Dok privrede zemalja u tranziciji ne obezbede uslove za novi razvojni ciklus, suočavaćemo se sa manjim ili većim incidentima koji će ozbiljno ugrožavati našu životnu sredinu

      Incident koji se krajem januara 2000. godine dogodio u rudniku Baja mare (Veliki rudnik), kada je prilikom pucanja zida jalovišta izliveno oko
       100 000 kubnih metara mulja i vode sa visokim sadržajem cijanida i nekih teških metala, predstavljao je samo neposredni povod, ili možda i jednu od poslednjih kapi koje mogu preliti čašu susedskog strpljenja, da se pitanje prekograničnog zagađenja razmotri u širem kontekstu.
       Naime, incident Baja mare koji je verovatno najteži zabeleženi slučaj zagađenja voda u regionu centralne i istočne Evrope, nije jedini niti poslednji. Ubrzo nakon ovoga sledila je serija novih, ne tako velikih ali svakako opasnih, srećom na različitim lokacijama, ali na nesreću svih u slivu Tise. Incident u Baja dorši je najozbiljniji, jer za razliku od cijanida koji se brzo raspada u prirodnom okruženju, mulj koji je sadržo teške - otrovne metale kao što su olovo, bakar i cink ostaće u sedimentu izazivajući probleme za dugo vremena. Štaviše, cijanid u kombinaciji sa teškim metalima je trajniji nego čist cijanid.
       Iako se čini da se o incidentu Baja mare zna baš sve, ovo pitanje ipak zaslužuje još malo pažnje, jer se na tom primeru može sagledati kompleksnost problema.
       Veliki interes zapadnih i multinacionalnih kompanija za istraživanja i eksploataciju zlata i drugih plemenitih metala u Rumuniji, ali i nekim okolnim zemljama, koji dobija dimenzije "zlatne groznice", ima svoje uporište u relativno malim ulaganjima i skoro garantovanom poslovnom uspehu, tj. zaradi ili kako to na Zapadu kažu, visokoj stopi profita. "Naša" Esmeralda eksploatiše jalovinu u kojoj se nalazi jedan gram zlata na jednu tonu "sirovine". Dobro ste izračunali, 999 kg i 999 grama su otpad. Da bi se to postiglo, koristi se konvencionalni, ili u prevodu, davno prevaziđen tehnološki postupak, takozvanog luženja, pri čemu se ruda-jalovina meša sa rastvorom koji sadrži 1-2 kg cijanida po toni jalovine. Ukoliko se primeni savremeniji tehnološki postupak, koji se ne zasniva na upotrebi cijanida, situacija se komplikuje, ne tehničko-tehnološki, već ekonomski. Nema zarade, tj. nema profita.
       Ukoliko se želi sigurnost brane jalovišta koja zadržava otpadnu vodu i mulj, mora da se izgradi tako da izdrži stogodišnje kiše, a ako se misli na životnu sredinu, tada se gradi i dodatni zaštitni pojas. Brana u Baja mare mogla je da izdrži dvadesetpetogodišnje kiše, a sigurnosnog zaštitnog pojasa nije bilo.
       Postrojenje u Baja mari radilo je na osnovu tehničke dozvole koju su izdali nadležni organi. Konsekvence su svima poznate. Nadležni su nakon incidenta zatvorili "Esmeraldu".
       Slučaj rudnika Baja mare ukazuje da prilikom odmeravanja ekoloških i ekonomskih interesa, posebno ako ovi imaju konotaciju rešavanja socijalnih i mogućih političkih problema, ovi drugi imaju prevagu. Nažalost, nije prvi put, iako nema preciznih elemenata za vrednovanje ekoloških kategorija, da štete izazvane našom nesmotrenošću, prevazilaze svaku ekonomsku dobit. Kako prevazići nastalu situaciju? Samo ujedinjenim, ili bolje rečeno objedinjenim naporima, koji obuhvataju mere političke, tehnoekonomske, pravne i socijalne prirode i uz pomoć medija koji su spremni da obaveštavaju profesionalno i nepristrasno.
       Pogledajmo kako su reagovale zemlje u slučaju Baja mare. Rumunija je izvestila Mađarsku nekih deset časova nakon incidenta. Taman toliko da se preduzmu urgentne mere da ne dođe do masovnog trovanja ljudi koji žive uz reku. Živi svet samo Tise, posebno u njenom gornjem toku, skoro je u potpunosti bio osuđen na smrt. U naknadnim izjavama, nadležnih organa, a posebno predstavnika zajedničke kompanije, odgovornost i nastale štete su minimizirane do granice grotesknog.
       Australijska javnost je obaveštena tek nakon deset dana i to posredstvom nevladine organizacije.
       A ministar životne sredine smatra da je greška ukoliko se zaključci brzo donesu, tj. da se ne razmotre sve okolnosti i ne izvrši nezavisna analiza događaja rudnika Baja mare. Mađarska je na svim nivoima i u svim sektorima reagovala veoma burno. Išlo se dotle da je pitanje ovog katastrofalnog zagađenja povezano i sa nacionalnim pitanjem.
       Jugoslavija je imala više vremena da se pripremi za dolazak nesreće, ali bez velikog manevarskog prostora da zaštiti Tisu, odnosno njen živi svet. Nadležni su delovali profesionalno ali je obaveštavanje javnosti moglo biti brže i adekvatnije.
       Konsekvence se još istražuju, štete se utvrđuju i traži način da se one nadoknade. Mogu se pokrenuti oštetni zahtevi ili prema državi Rumuniji ili i prema korporaciji "Aurul", odnosno "Esmeraldi".
       Pokretanje spora protiv države i to susedne, s kojom se mora sarađivati, ozbiljno je političko pitanje. Verovatno da bilo koja vrsta poravnanja, koja stavlja na stranu sudski spor, prihvatljivija je za svaku vladu. Nakon posete komesara EU za pitanja zaštite životne sredine Mađarskoj i Rumuniji, čini se da će Mađarska tužiti samo "Esmeraldu".
       Tužba protiv "Aurula", odnosno protiv "Esmeralde" daleko je prihvatljivija. Međutim, prema australijskim izvorima, "Esmeralda" je na sopstvenu inicijativu pokrenula stečajni postupak. U međuvremenu su zbog velikog pada vrednosti akcija ove firme, sve berzanske transakcije do daljnjeg zabranjene. Čini se da utuženje "Esmeralde" ne može ni izdaleka da obezbedi odgovarajuću nadoknadu šteta.
       Australijska nevladina ekološka organizacija Institut za mineralne studije kaže da je rudarski lobi u Australiji ekonomski i politički moćan pa se iz tog pravca, izuzev deklarativne podrške, ne može očekivati ništa opipljivije. Međunarodne konvencije ne pružaju odgovarajući instrumentarij koji bi sa izvesnošću vodio do nadoknade učinjenih šteta. Autoru nije poznat nijedan međunarodni spor ovog tipa koji je rešen u korist oštećene države, odnosno nekog pravnog lica koje je pretrpelo štete u prekograničnom kontekstu.
       Gde leži trajno odnosno odgovarajuće rešenje ovog i sličnih problema? Dok god privrede zemalja u tranziciji ne obezbede uslove za novi razvojni ciklus koji će se zasnivati na konceptu održivog razvoja, suočavaćemo se sa manjim ili većim incidentima koji će ozbiljno ugrožavati našu životnu sredinu. Koliko će to trajati, ne zavisi samo od tih zemalja već i od odnosa ili, bolje reći, pomoći međunarodne zajednice u dostizanju tih ciljeva.
      
       (Autor je viši savetnik u Saveznom Ministarstvu za razvoj, nauku i životnu sredinu)