Na jednoj strani tradicionalna Indija, na drugoj strani migracije i migranti s Azijskog potkontinenta koji se neočekivano ukazuju kao velika tema veka - to su dva toka koja su Arundati Roj i Džumpa Lahiri spojile u jedan. Prva je pre tri godine dobila Bukerovu nagradu za roman, druga je ovogodišnja vlasnica Pulicerove nagrade za najbolju knjigu protekle godine

      Obe su (relativno) mlade lepe i pametne, ali se nisu okrenule politici, odlučile su da svoje talente isprobaju u književnosti. Uspeh je bio toliki da su za samo tri godine, od 1997. do 2000, njih dve stvorile novi tok u indijskoj književnosti koji su kritičari već nazvali potkontinentalnom strujom. Reč je o Indijskom potkontinentu i o književnicama Arudanti Roj (39) i Yumpa Lahiri (32), od kojih je prva u oktobru 1997 - upravo u godini kad je Indija slavila 50-godišnjicu nezavisnosti od Velike Britanije! - dobila u Londonu uglednu Bukerovu nagradu za roman Bog malih stvari. Ustanovljena 1968. "za najbolji roman godine", Bukerova nagrada brzo je postala jedna od najcenjenijih u svetu književnosti a dobitniku, osim slave koja se očas pronese svetom, donosi i nagradu fondacije u iznosu od 20.000 funti sterlinga. Za početak. Jer, "dodatna finansijska primanja od procenata na prodati broj knjiga, kao i prodaja autorskih prava za druge zemlje i za snimanje filmova" - kaže fondacija - "mogu da budu veoma visoka". Može im se verovati. Knjiga Arundati Roj u međuvremenu je prevedena u 21 zemlji i autoru je donela dodatnih 500 000 funti na ime izdavačkih prava. Roman Bog malih stvari preveden je i na srpski i, začudo, u zemlji koja ima između 50 i 60 odsto nepismenih stanovnika, za knjigu se bez preterivanja može reći da ide "iz ruke u ruku". Srbi vole velike teme a Bog malih stvari, kako se izrazio jedan kritičar, preuzima sve velike teme: Ljubav. Ludilo. Nadu. Beskonačnu radost - teme u kojima svako nađe nešto za sebe.
      
       Nagrada s perspektivom
       Još veće iznenađenje doživelo je svetsko čitateljstvo ove godine - pre nekoliko dana takoreći - kad je Pulicerovu nagradu za književnost dobila 32-godišnja Indijka Džumpa Lahiri za zbirku pripovedaka Tumač bolesti. Iznenađenje je tim veće što je to prva knjiga ove svestrano obrazovane mlade žene, ali u književnom smislu do sada nedovoljno poznate.
       Lahiri je takođe Indijka, ali za razliku od njene koleginice po peru koja je detinjstvo provela u malom indijskom selu Ajmanamu a zrelo doba najvećma na krajnjem jugozapadu Indije u državi Kerala, Lahiri je rođena u Engleskoj a vaspitanje je sticala u američkoj državi Rod Ajlend. Jeste, putovala je nekoliko puta u Indiju gde su joj rođeni i otac i majka, i saznanja o Indiji stečena na tim putovanjima smestila je dobrim delom u knjigu pripovedaka Tumač bolesti koja joj je donela Pulicerovu nagradu.
       Red je reći, ako je to već učinjeno za Arudanti Roj, da Yumpa Lahiri u finansijskom pogledu nije s Pulicerovom nagradom prošla bolje od dobitnice Bukera. Naprotiv. Fondacija Pulicer obezbeđuje dobitniku relativno skromnu nagradu od 5 000 američkih dolara, ali pri tome se nikad ne zaboravlja napomena da autoru donosi "ogroman ugled". U prevodu, to znači još mnogo izdanja, i još mnogo više para.
       Postoji zanimljiva anegdota o Pulicerovoj nagradi koju je 1917. osnovao Džozef Pulicer, američki novinar i izdavač rođen 1847. godine u Budimpešti. Budući da je celokupan fond nagrade u početku iznosio 500 000 dolara od čega su laureati dobijali od tri do pet hiljada dolara, potrajalo je neko vreme dok ona nije dobila svoje pravo značenje za širi krug čitalaca. Tako je 1940. godine nagrada dodeljena Vilijemu Sarojanu, sinu jermenskih emigranata, koji je i pre toga svojim pričama i dramskim komadima (Hrabri mladić na letećem trapezu, Udahni i izdahni, Moje ime je Aram, Ljudska komedija, Moje je srce u brdima) stekao veliki ugled među čitaocima. Nagrada mu je dodeljena za dramu Vreme vašeg života (izvedena 1939), ali ju je Sarojan odbio s objašnjenjem da ona nije "ni veća ni bolja od ostalog što je do tada napisao". I još je dodao: "Sada Pulicerovu nagradu daju meni da bi povećali ugled nagrade." Na to je jedan kritičar replicirao: "Gospodin Sarojan misli da je genije, a da bi naše nevolje s njim bile veće, on je zaista genije."
      
       Neočekivani obrti
       No, to nije slučaj ni s ovogodišnjom dobitnicom ni s ovogodišnjom nagradom. Nagrada već odavno uživa veliki ugled, zato se njen istorijat više i ne razmatra mnogo, već se smatra uputnijim da se čitaocima odmah razloži delo i objasni njegov značaj.
       O čemu piše Yumpa Lahiri i s kakvim je razlozima rečeno da su ona i Arudanti Roj svojim delima stvorile potkontinentalnu struju?
       Najpre "Reč izdavača": "Putujući od Indije do Nove Engleske i nazad, priče u ovoj početničkoj zbirci nepogrešivo iscrtavaju emocionalna putovanja likova koji tragaju za ljubavlju s onu stranu nacionalnih i generacijskih prepreka. Natopljene senzualnim detaljima indijske kulture, one se univerzalnom elokvencijom takođe obraćaju svakom ko se ikada igde osećao kao stranac. Kao i tumač iz naslovne priče, Lahiri služi kao posrednik između strogih tradicionalnih pravila njenih predaka i zbunjujućeg Novog sveta."
       Time je već rečeno da se većina likova iz priča Yumpe Lahiri kreće između Indijskog potkontinenta i Sjedinjenih Država - na tom prostoru se oni susreću, zastaju da predahnu, emigriraju, savlađuju kulturne i nacionalne prepreke. U iskrivljenoj slici te višestruke perspektive, titrava svetlost kao iz kakvog slabašnog fenjera može da zamuti određene predstave; samo da ih zamuti, ali ne i da ih izbriše.
       Struktura Tumača bolesti (devet priča smeštenih na oko 200 stranica knjige) omogućila je autorki da ostvari šarenilo likova kroz koje su opisani unapred dogovoreni brakovi, najpre požurivani a potom iznevereni, izloženi nasrtajima, i na kraju ostavljeni ispuštene duše. "Mada", opominje kritičar, "njene teme, uprkos svemu, nisu promašene ljubavi, već sposobnost da spretna žena (kao i spretan umetnik) taj promašaj ispravi - da omogući vaskrsenje u nekom odnosu kad se ustanovi koliko su malo jedno o drugom znali."
       Kao što je i prirodno za mladog pisca, kažu kritičari, i Lahiri je provela neko vreme istražujući gusto naseljen teren književnih stvaralaca koji bi se mogli smatrati njenim prethodnicima. Kao i Karver (Rejmond), kažu oni, Yumpa Lahiri piše o mladim parovima koji nisu uspeli u ljubavi ali nastavljaju da igraju gorku igru u ruševinama svog zajedničkog života; kao Hemingvej, ona piše o turističkom vodiču koji ima više duše od građanskog para koji ga je unajmio - vodiču kojeg najpre zavede glamurozna pojava žene da bi ga potom porazila njena svirepost; kao Išervud (Kristofer), ona piše o promišljenom mladom čoveku koji razmišlja o svojoj poslodavki čije ga okamenjene navike najpre nerviraju a potom u njemu bude nežnost.
       Ali nijedna od tih priča, zaključuju kritičari, ne liči na šegrtski rad. Lahiri prepravlja opisane scenarije neočekivanim obrtima, i svakom od njih daje pečat sopstvenih uvida u to kako ljudska osećanja istovremeno i podržavaju i prkose kulturološkim modelima u koje treba da budu uhvaćena.
      
       Velika tema veka
       No, jedno od najvažnijih zapažanja jeste ono da u svakoj priči Yumpe Lahiri preovlađuje neko osećanje stranstva, bez obzira na to da li su likovi zatečeni u selu gde su rođeni ili u svojoj novoj domovini. Potreba da se nekamo pripadne i da se stigne do osećanja smirenosti pritajila se ispod površina njihovih života, i povremeno izranja da bi se pretvorila u preovlađujuću mučninu duše.
       Tako se migracije i migranti, u naizgled sentimentalnim pričicama, odjednom pretvaraju u veliku temu našeg vremena. Ona se redovno javlja kao različitost od onih koji su ostali kod kuće i koja se otkrije tek kad se nađete u drugoj zemlji, a potom i kao saznanje da čak ni oni koje ste kao svoje zatekli na tuđem tlu, nisu oni s kojim vi imate veze. Izmeštenost (Crnjanski: displaced persons), neukorenjenost, neodlučnost u tome koga na kraju svega treba prigrliti - nasleđenu Indiju skorpija, sujeverja, zabrana na račun pojedinaca, ILI novi dah slobode duha, eteričan prostor u kojem se toleriše opravdana logika pobune...?
       O tom neprestanom dvojenju nedavno je i sama Lahiri govorila u jednom intervjuu američkom časopisu za književnost. Na pitanje da li je činjenica što pripada drugoj generaciji Amerikanaca imala neku ulogu u njenoj želji da postane pisac, odgovorila je:
       "Manje je to učestvovalo u mojoj želji da budem pisac, nego što je uslovilo da to stvarno postanem. Jedno čega sam uvek bila svesna u svom odrastanju, to su protivrečna očekivanja. Indijci su od mene očekivali da budem Indijka a Amerikanci da budem Amerikanka. Čak ni kao dete nisam bila pripremljena da u punoj meri učestvujem u svemu..."
      
       Zarobljeno u mozgu
       Da bi se bolje razmela potkontinentalna struja, na ovom mestu valja navesti i ono što je o svom romanu rekla dobitnica Bukerove nagrade Arundati Roj:
       "Velikim delom", kaže ona, "atmosfera romana Bog malih stvari zasnovana je na ličnom iskustvu stečenom u vreme kad sam živela u Kerali. Krajnje interesantno, to je bilo jedino mesto na svetu gde se sreću religije kao što su hrišćanstvo, hinduizam, marksizam i islam, i gde žive jedna uz drugu, rame uz rame... Bila sam svesna različitih kultura još u vreme svog odrastanja, i svesna sam ih još i sada. Kad sve suprotstavljene vere vidite naspram jedne podloge, onda shvatite kako sve one slamaju jedna drugu. Bolji prostor u koji ću smestiti knjigu o ljudskim bićima nisam mogla zamisliti."
       Tek kada se spoje dva toka - jedan u kojem se nalazi Arundati Roj i koja i ličnošću i književnim delom u
       potpunosti pripada Indiji, i drugi u kojem se Yumpa Lahiri i telesno i literarno kreće između Indije i Novog sveta, dobiće se potkontinentalna struja o kojoj govore kritičari. A i jedan i drugi tok, u stvari, govore o tome koliko se nečije arhetipsko biće može izraziti kroz literaturu i koliko ona time postaje odraz stvarnog života. Arundati Roj tvrdi: "Majka mi kaže da su neki događaji u knjizi Bog malih stvari zasnovani na nečemu što se desilo kad sam imala dve godine. Ja ih se ne sećam. Ali oni su, očigledno, bili zarobljeni u nekom delu mog mozga."
       Na drugoj strani, Yumpa Lahiri nikad se u Indiji nije osećala "kod kuće". "Nisam tamo odrasla", kaže, "i nisam uspela da se srodim. Često smo odlazili, ali nismo imali svoje ognjište. Hvatali smo se za svet koji nikada nije bio naš u punoj meri."
       I upravo zahvaljujući toj različitosti, dva toka su se spojila.
      
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
      
      

YUMPA LAHIRI        Rođena 1967. u Londonu, ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade za roman godine kasnije je živela u američkoj državi Rod Ajlend. Diplomirala je englesku književnost na Barnard koledžu a na Bostonskom univerzitetu stekla je titulu magistra književnosti, magistrat iz kreativnog pisanja, magistrat komparativnih studija literature i umetnosti, da bi školovanje krunisala titulom doktora renesansnih nauka. Predavala je kreativno pisanje na Bostonskom univerzitetu i Školi za dizajn u Rod Ajlendu. Sada živi u Njujork Sitiju i piše novu knjigu.        Tumač bolesti je njena prva knjiga, zapravo zbirka od devet pripovedaka, za koju je dobila Pulicerovu nagradu. Priča po kojoj je naslovljena knjiga govori o tumaču koji jednu američku porodicu vodi kroz Indiju, zemlju njihovih predaka, i pri tome čuje začuđujuću ispovest.        Pre pojave ove knjige, priče je objavljivala samo u nedeljnim listovima i časopisima.

      
      
      

ARUNDATI ROJ        Suzana Arundati Roj rođena je 24. novembra 1961. u braku između hrišćanke iz Kerale i hindu vernika iz Bengalija, radnika na plantažama čaja. Brak nije bio srećan i književnica odbija da govori o svom ocu za koga samo kaže da ga je videla nekoliko puta u životu. Veći deo života proživela je u državi Kerali na jugozapadu Indije.        Tu je napisala i roman Bog malih stvari za koji je 1997. dobila Bukerovu nagradu. Roman govori o jednojajčanim blizancima Esti i Raheli i dramatičnom kraju njihovih mladih života - slučajnoj smrti davljenjem prilikom posete engleskom rođaku. Roman slika živim bojama malo selo u Indiji, poetski opisuje misli i osećanja dvoje dece, ali i složenost i pritvornost odraslih ljudi u njihovom svetu. Ujedno je to i oštra lekcija o razornoj moći kastinskog sistema, ali i o moralnoj i političkoj zaslepljenosti uopšte.        I sama autorka živela je u sličnim uslovima kao male junakinje njenog romana. U 16. godini napustila je kuću i izdržavala se prodajući prazne limenke od piva. Formalno obrazovanje nije stekla iako je jedno vreme pohađala Arhitektonsku školu u Nju Delhiju gde je upoznala budućeg muža. Brak je potrajao samo četiri godine.