili jedan telegram i rekli: 'Ovo je vaš telegram iz Vašingtona i po vašoj želji smo postupili. Osim toga i telefonski ste po telegramu postupili.' Kada sam telegram pročitala, kazala sam u redu, iako telegram nisam ja poslala, niti telefonirala. Tekst telegrama je glasio: 'Molim dozvolite Meri da iz moje sobe uzme izvesne spise. Hvala.' Kada sam ušla u svoju sobu, videla sam da je fioka mog pisaćeg stola obijena a moj dnevnik, koji sam, nažalost, vodila, ukraden."
       "Da znaš s kime imaš posla, obaveštavam te o tome s tim da to sve kažeš Zoreu i da me spasete." Obećanje da ću to učiniti ispunio sam i Zore je u sredu o tome lično obavešten. Na rastanku Anočka mi je rekla: "Zbogom, mi se više nećemo videti."
       28. Zašto je Adamič morao pobediti: U sredu ujutro dočekao sam na železničkoj stanici u Njujorku amabasadora Kosanovića i Slavka Zorea. Oni su mi rekli da u 13 časova treba da se sastanemo u "Valdorf Astoriji". Kosanović mi je rekao da u 13 časova u njegovom hotelu imamo sastanak sa Adamičem.
       Ja sam 15 minuta ranije došao kod Kosanovića u hotel. U početku on me je "dobro izribao", ali je za sve što se dogodilo kasnije krivio Adamiča. Rekao mi je da ga je Adamič pre nekoliko dana zvao da se sastanu na jednom privatnom aerodromu blizu Čikaga, gde je morao iz Vašingtona da doleti privatnim avionom. Tom prilikom je od Adamiča doznao za moju vezu sa Anočkom. Kada je doznao šta je Adamič sve učinio sa Anočkom, rekao je: "Ne znam kako da izbegnem rukovanje sa Adamičem, jer mi se gadi da mu pružim ruku."
       Isto veče Zore mi je telefonirao da sutra ujutro dođem kod njega u hotel, da bismo zajedno išli u Ujedinjeni odbor na sastanak sa Adamičem. Na moje pitanje "otkuda sada to", on je odgovorio da se sa Adamičem svađao, jer nije hteo da se ja vidim sa Anočkom. Naime, kada je Zore telefonom pozvao oko 9 časova hotel i zatražio da razgovara sa Anočkom Traven, sa recepcije su ga obavestili, da je ona, rano ujutru, platila sve hotelske troškove i sa dva kofera napustila hotel.
       Zore i ja smo došli u Ujedinjeni odbor. Adamič je Zoreu pružio ceduljicu sa adresom i ljutito nam rekao: "Kažite Anočki da će sve to skupo platiti." (Ja sam tu adresu zapamtio.)
       Kada smo Zore i ja uzeli taksi, šofer nas je upozorio da se ta adresa nalazi oko 70 km od granice grada Njujorka. Posle duge vožnje, taksi je stao pred jednom kućom.
       Kada smo zazvonili, na vratima se pojavila krupna žena, stara oko 50 godina. Predstavili smo se kao rođaci Anočke Traven a ona nas je, ćutke, odvela iza kuće gde su, na travnjaku, stajale platnene fotelje sa stolom u sredini. Ubrzo se pojavila Anočka i zapitala: "Otkuda vi ovde?" Zore joj je odgovorio da je njenu adresu dobio od Luja Adamiča.
       Na Anočkino pitanje: "Kako je Melaniji?" - odgovorio sam: "Sada je dobro, van životne opasnosti je." A na Zoreovo pitanje: "Šta sada radite?" njen odgovor je bio: "Ništa - ovde ću se dve nedelje odmarati, a zatim idem kući u Klivlend. U Njujork se ne vraćam."
       "Ko te je, Anočka, doveo baš ovamo?" Anočkin odgovor je bio: "Adamič, jer sam pristala da on vodi brigu o meni."
       Posle pola sata usiljenog i napetog razgovora, Zore i ja smo se vratili u Njujork. Posle toga nikada više nisam video Anočku.
       Putem mi je dao sledeće direktive: "Čuvaj decu i pazi na Melaniju. U konzulatu ne moraš raditi puno radno vreme. Kada dođe naša delegacija na Skupštinu Ujedinjenih nacija, bićeš prebačen na rad kod njih. Naše držanje prema Adamiču i njegovima mora za sada biti kao da su oni pobedili."
      
       (Nastaviće se)
      
      

Strahinja Maletić (92) malo slobodnije rečeno, vršnjak je XX veka: rođen u Austro-Ugarskoj; odrastao u toku Prvog svetskog rata; kao sin kraljevskog županijskog tajnika gledao kako su se u Vukovaru "na krv i nož" sukobljavali komunisti i antikomunisti; školovao se u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima; bio đak prestrogog Justina Popovića i oksfordskog đaka dr Irineja Đorđevića; slušao krike zatvorenika iz mitrovačke kaznionice; usklađivao život između nazora oca, Pašićevog radikala, i aktivnosti braće komunista; pred Drugi rat otišao u SAD kao sveštenik, a ne bi uspeo bez pomoći Dragiše Cvetkovića; sukobio se sa vladikom Dionisijem; našao "zrno logike" u predlozima Kominterninog čoveka u SAD Mirka Markovića; bio u ratu sa Dučićevim razumevanjem uloge američkih Srba za vreme rata; od izvršnog sekretara Ujedinjenog odbora južnoslovenskih Amerikanaca po obavljenom poslu postao žrtva spletki Luja Adamiča; odlučivao u jugoslovenskoj ambasadi o vizama američkih novinara; po povratku u zemlju osumnjičen, a onda zbog pomaganja ženi golootočanina Mirka Markovića i sam završio na Golom otoku; potom živeo život čoveka koji je zauvek obeležen boravkom na ostrvu o kome se decenijama ćutalo; danas živi u Beogradu.        "Maletićev XX vek" NIN će dati u nekoliko nastavaka, bez pretenzija: kao jednu životnu dramu, kakvih je, među našim dedovima bivalo.        Zapis "Fragmenti iz mog života", koji još nije štampan kao knjiga, priredio je Slobodan Reljić.