Stranke vladajuće koalicione trojke SPS-JUL-SRS ni u jednom od poslednja tri istraživanja nemaju većinu nad opozicionim strankama i pada im podrška od svakog četvrtog na svakog petog birača

      Na relativno standardizovanom upitniku Strateški marketing - SMMRI je napravio tri uzastopna istraživanja javnog mnjenja Srbije (bez teritorije Kosova). Od ispitanika, između ostalog, traženo je da se spontano opredele za samo jednu stranku kojoj bi dali glas na izborima; za ličnost koju smatraju najpogodnijom za lidera i za koju bi se opredelili u slučaju izbora; za stranku ili koaliciju na ponuđenoj listi; da odgovore na niz pitanja koja omogućavaju sagledavanje profila glasača u pogledu sociodemografskih karakteristika i pogledu načina na koji se informišu.
       Istraživanja ove serije su urađena sredinom septembra i novembara 1999. godine i početkom marta ove godine. Poslednje, martovsko istraživanje, sprovedeno je od 1. do 7. marta na uzorku od 2 680 ispitanika. Uzorak je bio reprezentativan, dvoetapni stratifikovani. Istraživanja SMMRI imaju vrlo rigorozne kriterijume kontrole sprovođenja, dobijene ocene populacije na osnovu uzorka nose greške koje su neznatno veće od planiranih. Na primer, ako je ocena 8% data sa greškom uzorka od 4%, znači da je stvarna vrednost između 7,8% i 8,2%. Međutim, odbijanje jednog dela ispitanika izabranih u uzorak da sarađuje u anketama ovog tipa, ne samo da uvećava planiranu grešku, nego može da generiše neke vrste pristrasnosti. U istraživanju političkog javnog mnjenja agencije SMMRI, iskustvo pokazuje da ocene na osnovu uzoraka mogu biti pristrasne u pravcu potcenjivanja rejtinga Srpske radikalne stranke.
       Naravno, treba imati u vidu i mogući uticaj događaja koji su neposredno prethodili istraživanju. Za ovo istraživanje svakako treba imati u vidu da je unutarstranačka borba u Demokratskoj stranci mogla da utiče na opredeljenje potencijalnih njenih birača - i to negativno.
      
      

Slabljenje socijalista        Uzimajući u obzir tri istraživanja iz ove serije i nekoliko ranijih istraživanja, nesporno je nekoliko činjenica:        Pojedinačno najjača stranka - Socijalistička partija Srbije, ima stabilnu tendenciju opadanja popularnosti i to skoro po jednakom tempu kao i opadanje gledanosti glavnih televizijskih vesti RTS-a; rejting SPS-a se očitava u podršci tek svakog šestog birača (nešto malo više od 16%).        Stranke vladajuće koalicione trojke SPS-JUL-SRS ni u jednom od poslednja tri istraživanja nemaju većinu nad opozicionim strankama i pada im podrška od svakog četvrtog na svakog petog birača.        Unutar korpusa opredeljenih za opoziciju ima prelivanja, što donosi oscilacije u rejtingu pojedinačnih opozicionih stranaka i koalicija, ali ne i ukupnom broju opredeljenih za opoziciju.        Dugoročna serija istraživanja javnog mnjenja pokazuje:        da vladajuća koalicija nema potencijal da održi svoju poziciju u javnom mnjenju i da svako novo merenje pokazuje novi pad rejtinga stranaka na vlasti;        da je za očuvanje vlasti, bar kada je stav opšte populacije u pitanju, potrebna jednostavna poruka koja opravdava koaliciju programski i suštinski veoma različitih stranaka, kao što su SPS, SRS i JUL;        da je pokušaj da se ta platforma definiše kao "patriotska", naspram opozicionog "izdajničkog" ponašanja, logičan i mogao bi biti uspešan ukoliko dođe do stvarne ili fingirane radikalizacije odnosa sa međunarodnom zajednicom;        da je uloga medija, posebno televizije, izuzetno važna i da kontrolom medija ta radikalizacija može da se svodi u okvire koji se kontrolišu - s obzirom na to da najradikalniji scenario vodi ka oružanoj konfrontaciji sa svetom, što nije dugoročno izgledan scenario za opstanak vladajućih garnitura;        da je druga šansa vlasti razjedinjena i posvađana opozicija i da bi bilo logično i da mediji odani vlasti na tome rade;        da opozicija ima deo tvrdog jezgra opozicionih stranaka i deo simpatizera kojima nije mnogo važno za koju su opozicionu stranku;        da postoji prelivanje između opozicionih stranaka i da je deo motiva za to u racionalnom izboru glasača opredeljenih za stranke koje mogu nešto učiniti samo zahvaljujući veličini, a da o programskim detaljima i razlikama i ne razmišljaju;        da je ključna reč opozicije UDRUŽENA i da deo uspeha SZP-a potiče samo od reči SAVEZ - broj opredeljenih;        da je veći potencijal opozicije korpus neopredeljenih i neglasača, jer je u njemu dosta razočaranih simpatizera vladajućih stranaka i dosta mladih;        da se najvećem broju neopredeljenih mora ponuditi "državotvorna" i miroljubiva opcija preuzimanja vlasti, uključujući i garantovanje simpatizerima SPS-a i ostalih stranka na vlasti a im se izborna opredeljenja i stranačka angažovanost neće smatrati grehom;        da veliki broj birača ne razmišlja o promeni sistema vlasti, već o promeni ličnosti na vlasti, u čemu se krije jedan od aduta vlasti protiv opozicije (napada na lidere opozicije) i opozicije protiv vlasti (da pronađe formulu za nuđenje promene celokupnog sistema);        da opozicija teško može da parira režimu istim oružjem - prihvatanjem rasprave o izdaji i patriotizmu na nivou etiketa, ali može pojedine elemente te teme indirektno da okrene u svoju korist (npr. odnos sa Haškim sudom nije izbor opozicije, nego ugovorena obaveza režima...);        da je prosečan građanin Srbije umoran od velikih bitaka i da ne želi obećanja, nego nadu da se može živeti bolje i u državi koja je stabilno definisana unutrašnjim simbolima.

      
      

Kontraproduktivna koalicija        Vlast se doživljava više kao struktura podređena ličnosti predsednika Jugoslavije, negoli kao koalicija tri stranke - SPS-a, JUL-a i SRS-a. Najjači argument u prilog vlasti je da je ona VLAST.        Unutar vlasti se detektuje problem zajedničkog nastupa radikala i socijalista, jer i kod jednih i kod drugih ima simpatizera ili pripadnika stranke koji drugu stranu doživljavaju gore nego ostale političke protivnike. Ovo govori da zajednički nastup sve tri stranke na vlasti ne bi bio produktivan pod normalnim okolnostima. Obrnuto, on bi mogao imati smisla samo ako bi se zajednički izborni nastup vodio na platformi koja ignoriše ekonomska ili uobičajena ideološka pitanja, a oslanja se na udruživanje radi zajedničke odbrane.        Dugoročno gledano, na primer u odnosu na februar 1999. godine, SPS je izgubio dve petine simpatizera. Tendencija pada popularnosti ove stranke je očigledna koji god vremenski odsečak da se uzme. Uprkos tome ona je još najpopularnija pojedinačna stranka i još zajedno sa JUL-om najpopularnija koalicija, ali sa razlikama koje su sada takve da bi nekoliko varijanti udruživanja opozicije promenile tu sliku.        Kao obično, simatizeri SPS-a se regrutuju pre svega među starijim (prosečna starost preko 55 godina), među slabije obrazovanima i iz centralne Srbije. Na pitanje da li se situacija u zemlji kreće u dobrom pravcu, jedino simpatizeri SPS-a i JUL-a imaju dileme - tek svaki treći misli da se situacija pogoršava dok ostali veruju u preporod ili nisu u stanju da procene.        Radikali imaju sličnu tendenciju pada kao i SPS i ona je nesporna, mada je moguće da im je rejting za nijansu veći nego što ga je anketa pokazala. U odnosu na anketne rezultate od pre bombardovanja ili na rezultate prethodnih izbora, trenutna pozicija ove stranke je dramatično pogoršana.        Radikali sve više svoje uporište vezuju za srednju generaciju slabije obrazovanih i pauperizovanih žitelja gradova i, posebno, Vojvodine.        JUL ima velike oscilacije u rejtingu. Međutim, tu se radi o stranci male snage kada se uzme u obzir broj potencijalnih glasača, i greške uzorka su veoma velike (što ne znači da ta stranka nema izuzetno veliki uticaj unutar bilo koalicije SPS-JUL, bilo celokupne vladajuće strukture).

      
      

Pobeda u dve kolone        Opozicija je u ovom istraživanju zajednički naziv za sve stranke i koalicije koje ne pripadaju vladajućoj trojci. Glavne karakteristike opozicije u javnom mnjenju su sledeće:        Opozicioni simpatizeri nemaju dileme u kom pravcu se kreće država i strepe da, iako je ukupno stanje već loše, ono može biti još gore.        Jače je opredeljenje protiv vladajućih stranaka, nego za neku od opozicionih (u ovom istraživanju nije rađen test koji bi odgovarao većinskom izbornom sistemu i u kome bi udružena opozicija verovatno imala još upadljiviju prednost).        Veliki broj stranaka nije ni blizu mogućnosti da u nekim izborima samostalno pređe kvotu koja se postavlja kao cenzus u proporcionalnim izbornim sistemima - bar jedna trećina sada opredeljenih za opoziciju teško može računati na poslanike u proporcionalnom izbornom sistemu.        Nekoliko stranaka, uprkos relativno velikom broju opredeljenih za njih, ima malu šansu da išta uradi samostalno, s obzirom na to da ima simpatizere rasute po celoj Srbiji. Ovo se pre svega odnosi na DSS čija popularnost raste, SD, GSS i stranke koalicije DAN.        Vojvođanske stranke takođe imaju problem sa cenzusom, ali ublažen činjenicom da su regionalno koncentrisane.        Najznačajnije opozicione adrese su Savez za promene i SPO i verovatno da bi za efektan nastup opozicije protiv partija na vlasti u proporcionalnim izbornim sistemima (savezni i republički izbori), osim ukupno udružene opozicije, skoro jednake šanse imao i nastup opozicije objedinjene u dva bloka - oko SZP-a i SPO-a.

      
      

Milošević u prednosti        U istraživanju je merena spontana opredeljenost za lidere - traženo je da se ispitanici opredele za samo jednog lidera:        Upadljiva većina ispitanika, dakle upadljiva većina biračkog tela Srbije, nije u stanju da se opredeli za jednu ličnost kao lidera. Foto-robot lidera za tu grupu bi bio stručnjak, po mogućstvu mlad, svakako pošten, koji nije političar i koji se ne bori za vlast. Ovakva predstava lidera nije konzistentna ni po kom kriterijumu, osim što je saglasna sa opštom zbunjenošću i nezadovoljstvom. Verovatno da se u takvoj predstavi, osim tog velikog broja koji nisu u stanju da prepoznaju ličnost poželjnog lidera, krije popularnost Avramovića, Labusa, Koštunice ili rastuća popularnost Dinkića i Svilanovića.        Pojedinačno, najupečatljiviji lider je Milošević, iza koga slede Drašković, Avramović, Koštunica, Šešelj, Đinđić...        Najčešće rejting lidera odgovara rejtingu stranke. Tipično liderske stranke su SPS, SRS i SPO. Praktično, svi koji su za SPS-JUL, jesu za Miloševića. Među njima se tek tu i tamo pomene Mira Marković, Vojislav Šešelj i Dragoslav Avramović. Unutar SRS simpatizera je slična pozicija Šešelja, skoro svi su za njega. Radikali pominju još Miloševića, Panića i Avramovića, a postoji i značajnih 13,4 procenata koji nisu u stanju da se opredele za jednu ličnost. I SPO simpatizeri nemaju dileme. Velika većina je za Draškovića. Pominju se još Koštunica i Avramović, uz 12,9% neopredeljenih i 2,3% onih koji ne bi nijednog lidera stavljali ispred krunskog princa Aleksandra. Konačno, u liderske stranke mogao bi se svrstati i DSS jer je većina DSS simpatizera za Koštunicu, mada u većem broju pominju druge ličnosti: Avramovića, Đinđića, Panića...        Savez za promene je u drugoj krajnosti, kao izrazito neliderska stranka gde čak svaki peti simpatizer nije u stanju da se odluči za lidera, s jedne, i gde se navodi niz imena potencijalnih lidera s druge strane. Među pristalicama SZP-a najveći broj bi se opredelio za Avramovića. Iza njega slede Đinđić, Dinkić, Svilanović i Koštunica sa veoma pristojnim procentima, a navodi se još desetak imena potencijalnih lidera.

      
      

Važno je ime        Udružena, objedinjena, jedinstvena - SAVEZ, magične su reči opozicione scene. Upravo zato što je u korpusu opredeljenih glasača mnogo onih kojima je jači podstrek da glasaju protiv vladajućeg režima, od stava da im se neko u opoziciji dopada - udružena opozicija ima izuzetan magnetizam.        Savez za promene veoma jasno potvrđuje ovu tezu, jer prema svim sprovedenim SMMRI istraživanjima:        Ima mnogo - skoro duplo - više simpatizera nego sve stranke koje ga čine zajedno.        Ima simpatizere kojima čak nije jasno koje ga stranke čine i često brkaju sastav Saveza, ubrajajući u njega i stranke koje nisu u njemu ili neke organizacije, kao što je G-17 ili G-17 Plus.        Popularnost mu je nestabilna; nakon veoma brzog rasta popularnosti do novembra 1999, gubi deo simpatizera u prvo vreme zbog izdvajanja SD iz saveza (Zbir SD i SZP bio je manji nego što je SZP sa SD unutra imao), a potom zbog nestabilnosti DS u vreme koje je prethodilo ponovnom izboru Đinđića za predsednika stranke.        Savez privlači neopredeljene i pristalice malih stranaka, jer njihov broj opada kada se sa spontanog opredeljenja pređe na ponuđenu listu u kojoj se nalazi Savez; štaviše, deo birača uopšte nije u stanju da se opredeli za neku stranku u SZP-u, ali je čvrsto opredeljen za zajednički naziv Savez.        U forsiranom pitanju, kada se traži opredeljenje za jednu od ponuđenih opcija među kojima je i SZP, Savez je najpopularnija opoziciona grupacija sa rejtingom koji se približava SPS-u

      
      

Mladi apstinenti        Neopredeljeni i neglasači imaju tri modaliteta (opredeljeni apstinenti, neopredeljeni u pogledu učestvovanja na izborima i neopredeljeni u pogledu stranaka i ličnosti za koje bi glasali). Njihova osnovna obeležja su sledeća.        Odlučni da neće glasati - opredeljenih apstinenenata je u svim dosadašnjim SMMRI istraživanjima bilo oko 10%, ali sa tendencijom pada;        Odlučni da učestvuju na izborima, ali nisu u stanju da odluče za koga bi glasali i oni koji još nisu odlučili da li bi uopšte učestvovali na izborima, zajedno čine skoro dve petine biračkog tela i njihov broj raste.        Zajedno neopredeljni i neglasači čine polovinu biračkog tela i u svim dosadašnjim SMMRI istraživanjima ta se brojka ponavlja.        Ako bi se tražila neka specifičnost u starosno - polnoj strukturi neopredeljenih ili neglasača, onda bi se mogla skrenuti pažnja na natprosečan broj mladih koji sebe deklarišu unapred kao apstinente.        S druge strane, upadljivo malo ljudi populacije "neizvesnih birača" kaže da je zainteresovano za politiku i jedina je populacija, uz SPS birače, u kojoj postoje dileme u kom pravcu ide zemlja: iako većina "neizvesnih" misli da se opšta situacija razvija u katastrofalnom pravcu, ipak svaki treći nije u stanju da se opredeli u vezi s ovim.        Svaki treći neopredeljeni ne želi da kaže za koga je glasao, svaki peti tvrdi da se ne seća za koga je glasao, isto toliko je onih koji su glasali za neku od vladajućih stranaka i onih koji nisu imali pravo glasa: i to je celokupna struktura sada neopredeljnih - razočarani i mladi.        Polovina onih koji već sada tvrde da neće izaći na izbore nije izašla ni na prethodne, ostali su, slično neopredeljenima, ili razočarani u svoj prethodni izbor - najčešće u neku od vladajućih stranaka, ili mladi koji nisu ni imali pravo da glasaju ranije.