NASLOV: BliŽi zemlji
AUTOR: Željko HubaČ
REDITELj: Vladimir LaziĆ
POZORIŠTE: Teatar "Kult"

      Vladimir Stamenković
      
       U komadu "Bliži zemlji" opisana je drama jedne reprezentativne društvene grupe, grupe mladića i devojaka koji se u Beogradu, u ratnom okruženju, na traumatičan način opraštaju od mladosti.
       Sa žanrovskog stanovišta to je i komad s tezom, ali nećemo pogrešiti ni ako u njemu prepoznamo i obeležja melodrame izrasle na aktuelnoj, životnoj osnovi. On je, zapravo, sačinjen od raznorodnih elemenata, koji se, ipak, stapaju u jedinstvenu leguru. U stvari, u tom komadu je antiratna poruka smeštena u melodramski kostur da bi se ubrizgao viši stepen životnosti u tipske junake, u isuviše polemičan dijalog, u zaplet čiji je zadatak da što jasnije izrazi i jedno idejno gledište.
       Za razumevanje te drame od osobitog je značaja da uočimo da se njena radnja razvija na dva uporedna vremenska plana. Ona se dešava i u nekom beogradskom stanu, 1995, u predvečerje poraza Srba u Bosni, i u jednom srpskom selu, 1886, neposredno posle našeg sloma na Slivnici. U komadu, ti događaji, jedan s početka, drugi s kraja razdoblja srpske istorije dužeg od jednog veka, ispunjenog nizom uzastopnih ratova, služe kao pozadina za prikazivanje nekoliko potresnih, ličnih tragedija. A na simboličnom nivou, ta priča, zato što su posmatrani slučajevi veoma karakteristični, opisuje i stanje nacije u celini, pravi ishod tog stogodišnjeg vojevanja.
       Nimalo slučajno, prizori iz prošlosti, iako mučni i tragični, deluju čedno, čak idilično. U isto vreme, scene iz naših dana, pa i kad su prikazane iz komične vizure, veoma su mračne i depresivne. Taj kontrast pokazuje šta se u međuvremenu dogodilo: da su ratovi proizveli jedan zlokoban svet, u kome više nema ni utvrđenih građanskih pravila, ni pouzdanih etičkih i duhovnih merila; jedno društvo u dubokoj krizi, zagađeno egoizmom, prevarama i izdajstvima, otrovano cinizmom s kojim čovek prilazi drugim ljudima, svemu što ga okružuje.
       Još važnija je jedna druga intervencija; to što je u komad ugrađena i serija komičnih događaja, prividno postavljenih u oštru jukstapoziciju s onim što je u njemu dramatično. Junaci tog naizgled sporednog dramskog rukavca su potomci ratnika sa Slivnice, dva švercera, Bugarin i Srbin, koji su srdačno zbratimljeni dok im se ne sukobe interesi i ne dođe trenutak da prvi ubije drugoga, da se ponovi nekadašnji srpski poraz, sada u okviru obračuna dvojice sitnih kriminalaca. Ta paralelna radnja u suštini unosi u dramu i trag dragocene ironije.
       Ali, u predstavi reditelja Vladimira Lazića nema ni te dubinske ironije, ni teze s ideološkom oštricom. Ona jedino donosi veran, naturalistički, gotovo dokumentaran izveštaj o ljudima i zbivanjima iz koloritne beogradske sredine, sklopljen po meri našeg današnjeg populističkog, feljtonskog pozorišta. Do tog zaokreta dolazi i zato što glumci, s izuzetkom Nikole Bulatovića /Pavle/ i Borisa Komnenića /Duče/, isuviše direktno oblikuju i likove i situacije, teže da ih jednostavnim, grubim sredstvima odmah učine što prepoznatljivijim. Tako nastaje bučna, površna predstava, koja u prvom redu izlazi u susret fantazmima širokih slojeva publike, isključivo zainteresovane da na sceni vidi pojavne oblike savremenog života, ono što je u njemu senzacionalističko i ekscentrično.
       Ostaje nam, dakle, samo da se nadamo da će u skoroj budućnosti neko delikatnije tumačenje komada "Bliži zemlji" tačnije odrediti njegovo mesto u našoj dramskoj književnosti.