Ako su iseljeni zaposleni iz zgrade vlade Srbije, u kojoj se nalazi i Ministarstvo za informacije, ako su iseljene televizije Pink, Košava, SOS kanal, ako je iseljena TV Novi Sad koja je dva puta gađana bez ijedne žrtve, zbog čega nije bila ispražnjena zgrada RTS-a?

      Da li je u zgradi Radio televizije Srbije moralo da pogine 16 zaposlenih? Ovo pitanje ne prestaju da postavljaju porodice zaposlenih u Aberdarevoj 1 koji su poginuli 23. aprila, u petak u 2.06, i ne samo oni.
       U februaru ove godine, Human Rights Njatsh oglasio se saopštenjem (Incident 30) u kojem, između ostalog, stoji: "23. aprila 1999. godine u 2.06 NATO je bombardovao zgradu RTS-a u Beogradu gde je usmrtio 16 ljudi. Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj... I pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog vojnog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a. NATO nije upozorio civile. Zgrada je smeštena u gusto naseljenom gradskom jezgru. Osoblje u njoj nalazi se 24 časa dnevno. Bio je to potpuno nepotreban napad."
      
       Pentagon
       Drugo je, ili baš prvo, pitanje koji je napad uopšte bio potreban, ali u ovoj bolnoj priči to je jedino priznanje neke međunarodne organizacije koja je kazala da je to makar bilo "nepotrebno". Tadašnje čelnike NATO-a prozivali su domaći novinari da objasne zbog čega je RTS bila "legitimni vojni cilj" ako su u njoj bili smešteni samo zaposleni najveće informativne kuće u Jugoslaviji, ali svi su ćutali... Pravili su se ludi. Džejmi Šej, Havijar Solana, Vesli Klark...Niko nije rekao čija je odluka da se bomraduje zgrada RTS-a, odnosno svi su govorili da je tako odlučilo svih 19 članica NATO-a, što je bila laž. U tom trenutku morali su da štite interese alijanse, ali vrlo brzo će iz njihovih kuloara procuriti vest da je Pentagon sam izabrao ovaj cilj i na svoju ruku, ne konsultujući saveznike, poslao svoje avione na ovu metu.
       Tako je šest meseci kasnije Isn Džordan, spoljnopolitički urednik Bi-Bi-Sija (i šef CNN internešnel), priznao da ga je Pentagon upozorio da planira bombardovanje studija RTS.To je prošlog novembra iznenadilo i uznemirilo mnoge učesnike Konferencije o medijima i ratnim zločinima. Džordan, kako sam kaže, upozorio je Pentagon da se u studijima RTS nalazi dosta stranih, zapadnih novinara budući da je to jedino mesto odakle oni mogu da šalju svoje izveštaje. Primedba je tom prilikom uvažena, i avioni su se vratili kada su bili samo pola sata daleko od mete... Džon Simpson je u "Sandej telegrafu" od 7. novembra sve ovo otkrio, zbog čega mu je zalepljena etiketa Miloševićevog poverenika.
       Dopisnik britanskog "Indipendenta" iz Beograda Robert Fisk napisao je početkom jula prošle godine da je "ponašanje velikih medijskih kuća u službi NATO vojne kampanje otišlo dalje od nečasnog i nemoralog novinarskog izveštavanja. Dva dana pre bombardovanja RTS u Beogradu, dopisnik CNN je dobio tajnu poruku da će zgrada RTS biti uništena. Rečeno im je da prenesu svu opremu, što su oni i učinili..."
      
       Evakuacija
       U senci tog beščašća, ostalo je pitanje na koje rodbina stradalih ne prestaje da traži odgovor: zbog čega RTS nije iseljena iz zgrade u Aberdarevoj? Ako su iseljeni zaposleni iz zgrade vlade Srbije, u kojoj se nalazi i Ministarstvo za informacije, ako su iseljenje televizije Pink, Košava, SOS kanal, ako je iseljena TV Novi Sad koja je dva puta gađana bez ijedne žrtve, zbog čega nije bila ispražnjena zgrada RTS-a?
       Milan Komnenić, tadašnji ministar informisanja, nekoliko meseci kasnije kao već bivši ministar, ovom novinaru rekao je da zaštita i briga o RTS spadaju u domen Republike Srbije i precizirao: "Kada je počeo rat u Srbiji, o ponašanju medija je odlučivalo petoro ljudi u Republici i sa njima treba razgovarati kakve su mere zaštite preduzimane. Mi smo se iz zgrade Savezne vlade iselili, kao što su evakuisane i ostale ustanove za koje se pretpostavljalo da mogu da budu bombardovane. Zbog čega to nije urađeno i sa zaposlenima u RTS, zaista ne znam, na to pitanje mogu da odgovore samo nadležni u Srbiji."
       Nadležni u Srbiji i dalje ćute. Govore jedino oni čiji bol ne prestaje, kao Borka Banković, majka nastradale Ksenije: :"Oni koju su nas bombardovali jesu zlikovci, ali ne mogu da očekujem od njih da vole mene, moje dete, moju državu, narod, jer oni su i došli da naprave nesreću. Očekivala sam, međutim, da mi sami zaštitimo sve što možemo, i zato sam besna na ove ovde... Koliko nas boli što smo ih izgubili, još više nas boli od koga smo ih izgubili. Od kakvog bahatog i oholog sveta. Da putuju po svetu, da voze besna kola, da žene svoju decu u trenucima i danima naše velike žalosti i tuge."
       Kuzman Stoimenovski, otac Darkov, u dokumentarnom filmu "Anatomija bola - 02.06" Janka Baljka, koji je ove godine dobio "Gran pri" na Festivalu dokumentarnog filma, kaže:"Ja sa NATO-om nemam ništa. Ja i ne znam šta je to. Ja sam sina poslao da radi kod Milanovića i kod Komrakova i hoću da znam šta su preduzeli za moje dete." I onda i danas videlo se isto - ništa nisu preduzeli kako bi zaštitili ljude koji su od početka bombardovanja očekivali da mogu biti meta.
      
       Milanović
       Ivana Mitrović, kći poginulog Tomislava Mitrovića, pred kamerom je izjavila: " Moj otac mi je rekao da je išao kod Milanovića, njih nekoliko, baš su tražili da se izmeste, da ne budu glineni golubovi. Milanović mu je bacio broj mobilnog i rekao 'ako bude neka frka, javi se'. Znam da su tražili, insistirali da se izmeste, a dobili su odgovor 'kome se ne sviđa, može da dođe po radnu knjižicu'. Samo nakaradni Zakon o informisanju štiti sve one koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS-a nisu javili zaposlenima da je napuste. Jer, klupko bi se lako odmotalo kada bi se javno prozvao onaj ko je znao, a priznao onaj ko mu je i koliko sati ranije javio. A niti je jedan ko je znao, niti je jedan koji je javio. Ovako, kako kaže narod, 'vrana vrani oči ne kopa'."
       Jedino svedočenje o osobi koja je napustila zgradu RTS-a pola sata pre bombardovanja daje u filmu "Anatomija bola" montažer Petar Jakonić: " "Te noći je dežurni novinar u redakciji kulture bila Natalija Sinanović. U jednom trenutku, u prostorijama kulturne rubrike pojavio se Dušan Vojvodić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa, koji je otac Natalije Sinanović, i on je nešto porazgovarao sa ćerkom. Natalija se malo uznemirila. Njene reči neću nikada zaboraviti - Nemojte ništa da me pitate, dovoljno ste veliki da shvatite šta ovo znači. Samo mogu da vam kažem da ja neću biti u ovoj zgradi za vreme uzbune.
       Otac Jelice Munitlak, Dušan, pred kamerama je ispričao priču za koju nema dokaza osim svojih reči: "S obzirom na to da je NATO javio da je Televizija legitiman cilj, ima indicija da je neko javio. Ja sam to čuo od čoveka iz DB koji je rekao - šta su radili kada smo u 1.40 javili? Nema dokument za to."
       Na pitanje gde je to čuo, Dušan Munitlak je dodao:"Na televiziji, Ja sam tamo bio u 2 i 20."
       Borka Banković u filmu govori o još jednoj osobi koja je znala da će RTS biti bombardovana: "Čovek koji je u to vreme bio sa Tatjanom Lenard u Budimpešti rekao nam je da je ona zvala iz Budimpešte da obavesti da će televizija biti bombardovana. Koga je zvala, ne znamo. Ona se ni do danas nije oglasila koga je zvala. Taj čovek nam je rekao da je bila ljuta što nisu ljudi bili sklonjeni."
      
       Vučić
       Kada se obelodani ko je sve i otkud znao da će RTS biti bombardovana, izaći će na videlo i tadašnji odnosi koalicionih partnera, pa će se dobiti i odgovor na pitanje zašto to nije znao ministar za informisanje u vladi Srbije, ni njegova majka Angelina Vučić koju je te noći od smrti delilo samo nekoliko metara.
       Nekoliko dana uoči 23. aprila, iz CNN-a su intenzivno zvali republičkog ministra informisanja Aleksandra Vučića da bude gost u emisiji Larija Kinga. Sekretarica je uporno odgovarala da gospodin Vučić zbog svog principijelnog stava ne želi da daje intervjue za medije iz zemalja agresora. Poslednji poziv je stigao 22. aprila. U toj poruci se kaže da CNN očekuje Aleksandra Vučića u zgradi Radio televizije Srbije 23. aprila u 2.30 časa ujutru. Ministrar tu poruku nije ni video. Upravo je legao u krevet kada ga je pozvao brat i javio da je zgrada RTS-a bombardovana i da se u njoj nalazi njihova majka Angelina koja je bila jedan od dežurnih urednika vesti. U trenutku kada je krenula u tejp, zaustavila ju je koleginica na vratima deska i tu su razgovarale kad je pala bomba i ubila sve koji su bili na mestu prema kome se sama uputila nekoliko sekundi ranije.
       Još jedan iz vrha vlasti (iz redova radikala ) koji nije bio obavešten o bombardovanju, potpredsednik vlade Vojislav Šešelj, prošle nedelje u razgovoru za RTS doslovce je rekao:
       "Došao sam na lice mesta. U zgradi je bila majka ministra informisanja Aleksandra Vučića, vaša koleginica Angelina Vučić. Zatekao sam Branku Čuljić, zatekao sam još mnoge poznate ljude. Znači, da smo znali da će biti bombardovani, pa valjda bi ministar prvo svoju majku spasio. Vidite kakvim se lažima služe! I onda, tu je jedna jadnica, majka jednog poginulog vašeg kolege koja u svom tom bolu i jadu ne zna više šta će od sebe, sin joj jedinac, verovatno sada sama živi. Instrumentalizuju je, i sad ona se pojavljuje na Studiju B i optužuje ili vlast u Srbiji ili državnu televiziju kao da smo mi tu bombu bacili, kao da smo mi lansirali tomahavk...
       Da smo znali, nismo znali, jer bismo onda obavestili ljude, ljudi bi se onda sklanjali. Gde god smo nešto nazirali, sklanjali smo. Ovo je bio presedan. Nigde se u svetu ranije nije dogodilo da u centru grada, od Drugog svetskog rata naovamo, da se gađaju civilni ciljevi..."
      
       Pomen
       Tačno je da nema baš istovetnih primera, ali svi slični govore da se zna od kolike je važnosti ratnicima najmoćnije sredstvo informisanja. Bombardovanja i zauzimanjae repetitora na teritoriji za koju se ratuje imali smo koliko u poslednjim pohodima Jugoslovenske narodne armije u Sloveniji i Hrvatskoj, bilo je toga u BiH (Srbi sa okolnih brda više puta su gađali Televiziju Sarajevo) a od ovakvog jakog agresora, koji je pri tom otvoreno pretio, moglo se očekivati sve, pa i ovaj presedan. Utoliko se opet može postaviti pitanje: zbog čega zaposleni u RTS nisu na vreme evakuisani, i zbog čega nije urađeno ono što je usledilo sutradan.
       Odmah posle bombardovanja, naime, čelnici RTS-a su, prvi put od početka rata, preduzeli prave mere predostrožnosti. Od tog petka 23. aprila vesti su se svakog dana emitovale sa druge lokacije u Beogradu. Pet reportažnih kola, koliko ih RTS ima, konačno je stavljeno u upotrebu. Dva sata pre početka prvog Dnevnika, za čije emitovanje je potrebno tridesetak kvadratnih metara, pozivani su ljudi koji su realizovali tu emisiju. Dakle, sve se moglo to i ranije. I pitanje je da li je bilo neophodno emitovati vesti svakih sat vremena, i da li je u svakom trenutku u zgradi RTS-a moralo biti između 80 i 100 ljudi. Otac Jelice Munitlak će stoga postaviti pitanje:"Zbog čega je bila potrebna šminkerka u noći kada je bio samo jedan spiker, i to muški."
       Priča o tome šta se posle zbivalo jednako je tužna. Komemoracija za prvih šestoro izvađenih iz ruševina održana je na ulici, ispred kapele u Deligradskoj. Govorio je direktor RTS-a Dragoljub Milanović i to je bilo sve što je učinio za svoje zaposlene. Ostalim žrtvama nikakav pomen nije održala RTS: Borka Banković kaže da su članovi porodica poginulih dobili samo papir koji se zove "povredna lista" i u kojem su napisani lažni podaci:
       "Tu stoji da su moja Ksenija i ostalih petnaestoro radili od 21. čas te večeri i da im je radno vreme bilo osmočasovno. Oni su radili od 19. časova uveče do 7 sati ujutru. U tom falsifikatu koji smo dobili piše da su radili treću smenu, a radili su i drugu i treću... Osim tog papira koji smo dobili, sa nama kao sa porodicom niko iz RTS-a nije kontaktirao. Nedelju dana trajala je naša agonija. Kseniju su pronašli tek 29. aprila, a sahranili smo je 1. maja. Istog dana sahranjen je i Tomislav Mitrović. Istog dana generalni direktor Dragoljub Milanović ženio je svog sina. Samo osam dana posle smrti 16 ljudi iz njegove kuće."
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Svi poginuli U ruševinama zgrade RTS-a smrt su našli sledeći zaposleni:               Jelica Munitlak (28), šminker, Ksenija Banković (28), video mikser, Darko Stiomenovski (26), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (27), tehničar u masteru , Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja,      Dragan Tasić (31), električar, Aleksandar Deletić (31), kamerman, Slaviša Stavanović (32), tehničar, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (34), tehničar, Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Milan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa, Slobodan Jontić (54), monter.        Tela Dragorada Dragojevića i Siniše Medića nisu pronađena. Niti išta od onoga što im je pripadalao i što su imali na sebi i uz sebe.