NAZIV IZLOŽBE: Skulpture
AUTOR: Milun VidiĆ
MESTO: SALON MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI

      Đorđe Kadijević
      
       Reč kojom bi se najlakše nenaučno pojasnilo značenje izraza e n t r o p i j a jeste n e r e d. Za naučnike, entropija označava sporo ali nezaustavljivo opadanje kosmičke energije, konstantno smanjivanje toplote i mase. Isti izraz filozofi tumače kao "gubitak bića" čiji nevidljivi uzrok dovodi do raspada sistema, urušavanja poretka stvari, iščezavanja smisla.
       Vajar Milun Vidić (1940) nije sebi postavio zadatak da umetnički tematizira pojavu entropije. Ipak, gotovo sve što je radio u skulpturi može da se tumači kao intuitivni izraz osećanja koje se u svom najdubljem, nesvesnom sloju, determiniše kao entropija. Drugačije rečeno, Vidić doživljava predmet kao "žrtvu" entropije. Efekat tog procesa fatalne unutarnje regresije on oseća u svim elementima predmetnosti, u formi, u materiji, u strukturi, funkciji, značenju. Kod Vidića ti efekti evidentiraju se kao znaci dotrajalosti, istrošenosti stvari. Ne ulazeći u genezu oblika predmeta, ovaj vajar reaguje na sudbinsku soluciju njegove datosti u prostoru i vremenu koju, u nastalom stanju, slikovito označava reč s t a r o s t. Ona se, po njegovom osećanju, ne meri količinom vremena. Nju određuju t r a g o v i t r a j a nj a kao znaci dužine staža predmeta datog u statusu bića. Ti tragovi otkrivaju sudbinu stvari.
       Vidićeva skulptura ukazuje na to da entropiju ne treba promišljati na apstraktan način, kao kategoriju postavljenu iznad egzistencije. Treba uočiti njene tragove u biću realnih stvari i prepoznati ih. Vidić čini upravo to. On pokazuje tragove dejstva te razorne stihije koja sporo, gotovo neprimetno nagriza samo lice stvarnosti. To dejstvo oseća se u tužnom izgledu istrošenih predmeta, u naboranim površinama stvari izloženih "zubu vremena". Bolna ranjivost forme u kojoj se skriva čežnja za večnošću, njena oronulost u mučnom naprezanju da se produži, čini pravu temu Vidićeve skulpture. U uzaludnosti opiranja prolaznosti, u tužnoj upornosti kojom biće sveta trpi promene što privode kraju njegovu unapred izgubljenu bitku, Vidić otkriva naročitu, neprimećenu lepotu. Tu lepotu, naizgled, "kvare" diskretni i drastični tragovi entropijske samodestrukcije. Mi mislimo da je lepota svojstvena samo produktima konstitutivnih procesa, sintropije.
       Ali, Vidić primećuje lepotu u akutnom stanju opšteg propadanja koje ne izgleda tragično zato jer se smatra "normalnim". Ta lepota otkriva se u otporu kojim se usamljeni predmeti, sred date im stvarnosti, nose sa sudbinom. Usporenost univerzalnog toka takvog "događanja" čini da naša oguglala svest ne reaguje adekvatno na njihovu silnu dramatičnost. Vajar Vidić, moglo bi se reći, "ubrzava" entropiju da bi pokazao veličinu te drame. On je stvorio ikonografiju njenih vidljivih znakova: "izgrebanu" površinu vajanog oblika, rasušenu, ispucalu njegovu masu, "tešku" patinu koja potkriva ranjivo tkivo forme, zakrivljen, naheren položaj tela u prostoru.
       Tu sliku sistematskog nereda čiji finale se nagoveštava u najgoroj perspektivi haosa i ništavila, Vidić ublažava snuždeno poetičnim reminiscencijama na svet prepoznatljivih stvari i predmeta sa kojima živimo u svom prolaznom veku. Njegove skulpture, po pravilu, "liče" na odbačene i zaboravljene starudije koje se vuku po budžacima životne stvarnosti, na stare alatke, na izanđale delove upotrebljenih predmeta, na napuštene, uparložene ambijente... Razumljivo je da za takve motive Vidiću najviše odgovara prirodni materijal kao što je drvo, kroz čije tkivo je strujao život i u njemu presahnuo. U tom materijalu entropija i posle Vidića nastavlja da čini svoje, pa tako, uzvratno, potvrđuje i dovršava umetnikovu zamisao.