Deo domaćeg rok nasleđa prekinut je u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje pune realizacije, pre svega smrću Milana Mladenovića. Bio je izuzetna figura i upravo je dolazio u najbolje godine karijere

      Godišnjica Studija B bio je zgodan povod da se dobije intervju od čoveka koji to retko čini, a čiji je kultivisani glas jedan od simbola ove beogradske radio stanice. Svojim velikim muzičkim znanjem, Sloba Konjović(53) edukovao je generacije Beograđana i tako postao svojevrsna institucija prestoničke urbane kulture.
       - Ne volim da se eksponiram u javnosti, verovatno iz razloga što sam vrlo introvertna osoba. I prema radiju dugo sam imao osećaj, ne respekta, nego onog što se zove trema. Ta neka unutrašnja tenzija, zapravo, jeste povišen osećaj odgovornosti, sazdan od mnogo suptilnih nijansi koji neki zovu kreativni naboj. E, on je kod mene bio intenzivan u prvih deset godina. Kad čujem sebe na snimcima iz tog ranog perioda Studija B, u poređenju sa mojim glasom danas, zvučim kao Paja Patak.
       EURIDIKA: Želja da svoje oduševljenje muzikom podelim sa drugima kulminirala je u mojim tinejdžerskim godinama. Iznosio sam na balkon radio marke "Filips" da bih podelio svoje oduševljenje sa komšijama, što im nije uvek prijalo. Mada, kad vratim film,sve je krenulo mnogo ranije. U predškolskom dobu obožavao sam radio drame. Bio sam neverovatno tužan i u potpunoj depresiji kad se radio pokvario.
       Kao dobar đak u gimnaziji, upisao sam fiziku i proveo dve godine na fakultetu. Bezuspešno. Upisao sam i sociologiju, ali toliko sam gravitirao "Euridici" da ti fakulteti naprosto nisu imali šansu. "Euridika" je bila hram muzike u kojoj je vladala sakralna atmosfera. Vladan Krasić, prethodnica beogradskih disk džokeja, imao je svoj dvočasovni program koji smo nas pedesetak posetilaca nepomično konzumirali sedeći u redovima kao da je posredi pozorišna predstava. Vladan je sedeo na podijumu i sa svog dvokanalnog magnetofona puštao hitove koji su se tog trenutka emitovali na Radio Luksemburgu. Nekim čudom, imao je po pola pesme od svake. "Euridika" je bila Dom omladine Vračara; "Crni biseri" bili su kućni bend, a Dadov je harao pozorišnim predstavama.
       RADIO KAROLINA: Bilo je to vreme radnih akcija, u kojima sam i ja učestvovao, a nema ko nije. Takođe, bilo je to i vreme bez informacija; bili smo prinuđeni da slušamo Radio Luksemburg u dva ujutro ili Radio Karolinu, piratsku radio stanicu koja pluta u nekim mističnim vodama. To je bila ta čar naše mladosti.
       Odlazio sam u Britanski kulturni centar, imao je dobru kolekciju ploča. Pronalazio sam zanimljive enciklopedijske primerke muzike koja je prethodila rokenrolu: gospel, ritam i bluz, klasična muzika, operski dueti. Obožavao sam Renatu Tebaldi, Marija del Monaka, svu onu muziku koja može emocionalno da dodirne. Nema te muzike ni danas od koje okrećem glavu. Možda je to razlog što sam u ovih 30 godina uspeo da muzički krmanim Studiom B, tako da ostane u vrhu slušanosti.
       Bilo mi je jasno da je muzika komunikacija emocijama, da tu nema mnogo filozofije. Rokenrol je jednostavan recept za modernu komunikaciju, i meni je to oduvek bilo prijemčivo. Još ako znaš jezik, to dođe kao doživljaj plus. Nema pravog rokerskog konzumenta a da nije poželeo da makar jednom uzme gitaru u ruke; da napravi jednu pesmu i makar jednom se pojavi pred auditorijumom. To je osnovna ideja pop kulture, koju je Vorhol uobličio i izrekao: "Svako će imati svojih 15 minuta da bude pop zvezda." I činjenica je da to tako funkcioniše.
       EGZISTENCIJALISTIČKA FAZA: U jednom trenutku postojala je kombinacija da pevam u "Crnim biserima"; ali, želeo sam da napravim svoj bend, i period od 65. do 69. jeste period mog aktivnog učestvovanja u rokenrolu. Prolazio sam kroz razne ekipe, neke od njih bile su potpuno opskurne, neke su ostavile trag. Recimo, VIS "Studenti", sa njima sam učestvovao na Drugoj gitarijadi - peto mesto, duplerica u "Novostima", slikali smo se na stepeništu Sajmišta. Gitaru je svirao Lari Plesničar, jedan od najboljih gitarista koje je Beograd ikad imao. Skidao je pesme posle samo jednog slušanja. Imali smo i Damira iz splitskih "Delfina"; u Beograd je došao sa belim "premijer" bubnjevima. Atrakcija da ne veruješ očima. Za Novu 69. imali smo dvanaestodnevni aranžman u velikoj sali Doma omladine. Tada sam bio u svojoj egzistencijalističkoj fazi, u crnom džemperu sa rol kragnom i crnim pantalonama. Ne samo što sam pevao, nego sam svirao minijaturni instrument, kazu, koji proizvodi neverovatne efekte. Sećam se da ljudi nisu igrali na tim igrankama, stajali su i slušali nas.
       RADIO AVALA: Roditelji su mi povremeno govorili da se okanem muzike, ali nisu vršili naročit pritisak na mene. Uvideli su koliko me ona privlači, tako da se nije dogodio nikakav skandal kad sam im jednog jutra 69, saopštio da dižem ruke od fakulteta. Rekao sam im da sa radom kreće Radio Avala, da sam angažovan i da moram da budem tamo po dva dana i dve noći. Bata Tomašević, urednik "Džu revije" osnovao je Radio Avalu u Igumanovoj palati. To je za nas, mlade saradnike predstavljalo veliki izazov, bili smo puni entuzijazma i žara. Ginuli smo.
       Mada je imala slab predajnik, Radio Avala je nekom zazvučala kao poluprivatna radio stanica. Nema šanse! Posle dve nedelje, dođu dva milicionera i stave katanac. Nedeljama smo tugovali. Onda je "Borba" pozvala svog dopisnika iz Vašingtona Dragana Markovića, rekli su mu: "Radio Avala nije uspela, očekujemo od tebe da pri 'Borbi' napraviš radio stanicu!" I, 1. 4. 1970. krenuo je program Studija B, iz zgrade "Borbe". Naravno, Dragan je bio inspirisan američkim medijima. Imao je koncept kako da napravi dobar komercijalni radio koji će uzdrmati grad. I uspeo je.
       DUŠKO RADOVIĆ: "Diskomer" je smislio Borijan Kostić, ja sam pokrenuo "Paradu albuma", a "Vibracije" su krenule 71. i bavile se alternativnijim segmentima roka. "Parada albuma" spajala je komercijalne produkte sa marginom, bila je to dobra rampa za lansiranje noviteta, a "Diskomer" je top lista, zakon Studija B. Ono u šta se mi kunemo. Uvek smo pronalazili načine da budemo redovno snabdeveni muzičkim novitetima. Da li je to bio moj prijatelj stjuard ili "naš čovek" u Londonu, ljudi su nam izlazili u susret. I uglavnom sam u kući imao razumevanje: godinama smo imali fond za ploče, tako da Studio B danas poseduje 120 hiljada naslova. Daleko od toga da su svi urednici bili darežljivi, pogotovu u poslednjih desetak godina, u tim kratkim smenama. Mnogi su smatrali muzički program nebitnim, gurali ga u zapećak. Moram da pohvalim direktora Kojadinovića, on nije tako mislio.
       Događalo se da mi urednici, direktori napominju: "Dobro, bre, dokle taj engleski?! Daj malo to...!" Nisam previše ozbiljno shvatao te primedbe, nisu me blokirale. Muzika je od početka rada Studija B bila vrlo autonomna. Ni u Titovo vreme, a ni kasnije nije bilo nekih uplitanja koja bi me posebno remetila.
       Sa Duškom Radovićem imao sam poseban odnos. Komunikaciju na ivici blagih generacijskih dobacivanja i laganih aluzija: "Ti tvoji rokeri!" Pravio je dosetke na račun mojih rokerskih egzibicija u studiju. Bio je čovek širokih pogleda, imao neverovatnu blagost i toleranciju, iako je u sebi trpeo zbog nepravde i ljudske gluposti. Imam utisak da je cenio to što radim, uvek bi me podržavao na redakcijskim sastancima.
       KOZMETIKA: Bio sam zatrpavan poštom, telefoni su non-stop zvonili. Bilo je finih odnosa sa slušaocima. Neverovatno je koliko se ljudi emotivno vezuju za radio program. Moja supruga bila je jedna od mojih obožavateljki, samo to mi je priznala mnogo kasnije. Naravno, jurile su me devojke. To su bila proganjanja. Sećam se, moja grupa "Kozmetika" imala je koncert u SKC-u, multimedijalni spektakl. Kad smo ugasili svetlo, devojke su pohrlile na binu. Sve su imale želju da učestvuju u tome, i koncert je bio prekinut. Tako je to bilo 80 - totalni hepening. "Seks, drags i rokenrol". Nedavno, dođe sveštenik da sveti vodicu, počne da čita listu ukućana -"Sloba Konjović! Vi ste iz Studija B? Pa, ja sam obožavao vaše emisije! Znate, ova nova elektronika mi se ne sviđa, ali 'Toking heds'..." Rokenrol je jedina univerzalna stvar u drugoj polovini 20. veka. Ne znam šta drugo s njim može da se poredi.
       BOUVIJEV UTICAJ: U drugoj polovini 70-ih bilo je više mogućnosti da se putuje, godišnje sam provodio po mesec dana u Londonu. Bio je muzička meka, sve flešuje oko tebe. Uđeš u butik Vivijen Vestvud na kome su zakovane daske, jer su skinhedsi porazbijali prozore gađajući pankere, kad tamo Džoni Roten iz "Sexpistolsa".
       U krugu mojih drugara najveći uticaj imao je Dejvid Bouvi. On je bio naš reper, sviđala nam se ta njegova kameleonska transformacija i reinkarnacije. Nijedan njegov album nije ličio na prethodni; nije robovao nikakvim šablonima, a to je vrlo dragocena stvar u roku. Tek sad kulturološki se shvata taj pluralizam identiteta koji je on prvi počeo da fura još pre više od 20 godina. I to u vreme kad je rok patio od pretencioznosti: simfo rok, džez rok... Radile su se razne kompleksne stvari koje su, u jednom smislu, bile normalan nastavak rokenrola s druge strane posledica preterane intelektualizacije cele stvari.
       BREGOVIĆEVA ULOGA: Domaći pop bio je dominantna muzika početkom sedamdesetih, i nekoliko prvih godina Studio B je podržavao tu formulu. Potom je beogradski rok polako uzimao primat, bilo je dosta bendova od kojih je mogla da se napravi reprezentativna lista. A onda se pojavilo "Bijelo dugme" i u priličnoj meri obeležilo rokenrol scenu u prethodnoj Jugoslaviji. I po odzivu publike i po senzaciji koju su proizvodili, omogućili su da rokenrol bude prihvaćen u najširem smislu. Odradili su taj nezahvalni deo posla. Mnogima su oni kasnije prokrčili put u medijima ma koliko danas govorili o Bregovićevoj muzici, sa ovog ili onog aspekta. Bez sumnje, bio je jedan od najtalentovanijih ljudi u našem rokenrolu.
       Bilo je mnogo bendova koji su se, već sa prvom pločom, pojavili sa začuđujuće precizno definisanom predstavom o svom identitetu. I ja sam svoj program dobrim delom zasnivao na njima.
       Sećam se kad mi je "Pekinška patka", odnosno Čonta i njegovi drugovi, poslali 78. ili 79. dvanaest pesama na četvorokanalnom snimku i rekli mi: "Poslušaj ovo, je l' nečemu?" Bio sam impresioniran s kojom su žestinom, jednostavnošću i neposrednošću, zveknuli novosadski pank. U vreme kad je u svetu pank tek počinjao. Kod kuće sam remiksovao traku, poslao je "Jugotonu", i oni su objavili naš prvi pank album. Sećam se i Bore Čorbe, u vreme kad je svirao u "Suncokretima". Kako mi stidljivo prilazi na autobuskoj stanici u Francuskoj ulici, i pita: "Slobo, je l' možemo mi na 'Diskomer'? "Kako da ne!", kažem.
       Zadatak radija jeste da promoviše ono što je dobro. To je njegova osnovna funkcija, kad je muzika u pitanju. Ogroman broj ljudi prošao je kroz Studio B, bio je normalan postupak da meni donesu svoj prvi snimak. U početku sam bivao u situaciji da se pitam da li iza nečeg treba stati bez rezerve, ili ne. Onda sam tokom godina izgradio u sebi mehanizam slušanja tih snimaka, često iz kućne radinosti: uvod je vrlo važan jer je u njemu sažeto sve ono što pesma sadrži. Ako je on dosadan, ako gnjavi u prvih 30 sekundi, pesma nema mnogo šanse da se vrti na radiju.
       OPSTANAK: Devedesetih su se dogodile tragične stvari. Deo domaćeg rok nasleđa prekinut je u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje pune realizacije, pre svega smrću Milana Mladenovića. Bio je izuzetna figura i upravo je dolazio u najbolje godine karijere. Znate, Milan je bio neobično senzibilan, sa artističkim nervom preživljavao je sve grozote koje su se ovde događale. Mislim da je to uticalo na njegovu preranu smrt. Negde, nije mogao to da podnese, i to je vidno izlazilo iz njega kroz ono što je radio. Nije mogao da istrpi tu količinu nevolje, nepravde i zla oko sebe. Ima još primera da su ljudi prerano završili svoje karijere, ali to je danak koji rok uzima. Cena koja se plaća za preveliku odanost ideji.
       Divim se svakom ko opstaje u ovim trenucima, ko uspeva da se iskaže na artistički način. Bez obzira da li se bavi muzikom ili nekom drugom umetnošću. Dok god je takvih i ja imam volju da radim. Na domaćoj sceni ima i te kako dobrih bendova. Recimo "Kanda, Kodža i Nebojša". Besomučno sam puštao njihov album "Priroda", sa afričkim akcentom. Stalno se generišu neki novi klinci, iako im mali broj medija ustupa prostor. Objavljuju se CD, ljudi idu na koncerte i ta scena postoji. Takva je kakva jeste, ali ima je i funkcioniše. Na radiju mora da postoji zamajac koji će te ljude da stimuliše, bez fitbeka nema rada. I dok je Studija B, taj stimulans će postojati.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ