Kosovski Srbi dobili su svog Nikolu Koljevića. U nedelju uveče ubio se Vojislav Živković, dugogodišnji predsednik Socijalističke partije Srbije na Kosovu i Metohiji (1993-1999), učesnik pregovora u Rambujeu i narodni poslanik. Čovek koji je godinama ubeđivao stanovnike Pokrajine da je "budućnost i sigurnost Kosmeta u Srbiji i Jugoslaviji", da "dok je Socijalističke partije Srbije, sa Kosovom i Metohijom neće biti ma kakve trgovine", i koliko pre samo dve i po godine vodio izbornu kampanju sa zahtevom za ukidanje pokrajina, prekratio je muke svog, spolja gledano, udobnog izbegličkog života u Smederevu.
       Rodom iz sela Parteš kod Gnjilana, u kome je i sada još ostalo Srba, Živković je postao prištinski dopisnik "Politike Ekspres". Nije se baš proslavio kao novinar, ali su tekstovi bili navijački. Legenda kaže da je zbog takve podrške "srpskoj stvari" bio primljen na najvišem nivou 1993. godine. Navodno mu je predsednik lično ponudio da bude na čelu Pokrajinskog odbora stranke u koju do tada formalno nije bio učlanjen.
       Sedeći u stolici nasleđenoj od Mahmuta Bakalija, Azema Vlasija, a sa malom bistom Karađorđa u ormanu, Vojislav Živković jeste bio strah i trepet za obične stanovnike Kosova i Metohije, ali ne i tipičan beogradski socijalistički funkcioner. Jedan u nizu kosovskih kadrova iz novinarskih krugova, nije se prvom prilikom otisnuo u Beograd poput kumova Dragoljuba i Ljiljane Milanović, niti posedovao ideološki fanatizam svog prethodnika i naslednika Živorada Igića. Krupan, prodornih svetlih očiju, bio je spreman da primi i nenajavljenog novinara iz nerežimskog medija ne otkrivajući ništa krupno, ali ljubazno nudeći deliće tako potrebne novinarima na teškom zadatku slaganja kockica kosovskog crveno-crnog mozaika.
       Vojislav Živković bio je učesnik, svedok i sprovodnik Miloševićeve politike monopola vlasti i kršenja ljudskih prava, u godinama u kojima je verovatno bilo moguće drugačijim pristupom izbeći oružanu pobunu Albanaca, osudu sveta, bombardovanje i egzodus Srba. Pod Živkovićevim vođstvom poslanički i predsednički kandidati SPS-a "pobeđivali" su i u albanskim selima, a nedoučeni srpski kadrovi upravljali svim i svačim. Živković je, međutim, zaista voleo Kosovo i Metohiju i imao onu dozu poštenja čoveka sa lica mesta koji ipak sa tog brda vidi malo više. Nije prihvatio koaliciju sa JUL-om kada je ova stranka odmah po svom osnivanju krenula da se obračunava sa lokalnim funkcionerima SPS-a. Uvažavao je Srpsku pravoslavnu crkvu i doprineo vraćanju ima- nja manastiru Dečani.
       Kada su prilikom jednog od retkih dolazaka visokih beogradskih funkcionera u Prištinu s kraja 1998. pokušali da diskvalifikuju lokalne sagovornike, "ma šta se vi sada tu busate, a do juče ste se lizali sa Šiptarima", Živković je ustao i isprašio ih u stilu: "Ja, vala, nisam nikada, a vi se presaberite šta ste i kako radili." Smatrao je da je država kasnila u suzbijanju terorizma.
       Kako se rasplet kosovske krize sve jasnije nazirao, Živkovića je u Beogradu bilo sve neprijatnije slušati. Nekoliko njegovih kritičkih nastupa na Izvršnom odboru Glavnog odbora SPS-a, a zatim i u Saveznoj skupštini, bili su dovoljni da se Tamo Gde Treba zaključi da "Voja ne izdržava teret situacije". Kada je stvar definitivno počela da tone, i Živkovića su u vrhu počeli izbegavati, a i on sam je napustio Kosovo već u junskom talasu. Učinili su to, doduše, i mnogi drugi funkcioneri vladajuće partije, uspevajući da uprkos tome zadrže svoje funkcije, što sa njim nije bio slučaj. Počelo se govoriti o Živoradu Igiću kao o novom predsedniku Pokrajinskog odbora SPS-a, iako vest o Živkovićevoj smeni nije objavljena sve do 10. avgusta prošle godine. Njegov tihi nestanak iz javnog života do danas nije razjašnjen.
       Njegovi prijatelji su ubeđeni da je Živković čvrsto verovao u ono što je govorio, da je bio duboko razočaran i ishodom kosovske drame i odnosom beogradskog establišmenta prema tom ishodu. Za njega Kosovo nije bilo samo jedno od pitanja u borbi za opstanak na vlasti, već zaista "pitanje svih pitanja". Nesklon prebacivanju krivice na druge, učinio je to što je učinio, preuzimajući odgovornost drugih i preplaćujući svojom glavom cenu propale politike.
       Oni koji stvari posmatraju drugačije, kroz prizmu jagme za vlašću, skloni su da veruju kako Živković nije mogao da podnese svoju iznenadnu političku anonimnost i usamljenost u tako oštroj suprotnosti sa punim životom koji je do tada živeo. U tom slučaju je Živković izgleda zaboravio nepisano pravilo o reciklaži kadrova, da će strpljenje, ćutanje i uzdržavanje od prelaska u opoziciju biti nagrađeno.
      
       S. ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ