Lideri opozicije su dobro videli da mojim rečima - da moraju ostati ujedinjeni - aplaudiraju svi njihovi članovi

      Nepodeljeno je mišljenje da je najprijatnija pojava prošlonedeljnog mitinga ujedinjenje opozicije Novosađanin Vladimir Pavlov, aktivista studentske organizacije "Otpor". Ovaj tridesetogodišnji, nezaposleni profesor istorije, jedan od vođa Studentskog protesta 1996-97. godine, uspeo je da, makar na tren, i fizički ujedini lidere opozicionih stranaka i da im usput poruči da će svako iskakanje iz opozicione kolone biti kažnjeno. Dok u centru Novog Sada za NIN govori o prošlonedeljnom pohodu na Beograd, telefon mu neprestano zvoni. U pauzi, odgovora na pitanja, pozdravlja se sa gradonačelnikom, ugovara intervjue, zakazuje akcije...
       ZEMUN: U jednoj od Pazova grupa koja sebe naziva radikalima, pravim Srbima, gađala nas je lukom i jajima. Nekoliko kolega je pogođeno u jaknu ali mi nismo reagovali na te provokacije jer smo se tako dogovorili još na polasku. To je naročito važilo za parče puta Pazova- Batajnica-Zemun jer smo znali da će tu biti provokacija. Na moje zadovoljstvo, saradnja sa policijom je bila onakva kakvu smo očekivali: svaki incident je momentalno sankcionisan.
       Plan je bio da se u Zemunu zadržimo desetak minuta, ispred "Mekdonaldsa", ali su nam naši iz Beograda javili da je to jako rizično i da postoji opasnost od ozbiljnijeg incidenta. Osetili smo da ne bi trebalo da se tu zadržavamo jer mi ništa ne dobijamo bilo kakvim incidentom. Inače, devedeset odsto parola koje smo izvikivali prolazeći kroz Zemun bilo je protiv Šešelja. Ti slogani nisu bili deo scenarija već su dolazili spontano, iz mase.
       Dogodio se još jedan incident kada je na našeg kolegu naleteo automobil ali je to bilo slučajno, vozač se izvinjavao, čak je plakao. Nije, očigledno, postojala namera već se sve dogodilo nepažnjom - našeg druga ili vozača, teško je reći, jer je to bilo na delu puta kada smo svi već bili jako umorni i kada je koncentracija pala.
       MITING: Poziv da učestvujemo na mitingu došao je u dopisu za koji nisam siguran ko nam je poslao, mislim gospodin Korać, kao koordinator. Nije nas, dakle, zvao nijedan predsednik stranke posebno već je to očigledno bio njihov dogovor. Očekivao sam da će govoriti neko iz beogradskog "Otpora", što bi bilo i logično, ali smo nekom našom analizom došli do toga da je dobro da govori neko iz Vojvodine, ne samo zato što smo šetali već i zbog simbolike budući da kao ljudi iz Vojvodine nosimo jedan umereni ton, prihvatljiv za sve. Kada smo stigli na Brankov most, sada već istorijsko mesto, tamo je bilo mnogo sveta i osetili smo energiju od koje odmah zaboraviš na umor i bolove.
       Pravo da vam kažem, nisam očekivao toliko sveta. Toliko ljudi nikada nisam video na tom mestu. Trudeći se da se probijem do Trga rasturio sam se sa svojim ljudima i do Trga Republike bukvalno išao sam. Ne znam koliko mi je trebalo da se probijem do bine iako su ljudi bili maksimalno predusretljivi kada bi čuli da sam iz "Otpora" i da ću govoriti na mitingu. Pošto u onoj silnoj gužvi nisam uspeo da nađem ulaz na bekstejdž, obratio sam se momcima iz obezbeđenja koji su me podigli i prebacili u onaj ograđeni prostor ispred bine.
       Video sam da su tu već gospoda Isakov, Kasa, Anđelko Trpković iz SPO-a. Pozdravili smo se, većina njih nije znala da ću ja govoriti, čak smo i novinarima to saopštili tek negde oko 14 časova. Mislim da nismo dugo čekali jer su i ostali došli na vreme, što je bilo veoma prijatno iznenađenje. Poslednji su, čini mi se, stigli Batić i Đinđić. Inače, bilo je veliko obezbeđenje, stranačko, privatno, što mi se, da budem iskren, nije baš mnogo dopalo. Ta atmosfera oko obezbeđenja stvara neki osećaj nelagodnosti, straha. Primetio sam da su se svi međusobno pozdravili ali da su ovi ljudi, predsednici manjih stranaka, bili nekako opušteniji i da su srdačno ćaskali.
       HUK: Počelo je prozivanje, ljudi su počeli da izlaze na binu i u celoj toj gužvi ja sam zaboravio da skinem ranac, i onako sa njim, popeo sam se na govornicu. Ozvučenje je bilo fantastično, sve se čulo jasno i glasno. Prvo što sam čuo gore, bio je nekakav huk, eho iz susednih ulica, koji ja nikada do tada nisam čuo, a učestvujem na mitinzima od '91. Jedno je kada ispred sebe vidiš masu što i nije bilo lako jer je pred binom bilo veoma mnogo zastava, a sasvim drugo kada čuješ, negde iz daljine huk onih koje i ne vidiš. O tome sam razmišljao sve vreme trajanja mitinga.
       I do sada sam govorio na mitinzima. Ali, onda je bilo lako, izađeš, opaučiš po Slobi i Miri, režimu u stilu "fuj, lopovi, bando"... Mi smo se dogovorili da sada tako ne uradimo, da ja ne izađem sada da bih ponavljao Sloba nas krade, šalju nas na front, ubijaju nas. To je smešno, to nije ništa novo. O tome se govori svaki dan i piše po novinama. Rešili smo da nastupimo malo drugačije.
       Na bini sam stajao dva sata i dvadeset minuta i to mi je bilo najteže. Bilo je toplo, počeli su da me zatežu mišići, rasla je nervoza. Gledao sam lidere koji su se takođe meškoljili, vrteo sam se i smišljao kako da izmenim govor koji sam već, u tezama, imao napisan na papiru. Stalno mi se činilo da nešto treba da izbacim, nešto da ubacim i da svi gledaju u mene. Stajao sam između gospode Čovića i Obradovića, dva umerena čoveka i to mi je bilo jako drago. Da sam stajao pored Mileta Isakova koga poznajem, verovatno bismo stalno nešto ćaskali. Njemu sam ranije rekao: "Čika Mile, malo će biti nezgodan moj govor", na šta mi je on, rečima koje nisu sada za novine, rekao nešto u stilu: samo napred! Da sam stajao između Vuka i Đinđića, možda bi mi bilo malo nelagodno jer sam znao da ću da ih prozovem. S druge strane, znao sam da moram da kažem neke stvari jer to ljudi od mene očekuju. Neke stvari oko te prozivke čak triput sam prepravio u glavi, čekajući da dođem na red za mikrofon.
       LIDERI: Nikada nisam video udruženu opoziciju pa da sada mogu da kažem da li su lideri na mitingu delovali kao udružena opozicija. Mogu, međutim, da kažem da su pokazali izvestan stepen ozbiljnosti u nastupima. Đinđić i Drašković su se rukovali, video sam. Mislim da su bili svesni trenutka i da je to možda i suština mitinga. Videli su da su na moje reči - da moraju da ostanu ujedinjeni - aplaudirali svi njihovi članovi, svi prisutni na Trgu. Nemoguće da se svih petnaest pretvaralo. To bi onda bilo jako opasno, manje za nas a više za njih. Nadam se da su politički stasali da odigraju dobro.
       Pozivanje lidera da priđu dogodilo se apsolutno spontano. Sećam se da sam, dok je govorio Vuk Obradović, od Čovića pozajmio olovku i na papir ubacio ono pitanje: imamo li boljih od ovih? Kada sam, ponavljajući ovo pitanje, dobio negativan odgovor iz mase iz mene je izletelo ono: "E, baš zbog toga, gospodo lideri, priđite!" Nisam se okretao, preseklo me je nešto iako ljudi kažu da sam delovao hladnokrvno. Učinilo mi se čak da se niko ne miče pa sam poziv pojačao onim, prosto komšijskim, pozivom: "Priđite, priđite!". Osetio sam da se približavaju ali nisam video ni ko ni kako. Nisam se okretao - prvo zbog mikrofona a ionako, nije mi se okretalo. Osetio sam da je nečija ruka uhvatila zastavu i ja sam je odmah pustio.
       Tu je i masa sjajno reagovala. K'o da je to bilo ono što smo svi stvarno želeli da vidimo. Bio sam zadovoljan. Suštinski, to je ono što smo mi hteli da uradimo. Ponela me je malo masa pa sam rekao i nekoliko rečenica van konteksta, ali sam potom rekao i ono da ćemo doći ponovo da protestujemo, pod prozorom onoga od prisutnih ko se ne bude pridržavao dogovora. Drugi put sam premro od uzbuđenja kada su na moj poziv svi podigli pesnice. Ne samo lideri već kako sam čuo, to su uradili i ljudi na Terazijama, u Knez Mihailovoj, kod Doma omladine, dakle oni koji mene nisu mogli ni da vide. Sećam se još da mi je Čović čestitao i da sam u trenutku bio užasno žedan i da su me strašno bolele noge.
       Pozvali su me da siđem s bine, a onda me je zagrlila jedna žena u crnom za koju sam posle saznao da je Giškina majka. Kada sam se vratio na binu, susreo sam se pogledom sa svakim od lidera i svi su uzvraćali ili osmehom ili klimanjem glavom. Nije mi se učinilo da se neko uvredio. Kada je miting završen, pozdravili smo se i u roku od tri minuta svako je otišao na svoju stranu. U šali sam, prolazeći pored Čanka, sa kojim je trebalo da se vratim kolima u Novi Sad, rekao da ću kući ipak ići autobusom, za svaki slučaj.
       Kad sam sišao sa bine počeli su da prilaze ljudi da mi čestitaju. U telefonskoj sekretarici zatekao sam poruku društva iz škole u Zrenjaninu: "Ceo kafe 'Tropikal' je uz tebe." Oni su u kafeu na velikom ekranu pratili prenos mitinga. Otac me je zvao da mi kaže da je ponosan na mene. Rekao mi je da su napravili bioskop kod komšije koji ima veliki televizor, žene su nešto umesile i tako su zajedno, cela ulica, pratili miting. To su sve ljudi koji nemaju nikakve veze sa politikom ali hoće bolje da žive.
       EPILOG: Mislim da je politički mudro nastupio gospodin Kasa. Drašković je pričao u svom maniru i svidelo mi se što je prvi put posle 1997. godine, jasno i glasno, pred onolikim brojem ljudi prozvao vladajuću porodicu i rekao im šta ih čeka ako se ovako nastavi. Svideo mi se govor gospodina Trajkovića jer je dodirnuo temu koju je većina eskivirala. Pričao je o našoj otvorenoj rani i mislim da je to dobro radio. Dopao mi se i nastup gospodina Ljajića, koga nisam ranije poznavao. I ostali su bili ozbiljni, nisu preterivali sa obećanjima jer narod i nije očekivao preterana obećanja. Neverovatno je koliko su ljudi svesni svega a najviše da su ti izbori najvažniji. Mi smo mogli da se odšetamo do Dedinja. Niko normalan ne bi ni pokušao da zaustavi tu masu. Međutim, šetnja k'o šetnja je već viđena i nije neki novi vid akcije. Gde više da šetamo?
       Ubeđen sam da miting nije bio zakazan da bi ljudi slušali govore. Prvo, zato što niko nema nešto novo da kaže a drugo, zato što masa nije ni htela da ih sluša već da ih vidi - sve zajedno! Osim toga, bilo je potrebno da se, što kažu, prebrojimo. Činjenica je da većina ljudi nije očekivala toliku masu u centru grada. Ljudi su ubeđeni da će se stvari promeniti na izborima. Verujem da će opozicioni lideri uraditi ono što se od njih očekuje, da će skinuti ovaj režim. Matematika je jasna: izađite i oduvajte ih, tako kako ste stajali. Tačka. Nema više.
      
       LjUBICA GOJGIĆ