U ovom trenutku, za korišćenje muzičkih dela, RTS duguje SOKOJ-u oko 18 miliona dinara, sa kamatama. Svaki CD na ulici je piratski, i tri puta je jeftiniji od domaćeg originala

      Prvi majstori domaćeg muzičkog piratskog zanata pojavili su se pre pet-šest godina. Posao je u početku izgledao gotovo beznadežno: velika ponuda a malo vlasnika kompakt-disk-plejera. Ni danas ih ne bi bilo više, da nije jeftinih piratskih diskova. U početku se piraterisalo samo ono što se dobro prodavalo, a danas - sve! Važna je brzina...
       Do pre dve godine u Bugarskoj je bilo četrnaest fabrika koje su proizvodile pedeset miliona diskova godišnje! Previše za bugarsko tržište, koje je moglo da prihvati samo oko četiri stotine hiljada primeraka. Zbog ovakve piraterije Evropska unija je bukvalno ucenila Bugarsku. Nemajući kud, Bugari su zatvorili dvanaest fabrika. Ali, kako posao ne sme da trpi, logično je bilo da se preseli, bar delimično, u najbliži komšiluk, u Jugoslaviju, gde je ilegalno štancovanje još van svake kontrole. Jedna od tih fabrika, prema saznanju ovdašnjih diskografa, preseljena je u Crnu Goru, odakle se roba, sem na naše tržište, šalje u Ukrajinu i Rusiju, a odnedavno i na Kosovo. Nostalgični kforovci kupuju piratske diskove bukvalno na kilo, tako da je kosovsko tržište postalo triput profitabilnije od beogradskog.
       Digitalna tehnologija je čudo, ali čudo koje jede samo sebe jer omogućava razvoj industrijske piraterije, čiji se proizvodi po kvalitetu ne razlikuju od originala, ali po ceni koja ubija muzičke izdavačke kuće, i te kako.
       "Diskografi su pokušali da se organizovanjem bore protiv pirata, ali bez pomoći države ne mogu ništa. Da bi opstali, svi prodavci drže piratska izdanja a izdavačke kuće im gledaju kroz prste jer uz piratska prodaju i originale, koji sve slabije idu" - žali se Petar Đurić, direktor izdavačke kuće Aj-Ti-Em-Em. "Maksimalni tiraži legalnih izdanja ne prelaze osam hiljada audio kaseta i dve hiljade ce-de kopija! Nelojalna konkurencija je najveća u pirateriji stranih izdanja. Na primer, piratsko izdanje 'Santane' se prodaje za osamdeset dinara, a domaći original za 250! Po ceni jednog domaćeg legalnog diska mogu se kupiti tri strana pirata." Kada bi strani izdavači bili na našem tržištu legalno zastupljeni, bili bi svakako skuplji od ovdašnjih izdanja. 'Santana' bi bio četiri stotine dinara i više."
      
       Diktat gastarbajtera
       Ovakav tržišni odnos odražava se i na vrstu i na kvalitet muzike koja se kod nas snima. Ranije su izdavači bili u obavezi da plaćaju osam odsto autorima zastupljenim na snimku, a izvođačima najmanje dvadeset jedan odsto. I sve se finansiralo iz prodaje, a ne, kao danas, unapred, što mogu da plate samo turbo-folk i dens-zvezde i zvezdice. Plasiranjem šunda i zaradom na njemu izdavači finansiraju kvalitetna izdanja, ali i na taj način veoma malo dobrih pevača može da snimi spot, a ako ga i snime, to je sponzorisano, to jest nije ga uradio izdavač koji od prodaje ne može da pokrije sve troškove izrade diska ili kasete i još da zaradi.
       Potpuno odsustvo poštovanja autorskih prava ubilo je ambiciju autora popularne muzike da njihove pesme pevaju dobri pevači. Pesme se prave namenski, za naručioce koji imaju novca.
       "Muzička scena je tako postavljena da sve zavisi od ljudi koji su spremni da plate da bi pevali i svirali i pojavljivali se u TV programima" - kaže kantautor Dejan Cukić. Neki to rade iz čistog egzibicionizma, a neki, što je još veći problem, očekuju kroz tu vrstu popularnosti, koju im daje televizija, zaradu iz jednog potpuno fantastičnog izvora, kakav nigde u svetu ne postoji, a kod nas je osnova kulturnog poslanstva iz oblasti muzike: to je novac naših gastarbajtera. Znači, sve se ovde priprema, doteruje i šminka za vikend-nastupe po Evropi, ili nešto duže po Americi i Australiji za naše ljude. Time je kompletan nivo naše estrade sveden na gastarbajterski ukus i začaran krug, jer to je jedini novac koji se vraća u muziku!"
       U toj borbi za deo kolača, sve manjeg, ni izdavači nisu potpuno čisti. Maksa Ćatović, direktor izdavačke kuće "Komuna", smatra da mnogima ne odgovara regularnost u poslu jer se tada vide prave vrednosti i sposobnosti.
       "Ovako mogu da mešetare i da se međusobno piratišu, a i da piratišu sami sebe!" - kaže Ćatović. "Piratska izdanja PGP su se pojavila na uličnim tezgama pre regularnog izdanja. Konkretan slučaj je ploča Dragane Mirković, čije se piratsko izdanje pojavilo pre prave ploče. Zbog ovakve situacije, 'Komuna' već dugo ništa ne izdaje. Kod mene, u sefu, čeka novi materijal Olivera Mandića, ali neću da ga izdam dok se tržište ne sredi. Nadam se da će se bar veći privatnici dozvati pameti!"
       Koliko u ovom haosu gube izdavači a koliko autori - niko nema pojma. Za državu se, na osnovu prodaje u bivšoj Jugoslaviji, pretpostavlja da kroz nenaplaćene poreze gubi oko dvadeset miliona maraka godišnje! Ali, za nju je to, izgleda, mali novac da bi angažovala nadležne - od poreskih službi do finansijske policije. Ali, i da hoće, finansijska policija ne može da se nosi s tim problemom jer nije stručna za to. "Kad uđu u prodavnicu" - kaže Maksa Ćatović - oni mogu da naprave popis ploča, da vide narudžbenice, dostavnice i potvrdu o plaćenom porezu, ali ne mogu da uđu u suštinu problema, odnosno da otkriju da li je ta kaseta ili taj ce-de regularan sa stanovišta autorskog prava." Ni autorsko pravo kao ni mnoga druga, nije više što je nekad bilo. Otkako je 1998. godine donet novi Zakon o autorskom i srodnim pravima, koji je na papiru usklađen sa svetskim standardima, u toj oblasti, autorima muzičkih dela se izmaklo i ono što su do tada imali!
      
       Neki čudan zakon
       Novi zakon podrazumeva i jedno načelo po kojem na teritoriji jedne zemlje treba da postoji samo jedna organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih prava, jer ceo sistem samo tako optimalno funkcioniše. Isti zakon kaže da organizacija za oblast za koju se osniva mora da predstavlja većinu nosilaca prava. I tu, u određivanju većine, nastaju problemi za autore. Nadležni državni organ, odnosno Savezni zavod za zaštitu intelektualne svojine, nekom čudnom logikom ustanovio je da većinu imaju dve organizacije: SOKOJ - Savez organizacija kompozitora Jugoslavije, i novoosnovana Asocijacija autora i interpretatora.
       Kako se ove dve organizacije prepliću u segmentu autorskih prava, njihova međusobna konkurencija dovodi do erozije sistema kolektivnog ostvarivanja autorskih prava na muzička dela, jer korisnici - radio, televizija, restorani, priređivači programa i ostali koji od javnog korišćenja muzike imaju komercijalne efekte - ne žele da plaćaju dvaput isti račun.
       Ana Novaković, direktor percepcije iz SOKOJ-a, to ovako objašnjava:
       "Savez je imao dugogodišnji ugovor sa RTS, koji je po obimu najznačajniji korisnik muzičkih dela, dok jednog trenutka nije izbio spor oko visine naknade, što je i prirodno, jer je jednima cilj da plate što manje, a drugima da naplate što više. Konsultujući evropska društva za zaštitu autorskih prava, utvrđeno je da najnižu naknadu za korišćenje muzičkih dela u Evropi uzima grčka organizacija od svoje državne televizije. Ta naknada iznosi 2,2 procenta ukupnog prihoda. Mi smo sa RTS (zbog poznatih razloga) ugovorili jedan odsto njihovih prihoda, što je ispod svakog evropskog standarda, ali ni to se ne naplaćuje. U ovom trenutku RTS duguje SOKOJ-u, po presudama Privrednog suda, oko 18 miliona dinara, sa kamatama. Od beogradskih stanica naknade redovno plaćaju Art, Studio B, Politika i BK. Pink je do pre nekoliko meseci redovno plaćao, ali i oni svoje obaveze sada plaćaju putem suda. Ne znamo zašto, jer ugovor sa nama nisu raskinuli."
       Kao jedan od najjačih argumenata u svoju korist SOKOJ ističe da je već 30 godina član CISAC-a (Međunarodna konfederacija društava autora i kompozitora) preko koje ima oko 70 ugovora o recipročnom zastupanju prava stranih autora. Nasuprot SOKOJ-u, u ovoj priči stoji Savez estradnih muzičkih udruženja Jugoslavije, koji okuplja više od trideset udruženja. Sve članice ovog saveza održale su skupštine i potpisale odluku o osnivanju organizacije za zaštitu autorskih i srodnih prava, na osnovu čega su od Saveznog zavoda za zaštitu intelektualne svojine dobili dozvolu za rad.
      
       Isto u operi i kafani
       Direktor novoosnovane Asocijacije Živorad Ajdačić ističe da se u sporu oko dve organizacije zaboravlja na autore, zbog kojih organizacije i postoje. Ajdačić takođe podseća na činjenicu da pojedini autori od svojih honorara mogu da žive i po pedeset godina, ali to treba naplatiti. S obzirom na to da Asocijacija, za razliku od SOKOJ-a, štiti i prava interpretatora, njen direktor napominje da treba naći pravične modalitete za pevače narodne muzike koji su do sada bili diskriminisani. Novi zakon, kako kaže Ajdačić, ne pravi razliku između operskih i narodnih pevača. Njihova prava interpretatora su pred zakonom ista.
       Davanjem dozvola za rad ovim organizacijama, Zakon o autorskom pravu prekršen je u dve tačke, smatra profesor autorskog prava Slobodan Marković. To su nepoštovanje principa većine i nemanje ugovora s odgovarajućim inostranim organizacijama.
       Dušan Zonić, zamenik direktora Saveznog zavoda za zaštitu intelektualne svojine, o ovom sporu za NIN kaže:
       "To što je urađeno pre dve godine - urađeno je. Mi sada imamo dve organizacije, a to nije dobro ni za autore ni za interpretatore. Zavod će u daljem radu sagledati osnovnu stvar, odnosno koja je organizacija većinska, ali na osnovu podataka koji mogu biti provereni. Predložićemo rešenje koje će, prevashodno, štititi autore i interpretatore, bez favorizovanja bilo koje organizacije."
       Ipak, autorska prava drsko krše i sami autori. Dok na sav glas traže prava za sebe, dotle im potpisi ispod tuđih pesama a naročito grčkih, ne znače mnogo. Bar jednom nedeljno u SOKOJ stižu pritužbe iz inostranih kuća da im je neko ovde ukrao pesmu.
       Kako je pred zakonom autor onaj koji je pesmu potpisao, neki su postali autori na određeno vreme - dok se ne dokaže suprotno.
      
       DIJANA IVANOVIĆ