Kada sam neskroman, volim da kažem da sam možda najizvođeniji živi srpski kompozitor ozbiljne muzike

      Malo je jugoslovenskih muzičara uz čije se ime može staviti pridev "jedan od vodećih evropskih umetnika u svojoj oblasti", a jedan od njih je Nebojša Jovan Živković, perkusionista i kompozitor. Rođen u Sremskoj Mitrovici 1962. godine, od 1984. stalno nastanjen u Nemačkoj koja je baza njegovih brojnih gostovanja po Evropi, Americi i Aziji. Živković redovno nastupa sa vodećim svetskim dirigentima i orkestrima, a njegovi solistički nastupi predstavljaju pravu perkusionističku atrakciju. U okviru mini evropske turneje u Beogradu će 22. aprila promovisati najnoviji, peti kompakt disk pod nazivom "Dvorac ludog kralja" objavljen za BIS.
       Koncertom na Kolarcu promovišete disk "Dvorac ludog kralja". To je najnoviji u nizu krajnje živopisnih naziva vaših kompozicija.
       - Većina mojih kompozicija ima nazive programskog karaktera koji su obično inspirisani događajima ili emocijama koje me potresu ili "dodirnu".
       Gotovo potpuno okrenuo sam leđa "konstruktivizmu" ili kako volim da ga zovem "nemačkom makroanalitičarstvu", i verujem da se zvučnim talasima može dopreti do unutrašnjosti i čulnih organa svakog živog bića. Naravno, pod pretpostavkom da isti nose određenu asocijaciju u sebi, određenu arhetipsku strukturu. Posetilac mojih koncerata nikako ne mora biti ljubitelj "klasične" ili "nove" muzike da bi osetio nešto. To što me razni ljudi razumeju na pravi način daje snagu da dalje idem putem kojim sam krenuo. Inače, naslovi kao "Ultimatum 1", "Valse Serbe", "Ilijas" ili "Suomineito", posledice su događaja ili situacija u kojima sam bio. Retko kada naslove smišljam naknadno. Eventualno, najkasnije tokom komponovanja.
      
       Svirate na specijalnoj marimbi koju je "Džamaha" konstruisala za vas pre nekoliko godina. Da li je ona i dalje unikat?
       - "Yamaha" je posle dugogodišnjeg nećkanja i pregovaranja napravila jedan jedini instrument za mene u Hamamatsu (Japan) i poslala mi ga 1997. godine za premijeru mog drugog Koncerta za marimbu i orkestar, u minhenskoj sali "Herkules". Model se zove DžM-600NjZ, do danas je ostao samo u jednom primerku i dalje odlično funkcioniše.
      
       O vašem uspehu u svetu dosta govori i činjenica da blisko sarađujete sa "legendom" udaraljki - Evelin Gleni?
       - Evelin mi se prvi put javila pismom 1986. godine tražeći partituru mog prvog koncerta i od tada stalno sarađujemo i sve smo bolji i bolji prijatelji. Drago mi je što smo shvatili da ima mesta za dvoje solista (i za mnogo više) na planeti, te se konstruktivno nadograđujemo. Evelin redovno izvodi otprilike deset mojih kompozicija, uključujući i solističke koncerte. Često od nje dobijam narudžbine za nova dela, a kada se sretnemo - dva, tri puta godišnje - odlično se družimo. Ona je u februaru ove godine u Engleskoj premijerno izvela moj Koncert za udaraljke i orkestar, a u Vašingtonu će u "Kenedi centru" sa Američkim nacionalnim orkestrom u oktobru tri večeri zaredom svirati moj drugi koncert za marimbu. Uvidela je da ima uspeha sa mojim kompozicijama i očito ih zato i forsira. Naravno, vodi računa i o ekskluzivnosti. To znači da ja svoj sopstveni koncert - koji sam napisao za nju tokom 1999. i početkom ove godine - po ugovoru ne smem da izvodim do februara 2002! Prijateljstvo je prijateljstvo, ali pos'o je pos'o! (smeh)
      
       Šta je najvažniji kvalitet jednog dobrog perkusioniste?
       - Pitanje je da li govorimo o solisti ili članu orkestra. Recimo, jedan perkusionista u orkestru ili u rok grupi mora da ima upravo suprotne osobine od umetnika koji se bavi solističkim nastupima. A za njih važi uglavnom sve što važi i za čeliste, pijaniste i ostale muzičare. Nešto što bi se moglo nazvati harizmom ili aurom, to je jedan od najvažnijih kvaliteta koji umetnik treba da ima na bini. Iza bine, pre i posle koncerta, potpuno mi je nevažno kakav je neko čovek, mada volim kad mi se slika stvorena prilikom slušanja koncerta bar donekle potvrdi i u privatnom susretu.
      
       U tom smislu vaše promo-fotografije mogu da zbune publiku jer pokazuju da imate dva lica: jedno je elegantan i simpatičan perkusionista u fraku a drugo "ludi kralj" raščupane kose. Ko je vaš stilista i koje je lice od ta dva "pravo"?
       - Ne znam da li je to dobro ili loše, ali sve moje "slike" za javnost su spontani produkti. Nemam stilistu sa kojim radim, i sam sam najodgovorniji za sopstveni "imidž". Doduše, priznajem da svesno naglašavam i divlju, energičnu stranu mog muziciranja, odnosno ličnosti, baš kao i nežno-suptilnu, krhku stranu. Reklo bi se da su sve tzv. ozbiljne slike u fraku namenjene nastupima sa orkestrom, dok su ostale prikladnije solističkim resitalima. Ako već moramo da definišemo ko sam ja - "simpatični u fraku" ili "ludi kralj" najbliži bi opis onoga kako se osećam bio - "besni Sremac"! (smeh)... Kada sam neskroman, volim da kažem da sam možda najizvođeniji živi srpski kompozitor ozbiljne muzike.
      
       Jedna od vaših kompozicija nosi naziv "Nada mnom je nebo zatvoreno". Da li je, i zbog čega?
       - To je Njegoš - Gorski vijenac. Po tome sam nazvao jednu stariju kompoziciju iz 1989. godine, Oratorijum za hor i gudački orkestar sa dva udarača. Od te godine, pa, evo, već deceniju, isto kao i pre 600 godina, jedna je strašna tragedija na našem nebu. Istorija nas uči da ona može vekovima da potraje, ali se ipak nadam da u našem brzoživećem vremenu loše stvari i situacije mogu za kraće vreme da se prebrode.
      
       TANJA PETROVIĆ