Niko ovde ne umire zato što neko ne može da svira ili peva. Treba se plašiti da mnogo toga dobrog ne prepoznajemo i dozvoljavamo da se razvije samo ono što samo nikne

      Igrom slučaja, biografija Bojana Suđića, bar u prvom delu, podseća na ono što se dogodilo Arturu Toskaniniju, jednom od dirigenata koji su obeležili vek u kome još živimo. Naime, posle zviždanja dirigentu na premijeri opere Aida u Rio de Ženeiru, prvoklasni violončelista sa prvog pulta zamenio je gudalo dirigentskom palicom i od te 1886. počinje vrtoglav uspon budućeg velikog šefa NBS orkestra.
       Bojan Suđić, još ne tako daleke 1991. godine, preuzeo je odgovornost za izvođenje Mocartove Mise na Beogradskim muzičkim svečanostima, ne zato što je neko zviždao Vladimiru Kranjčeviću, već zato što su tadašnje političke prilike učinile svoje u muzici kao i na svakom drugom mestu. Sticaj nesrećnih okolnosti iz drugih sfera rezultirao je koncertom na kome je ime Bojana Suđića postalo poznato i poštovano. Sećanjem na ovaj događaj započeo je razgovor sa ovogodišnjim dobitnikom nagrade UMUSA-a, našim sagovornikom Bojanom Suđićem.
      
       Da li se u vremenu koga se sećate radilo o slučajnosti koja je mogla drugačije da se završi, ili o kontinuitetu profesionalnog razvoja?
       - Svakako da su u životu potrebne i neke specifične okolnosti. Međutim, čini mi se da sam već na početku studija dirigovanja trasirao svoj budući razvoj i omogućio da se taj sticaj okolnosti desi. U moje vreme bilo je pravilo da se samo studira i čeka da sve dođe na svoje mesto. Ipak, jedno su studije, a drugo je aktivna praksa. Ja sam na samom početku studija iskoristio priliku da se prihvatim rada u horu crkve Ružica u kome je bilo jedva desetak ljudi, u vreme koje nije bilo naklonjeno ni religiji, niti pevanju u crkvama. Istovremeno, postao sam i asistent u horu Beogradskih madrigalista, a već u drugom semestru moje prve godine studija pozvan sam kao asistent u hor Radio-televizije Beograd. To mi je otvorilo oči da vidim kako pravi profesionalni rad izgleda, naročito zato što sam bio asistent maestru Mladenu Jaguštu, koga izuzetno cenim. Koncert na Bemusu bio je rezultat mog tada već dugogodišnjeg rada sa horom RTB-a. Posle Mladena Jagušta, došao je Vladimir Kranjčević sa kojim sam imao odličnu saradnju. U međuvremenu, bio sam dirigent Filharmonije mladih "Borislav Pašćan", a došla je i nagrada u Zagrebu.
       Kada se sećam koncerta na Bemusu, nimalo nisam srećan zbog načina na koji sam došao do njega, jer se na takvu šansu gleda drugačijim aršinom. Govorilo se da sam dobio taj koncert jer niko drugi to nije hteo, što sigurno nije kompliment meni. Bilo je neophodno da se u tom trenutku i tom okruženju koje je donelo pad i motiva i nezadovoljstvo ljudi i rat, inflaciju i svakojaka zla, upornošću i strpljenjem i dokažem i održim. Nisam smeo da dopustim da me vetar odnese. Ličnost dirigenta se, verovatno, najsporije razvija, jer je posao dirigenta složen sa više strana. Priznajem da sam ponosan što sam opstao i što sam ostao ono što jesam, a ne kao mnogi drugi koji su blistali samo jednom.
      
       Tokom poslednjih godina, pored nekih sjajnih izvođenja, naročito dela klasika ovog veka, Stravinskog, Prokofjeva i Šostakoviča, imali ste prilike da sarađujete sa solistima visokog ranga, od Aleksandra Madžara, preko Najdžela Kenedija, do Maksima Vengerova, što izvesno jeste zadovoljstvo ali nosi i laki rizik.
       - Došao sam u situaciju da sarađujem sa ljudima kojima se iskreno divim i prema kojima gajim iskreno strahopoštovanje, naročito prema njihovom fantastičnim mogućnostima. U Novosibirsku sam radio sa Nikolajem Luganskim, svirao sam sa Mišelom Berofom, sa Serdarom, Šandorovim. To, naravno, obogaćuje ličnost, a bez toga nema uzrastanja. Primetio sam da su ljudi humaniji i tolerantniji onoliko koliko imaju više saznanja. Sa druge strane, kruti su i radikalni oni sa ograničenom količinom informacija. Isključivost je osobina onih koji nemaju potrebu da prevaziđu sopstvene barijere.
      
       U jednom trenutku, izgledalo je da ste se okrenuli prema muzici ovog veka, a onda je došao projekat, sada već okončan, CD sa muzikom Sergeja Rahmanjinova, sa Beogradskom filharmonijom. Koncert na kome je promovisan CD, naročito mlađa beogradska publika pozdravila je ovacijama.
       - Postoje neki tokovi koji nisu određeni samo mojim željama. Moje određenje jeste išlo u tom pravcu, ali neka uska usmerenja meni ionako nisu imanentna. Normalno je da muzika dvadesetog veka bude u sferi mojih interesovanja, naravno ono što jeste najbolje u našem vremenu. Sergej Rahmanjinov je možda pomalo anahron u tom smislu. On je za mene interesantan, naročito u Simfonijskim igrama u kojima se oslanja na autocitate iz Svenoćnog bdenija, delo koje sam takođe izveo sa horom, a u kome se pronalazi duboko osećanje pravoslavlja. To je ona vrsta jednostavnosti u koju uvek možete da se vratite i da u njoj potražite i nađete neku vrstu spokojstva. Naravno, saradnja sa Beogradskom filharmonijom bila je divno iskustvo za mene, naročito zato što se i nastavila na obostrano zadovoljstvo.
      
       Specifičnost dirigentskog poziva takva je da izgleda namenjena jakoj ličnosti, čak i sa jednom dozom autoritarnosti. Koliko je to samo muški posao?
       - Postoji nešto u činjenici da su najveći dirigenti bili muškarci. Nekada su to bili u većini i članovi orkestra. Današnja praksa pokazuje da se sve više žena uspešno bavi tim poslom. Međutim, današnja iskustva pokazuju da svet naprosto plače za dirigentima starinskog kova koji su davali izrazito lični pečat interpretacijama muzike koju izvode. Jedan od poslednjih velikih autoritativnih dirigenata koji nije izlazio na koncert bez četrnaest proba najmanje, jeste Sergiju Cilibidake, i to sa najboljim orkestrima. Danas se sve odvija na dve-tri probe. Naravno, i nivo muzičara je znatno viši. Ali iz te brzine proističe međusobno kopiranje, pa je onda teško naći sopstveni put u onome što se već toliko puta izvelo.
       Žena nije sporna kao neko ko tehnički može da uđe u taj konfekcijski diktat. Naravno, hteli mi to da priznamo ili ne, zapadna civilizacija je veoma patrijarhalno društvo i taj autoritet koji su imali pojedini veliki dirigenti i koji su uzrokovali i mnoga neslaganja i razne lomove, ali i rezultirali krajnje specifičnim zvukom orkestra, taj autoritet je i muškarcu sve manje dostupan. Nisam nikakav muški šovinista, ali i žena prema ženi ima predubeđenje kao prema lideru, a kamoli muškarac.
      
       U vremenu u kome jesmo, prisustvujemo dvema oštro suprotstavljenim političkim opcijama, ili, ako hoćete, dvojakom pogledu na istu stvar, a to je budućnost, sa stanovišta običnog čoveka nevoljnog da se politikom bavi. Šta da muzičar radi ili ne radi u životu u kome neki oblik mišljenja postaje nužan? Sticajem srećnih okolnosti, vi putujete po svetu i srećete različite ljude i mišljenja. Kako se osećate kao Srbin?
       - Ja se osećam dobro kao Srbin, neprestano pokazujući da oni što moj narod ruže, bez obzira koliko ih je, nisu Srbi, već su Srbi oni koji sa ponosom i pravom mogu da ističu to ime. U svetu nije naročit problem biti Srbin. Možda je malo naporno objašnjavati iznova svu složenost naše situacije. Teško je objašnjavati sve što je srpski narod prošao i teško je videti da je srpski narod, kroz istoriju, kosio srpsku elitu. Nije čudo što nam se dogodila ovakva kriza kakva nam se dogodila.
       Ne pripadam nijednoj političkoj partiji i niko ne može da manipuliše mojim imenom. To je ujedno odgovor onima koji iza mojih nastupa vide neku političku zaleđinu. Ja sam se svesno odredio da moj put ne bude u političkom smislu. Nije mi cilj da dođem na funkciju koja će mi dati neku vlast. Želim da sebe razvijam i uporedim u savremenom svetu, da sebe odredim koliko jesam i koliko mogu. U svetu je izraziti problem sačuvati sebe kao Srbina. Vidimo da se naša dijaspora veoma brzo asimiluje i nas, u manjini, predstavljaju ljudi poznati u svojim profesijama. Prošla su vremena koja su odlikovala fizičku silu kao način ostvarenja određenih prava svih. Sada, takva prava imaju samo oni najveći. Oni manji svoja prava treba da traže u ekonomskom ili kulturnom smislu.
      
       Rekoste maločas da je ovaj narod kroz istoriju gazio svoju elitu. Sa te tačke, šta vidite u našim kulturnim i muzičkim prilikama?
       - To izgleda još uvek bolje nego što smo mogli da očekujemo. Pogledajte Bugarsku ili Rusiju. Visokorazvijene zemlje razvijaju svoj muzički život vođeni uglavnom ekonomskim rezonima i oni su uspeli da muzika bude visokoprofitabilna. Naravno da to uključuje i ono što sam već govorio o konfekciji, unificiranju i mediokritetstvu. Mi u mnogo čemu predstavljamo izuzetak od pravila. Ni u vreme tvrdog komunizma nismo muzici posvećivali onu pažnju koju je ona imala u istočnom bloku. Naravno da je opšti pad uticao da kultura i muzika budu prve na udaru. Mi, uostalom, nismo imali neki fanatični odnos prema kulturi, ali i prema bilo kom segmentu života.
       Niko ovde ne umire zato što neko ne može da svira ili peva. Treba se plašiti da mnogo toga dobrog ne prepoznajemo i dozvoljavamo da se razvije samo ono što samo nikne. Kao da nećemo da se potrudimo da zemlju malo obradimo i podstaknemo da rastu samo dobri plodovi i da plevimo korov. Mi jesmo narod talentovan, možda čak zapanjujuće, ali treba pomoći biljci da pokaže svoje najlepše cvetove. Nadležni se ovde nikada nisu naročito bavili muzikom. Kod nas ne postoji sponzorstvo, i u tim okvirima, nesreća je kada država, ili ljudi koji je predstavljaju, pređu okvire i pokušaju da kreiraju nešto što ne mogu. Diktat vrednovanja uvek je ostajao u vlasništvu publike i kritike, u svim vremenima.
      
       Šta vas očekuje u neposrednoj budućnosti?
       - Gostovanje u Danskoj početkom avgusta. Posle toga odlazim u Finsku u Helsinšku operu gde ću raditi na baletu "Evgenij Onjegin" na muziku Čajkovskog. U novembru odlazim u Švedsku gde ću u Kraljevskoj operi u Stokholmu raditi na predstavi "Madam Baterflaj". Kraj godine dočekaću u Helsinškoj operi, ponovo. To je koncert finskih i evropskih zvezda i to je njihov tradicionalni novogodišnji koncert. To jeste značajno priznanje koje nisam mogao da očekujem. Ovo sve što radim, naročito kada su operske kuće u pitanju, radim po više puta jer je to princip zapadnog sveta koji na taj način štedi novac.
      
       Nagrada Udruženja muzičkih umetnika Srbije uručena vam je nedavno i stiče se utisak da ste je pošteno zaradili?
       - Izgleda. Dobio sam je za kompakt disk sa Beogradskom filharmonijom i muzikom Sergeja Rahmanjinova, ali i za predstavu "Evgenij Onjegin" koju smo izveli dva dana posle bombardovanja. Meni jeste najveća satisfakcija što smo u najtežim uslovima i uz velike probleme uspeli da bitno promenimo imidž orkestra Beogradske opere o kome se sada govori sa mnogo više poštovanja. Izgleda da se trud definitivno isplati i da ga valja trošiti nemilice.
      
       MILENA MILORADOVIĆ