Prve inostrane ekskurzije novog ruskog predsednika - Minsk, London i Kijev - izvedene su brzopotezno, sa elementima iznenađenja, od kojih poseban dugoročan značaj ima to što je Vladimir Putin britanskog premijera pretpostavio i francuskom predsedniku i nemačkom kancelaru, čak i američkom parnjaku u Beloj kući. Zašto je Moskva izabrala Tonija Blera za svog glavnog "dilera" u poslovima sa Zapadom?

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Prva inostrana turneja novoizabranog predsednika Rusije Vladimira Putina, iako služi kao dokaz da Kremlj revidira svoje spoljnopolitičke prioritete, dajući Velikoj Britaniji prednost pred ostalim zapadnim partnerima, faktički može da se tumači i samo kao odskočna daska za kasniju posetu Vašingtonu. Putinova sklonost brzom premeštanju iz jednog mesta u drugo već je postala deo legende koja se oko njegove ličnosti plete u Rusiji, a sada mogu da joj se dive i u inostranstvu. On je pri tom stalno pothranjuje, kao kad je pre mesed dana krenuo u Murmansk, u posetu Severnoj ratnoj floti, ali se neočekivan našao u Sankt Peterburgu, navodno da podrži tamošnjeg gubernatora u njegovoj trci za još jedan mandat.
       Sličan je i scenario sa ovom turnejom. Putin se u nedelju u podne obreo na vladinom aerodromu Vnukovo-2, da sasluša izveštaj svog vicepremijera Mihaila Kasjanova o njegovoj misiji u Vašingtonu (da li će biti nove love ili će Moskva i dalje ostati na sopstvenim jaslama), i za samo pola sata njegov specijalni avion poleteo je u Minsk. Istog dana, uveče, sleteo je u London (bez supruge, nove prve dame Rusije), da bi u ponedeljak uveče već bio u Kijevu, a u utorak u Sevastopolju.
       Za razliku od Minska i Kijeva, koji u odsustvu Ljudmile Putine nisu videli nikakve razloge za spekulacije, London se, kako se prenosi u Moskvi, više trudio da nađe odgovor na pitanje zašto ona ne prati muža, nego što se bavio razlozima njegove leteće posete, pre nego, recimo, Vašingtonu, Parizu ili Bonu. Za novine bi lepo bilo da su mogle da naprave poređenje gospođe Putin sa Raisom Gorbačovom i Nainon Jeljcin, koje su svojevremeno takođe u svet ušle preko Londona. Dauning strita 10 i Vindzora. Kremlj je, međutim, objasnio da je Putinova turneja isključivo radna i vrlo naporna Minsk - London - Kijev - Sevastopolj, četiri grada u nepuna tri dana. Ipak, ni u Moskvi nisu odoleli kombinacijama da prva ledi još nije ispekla stil nove titule i da nije želela da rizikuje ili da je Putin namerno ostavio ženu kod kuće, da bi u prvoj zapadnoj prestonici koju posećuje, i u koju polaže velike nade, ostavio utisak mobilnog političara čiji je privatni život njegova lična stvar.
      
       U London preko Minska
       Prva Putinova stanica, prestonica Belorusije Minsk, nije donela nikakve senzacije, tako da je poseta delovala upadljivo protokolarno i kao iznuđena, da bi se prvi i najvažniji sused uverio da ostaje glavni prioritet Moskve. Pregovori Putina i beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka ipak su ukazali na neke nove nijanse u pogledu novog ruskog lidera na budućnost integracije njihovih zemalja: stvaranje njihove savezne države ostaje strateški cilj, naravno, ali kako je, kao usput, primetio Putin, takvu državu treba graditi bez taštih osećanja i brzopletosti, oprezno i dosledno. To će reći da je to posao na duge staze, ali će zato uspeh biti veoma značajan.
       Pri tom, ni jedan ni drugi, kad su se pojavili pred novinarima, nisu ni pomenuli stvaranje zajedničke armije, rusko-beloruske vojne grupacije koju je neposredno uoči tog susreta najavio Lukašenko i koja je trebalo da bude glavna senzacija Putinovog boravka u Minsku. To, izgleda, ne znači da je taj zadatak u pregovorima dva lidera prećutan, već samo da nisu želeli da na to skreću veliku pažnju. U Moskvi je potom potvrđeno da će grupacija biti formirana, da će u svom sastavu imati oko 300 000 vojnika i da će biti stacionirana ne samo na teritoriji Belorusije već i Rusije.
       Tek sutradan, kad je moskovska televizija pružila priliku da se Putinov i Lukašenkov zajednički susret sa novinarima uporedi sa pres-konferencijom Putin-Bler, postalo je jasno ko je za Rusiju željeni strategijski partner. Kontakt sa novinarima u Minsku bio je vrlo kratak, Putin gotovo da nije ni pogledao Lukašenka, nije bilo nikakvih komplimenata, samo je isticao značaj obostranih odnosa i saradnje. U Londonu, Putin i Bler su se držali kao dobri stari drugari, obraćali se jedan drugom sa Vladimire i Toni, smešili se i uzajamno podržavali odgovarajući na pitanja novinara. Ruske diplomate su se hvalile da je postignut glavni sporedni cilj, da je Putin uspostavio dobre lične odnose sa Blerom, što se, uostalom, videlo i iz pojedinosti kada je Putin, odgovarajući na neizbežno pitanje o Čečeniji, prvi put izjavio da Rusija, bez obzira na apsolutnu uverenost da je u pravu, ne namerava da po svaku cenu rešava taj problem, što su domaćini shvatili kao veliki uspeh britanskog premijera.
      
       Odskočna daska za Vašington?
       Na Putinov boravak u Londonu i razgovore sa Tonijem Blerom u Moskvi se gleda ne samo kao na prvu posetu novoizabranog ruskog predsednika Velikoj Britaniji, još manje kao na uzvraćanje ljubaznosti (britanski premijer, sa suprugom, boravio je pre mesec dana u Sankt Peterburgu), već najpre kao na prvi poduhvat u izgradnji novih mostova prema Zapadu. I to sa dugoročnom perspektivom. Pri tome, ovdašnje diplomate su sklone da London vide samo kao Putinovu odskočnu dasku za skok u Vašington mada će njegov prvi susret sa američkim predsednikom Bilom Klintonom uslediti u Moskvi, kako se očekuje, 4-5. juna. Ipak, londonska epizoda ove prve inostrane turneje Vladimira Putina mora da ima znatno veću težinu. Pitanje je samo zašto je on za svog posrednika sa Zapadom izabrao baš Tonija Blera, a ne, recimo, Žaka Širaka ili Gerharda Šredera, ako to već neće biti Bil Klinton?
       Pored toga što ugledni analitičari ističu da ova poseta ima širu koncepciju i izgradnju ekskluzivnih odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, u korist britanskog premijera deluje nekoliko značajnih aduta. Prvo, i sam Bler, kod kuće najpopularniji premijer od vremena Vinstona Čerčila, teži da osvoji poziciju vodećeg eropskog političara i oslobodi se pritiska fame da je samo Klintonov privrženik. Pored toga, Britanija uživa u ulozi protežea ruskih političara. Kao što je Margaret Tačer sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu 1984. otvorila prozor u Evropu, tako Toni Bler sada postavlja rame Vladimiru Putinu, u ne baš lakom trenutku za njegovu Rusiju. Uoči Putinovog dolaska, Bler je izjavio da bi SAD morale da imaju u vidu zabrinutost evropskih zemalja, uključujući Rusiju (zbog američkog plana da izgrade nacionalni sistem protivraketne odbrane; drugo je pitanje što je Britanija izrazila spremnost da radio-lokacioni uređaji u sastavu tog sistema mogu biti postavljeni i na njenoj teritoriji).
       Pragmatizam je bio na delu i u Kijevu, u koji je Putin doleteo posle 24-časovnog boravka u Londonu, ali na upadljivo mučniji način. Kijevska epizoda je za Putina morala biti neprijatnija od londonske, mada je i Bler terao svoje: bilo da je zahtevao da Rusija prihvati strane posmatrače u Čečeniji, bilo da je kritikovao nesrazmernu primenu sile u antiterorističkoj akciji. Ukrajinski predsednik Leonid Kučma je, naprotiv, bio prinuđen da se brani, jer odnose Kijeva i Moskve već dugo truju dva teška problema. Prvi je nagomilani ukrajinski dug za gas (milijardu dolara), i ne samo dug već i krađa ruskog gasa, diplomatski nazvana nesankcionisano korišćenje u korist nacionalne blagajne budući da se taj višak prodaje dalje na Zapad. Drugi je ruska Crnomorska ratna flota, stacionirana u Sevastopolju, u teritorijalnim vodama Ukrajine. Iako dve zemlje imaju sporazum o uslovima boravka flote, Ukrajina na sve načine (isključivanjem ruskog gasa i struje i obustavljanjem snabdevanja vodom) pokušava da istera ruske brodove stavljajući ih u maksimalnu zavisnost od svoje dobre volje.
      
       Kijevsko-krimska epizoda
       Treća muka novijeg datuma su tzv. informativni centri čečenskih terorista u nizu ukrajinskih gradova, čiji predstavnici otvoreno izjavljuju da učestvuju u ratu protiv Rusije samo na propagandnom frontu. Kijev se o to oglušuje, jer - kako glasi zvanično objašnjenje - delovanje tih centara nije u suprotnosti sa ukrajinskim zakonima. Tako je moglo do Putinovog dolaska u Kijev (i zajedničke posete, s Kučmom, Sevastopolju). Priteran uza zid, domaćin je priznao i dugove i nesankcionisano korišćenje ruskog gasa (što je prvi put učinjeno na tom nivou), posle čega je sve, kako se čini, išlo jednostavnije. Sadržajan razgovor dvojice predsednika urodio je saglasnošću ukrajinske strane da plati dug (Putin je rekao da je Kučma predložio vrlo konstruktivan način isplate, što znači da novac neće stići ni brzo, ni keš) i istovremeno obećao da Crnomorska flota neće biti izlagana pritisku. Dalji rezultat je i obnarodovanje vernosti obojice strategijskom partnerstvu, ali niko na licima Putina i Kučme nije zapazio izraz oduševljenja. Moskva se sigurno neće zavaravati da je Ukrajina zauvek odustala od antiruskih izliva. Ukrajinski nacionalisti su čak najavili masovne proteste protiv Rusije za vreme Putinovog boravka, ali kad se on pojavio nigde ih nije bilo. Ne zna se, međutim, da li su se snage bezbednosti potrudile da ih odvrate od te namere ili ih je prošla volja. Zato Kučmine pristalice ne kriju da izbor Putina za predsednika Rusije za Ukrajinu može da znači samo nove nevolje, jer će on čvrsto braniti interese Rusije!
       Putin to ume da radi, pokazalo se ne samo u Kijevu već pre toga i u Minsku i u Londonu.
      
       BRANKO STOŠIĆ