Mada je već početkom rata u okolini Gospića likvidirano najmanje dve stotine meštana srpske nacionalnosti, vlast u Zagrebu devet godina je ćutala o ovom zločinu, a egzekutori su dobili najviše činove u Hrvatskoj vojsci

      Ratni veterani u Hrvatskoj slažu se da je život u miru nešto najgore što je moglo da im se dogodi. Ne samo zbog "vijetnamskog sindroma" koji, prema nekim istraživanjima u Hrvatskoj, pogađa više od dve trećine vojnika Hrvatske vojske. Ako postoji nešto gore od posttraumatskog stresnog poremećaja, kako se ova bolest stručno zove, to je onda novi rat koji ne nudi mnogo šansi za preživljavanje. U političkim krugovima poznat je kao "rat za definiciju rata", a kako sada stoje stvari, njegove žrtve nalaze se na najvišim mestima u državi. Jedno od takvih mesta bio je i parlament u Zagrebu gde je nedavno usvojena Deklaracija o odnosima Hrvatske sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Drugo mesto bila su sela oko Gospića u kojima su haški eksperti započeli prve ekshumacije.
       Katarza je u oba slučaja bila bolna. Poražena stranka pokojnog Franje Tuđmana grčevito se borila protiv istrage za ratne zločine nad generalima koji su zapovedali "Bljeskom" i "Olujom", a stanovnici Gospića ponavljali su naučenu priču o zaveri četnika i Haškog tribunala protiv hrvatske države i rata za njenu nezavisnost. Ni jedno ni drugo nije pomoglo. Nacija se konačno suočila sa traumatičnim posledicama "državotvornih" zabluda, a njeni tribuni sa strahom od suđenja.
      
       Egzekucije u Lici
       Za "slučaj Gospić" ovde se prvi puta čulo u novembru 1991. godine. Pričalo se da u ličkim selima nestaju srpski civili i da su njihova tela kasnije ostavljana da se, naočigled svih, danima raspadaju uz lokalne puteve. Stanovnici Gospića koji danas demonstriraju protiv ekshumacija svojih mrtvih sugrađana, kažu da o tome nemaju pojma. Znaju samo da su u"pravoslavnim selima", poput Obradović-Varoši, bila četnička uporišta iz kojih se pucalo na grad, pa su ubeđeni da se u masovnim grobnicama nalaze pripadnici "Belih orlova", poginuli u borbi sa Hrvatskom vojskom. Kivni su na strane patologe i forenzičare, a još više na vladu Ivice Račana koja im je dozvolila da otvaraju jame oko grada. Tužiteljica Haškog tribunala Karla Ponti ove je ekshumacije tražila i od Franje Tuđmana, ali je bivši hrvatski predsednik to odbio. Hadezeovci u parlamentu ispravno su zaključili da je dozvola nove vlasti tek početak, a ratni veterani su se pred Saborom na Markovom trgu u Zagrebu povezali lancima i zapretili rušenjem Račanove vlade.
       Pobednička koalicija bivše opozicije ipak je izglasala pravo Haškog tribunala da istraži zločine Hrvatske vojske i paravojnih jedinica nad srpskim civilima, a u Gospić su nastavile da stižu nove ekipe međunarodnih stručnjaka. Građani Hrvatske počeli su da shvataju da rat nije bio onako čist i pravedan kao što je izgledao na Hrvatskoj televiziji. Pitanje ko je znao za zločine naciji je ponudilo donedavno nezamislive odgovore.
       Prvi na listi je, naravno, bivši predsednik države Franjo Tuđman koji je formalno čak naredio istragu protiv zločina nad srpskim civilima. Bilo je to krajem oktobra 1991. kada je šef kriznog štaba u Gospiću Ante Karić obavestio tadašnjeg šefa svih obaveštajnih službi Josipa Manolića da su njegovi saradnici u Gospiću krivi za masovna ubistva i mučenja civila. Manolić danas kaže da Tuđman nije znao šta da radi s tim izveštajem pa je čitava stvar okončana i pre nego što je istraga započela. Prema podacima koje je potvrdio Hrvatski helsinški odbor iz Zagreba, u Gospiću je tih dana likvidirano najmanje dve stotine Srba, ali neki tvrde da niko nije želeo da se bavi ovim zločinom.
       Pored ostalog i zato jer je tadašnji predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak venčani kum jednog od organizatora i izvršilaca masovnih likvidacija. Reč je o Tihomiru Oreškoviću koji je, uz Antu Karića, takođe vodio krizni štab u Gospiću. Orešković se u Hrvatskoj pojavio kada je Tuđmanova stranka pobedila na izborima, a da niko nije bio siguran šta je radio do 1990. Zna se samo da mu je suđeno "zbog neprijateljske propagande" u JNA i da je posle četiri meseca zatvora u Beogradu dobio azil u Americi gde je, navodno, bio novinar.
      
       Trag u vladi
       Organizator pokolja u Gospiću brzo je povučen u Zagreb i zaposlen u vojnoj obaveštajnoj službi. Posle operacije "Oluja" javnost ga se ponovo setila pre godinu i po dana kada je u centru Zagreba u restoranu napao i ozledio zagrebačkog sociologa Stipu Šuvara i njegovu suprugu. Nema informacija da je Orešković podvrgnut novom ispitivanju i sudu. Osim Tihomira Oreškovića haški istražitelji izrazito su zainteresovani i za generala Hrvatske vojske Mirka Norca koji je uz generale Antu Gotovinu i Ivana Čermaka bio jedan od glavnih zapovednika vojne akcije na Kninsku krajinu u avgustu 1995. godine. Dok su Gotovina i Čermak osumnjičeni zbog odgovornosti za zločine nad civilima u operaciji "Oluja", Norac je uz to opisan i kao izvršilac egzekucija nad Srbima u okolini Gospića.
       Ako su Orešković i Norac puki egzekutori, trag logično vodi do vrha tadašnje vlasti u Hrvatskoj. Ne samo do Gojka Šuška i Franje Tuđmana koje je, kako ovih dana primećuju hadezeovci, samo smrt spasla od suđenja u Hagu. Tajni svedoci tribunala pominju i odgovornost Franje Gregurića koji je u to doba bio predsednik Vlade nacionalnog spasa, njegovog potpredsednika Zdravka Tomca, ministra bez portfelja Dražena Budiše, već pomenutog Josipa Manolića, šefa kriminalističke policije toga doba Smiljana Reljića, šefa vojne policije Mate Laušića i drugih.
      
       Strah od istine
       Posebno je interesantna priča da je bivši premijer Gregurić, čiji je kabinet 1991. i 1992. godine uvozio već poznate "kalašnjikove" iz Mađarske, imao običaj da, odlazeći u Gospić, Tomcu kaže kuda ide. "Za slučaj da se ne vratim...", glasio je navodni dodatak. Tako ispada da su premijer i njegovi najbliži saradnici, uključujući i predsednika države i šefa njenih tajnih službi, bili kolektivni taoci delinkventnih emigranata obučenih u svečane uniforme Hrvatske vojske.
       Morbidnih apsurda ima još. Kad je prošlog proleća u županijskom sudu u Zagrebu posle suđenja pušten jedan od osumnjičenih zločinaca iz Pakračke poljane, na stepenicama je pljunuo u lice novinaru koji ga je pitao kako komentariše oslobađajuću presudu. Samo godinu dana kasnije stanovnici Pakraca i okoline počeli su da žive u strahu od ekshumacija i medija.
       Danas spadaju među ljude koji ni za živu glavu ne govore odakle su. Ime njihovog gradića svi povezuju sa smaknućima Srba koja se pripisuju jedinicama "vukovarskog Napoleona". Reč je o Tomislavu Merčepu, kandidatu za predsednika države na februarskim izborima ove godine, koji se na javnu scenu vratio rečenicom da mu je žao što nije pobio dovoljno Srba. Kreatori javnog mnjenja u međuvremenu su ponovo učinili svoje i "heroji Domovinskog rata" počeli su da gube nacionalnu pozlatu. Više od polovine građana Hrvatske sada smatra da vlada premijera Ivice Račana treba da dozvoli haškim istražiteljima da pretraže jame oko Gospića, a trećina ispitanika zaključila je da je pređašnja vlast odbijala saradnju sa Hagom jer je i sama bila umešana u zločine. Koliko god dramatično da zvuči rečenica bivšeg premijera Franje Gregurića "...za slučaj da se ne vratim...", on se iz Gospića uvek vraćao. Mada je "rat za definiciju rata" u Hrvatskoj tek počeo, nekadašnji počasni predsednik svih vatrogasaca u zemlji, već zbog te činjenice može da se smatra srećnim čovekom.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ