NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Reči uništenja

Srbija postaje, kao država, veliki balkanski monstrum u kome niko ko nije uz vlast nije siguran u svoj građanski mir

      Koliko je stara priča o izdajniku i heroju? Pouzdanog odgovora nema. Verovatno traje onoliko koliko traje vlast i koliko postoje podanici. Ako je istoriji verovati, oni koji su pripadali vlasti, uvek su bili heroji, dok su izdajnici nalaženi u redovima podanika.
       Za prvog našeg velikog izdajnika proglašen je Vuk Branković, u narodnoj pesmi. Ta pesma ispevana je mnogo godina posle kosovskog poraza i postoji opravdana sumnja da je narodni pevač Vuka ocrnio samo zato što je ostao živ. Kod Srba postoji kult mrtvih i Srbin samo mrtvom Srbinu daje za pravo. Teško je biti pametan i kazati zašto je Srbima pogibija, a ne život, velika stvar i zašto je fanatično samožrtvovanje, bez šanse da se nešto postigne, uzvišen čin, a čuvanje života - izdaja? Kažu da u životinjskom carstvu postoji jedna vrsta glodara (o nesrećnim leminzima je reč), koji instinktivno vole smrt i masovno se, kao kamikaze, strmoglavljuju niz litice norveških fjordova, da bi u ledenom moru našli smrt.
       Proći će mnogo vekova od "izdaje" Vuka Brankovića, protutnjaće Srbijom i Turci i vuci, a ta reč - izdaja, polako će padati u zaborav. Obnoviće je, naglo i silno, komunisti, pod Brozom, kad će sve svoje političke protivnike proglasiti domaćim izdajnicima, petokolonašima i kvislinzima. Kazati, u to vreme, čoveku da je domaći izdajnik ili četnik, bila je stoput veća uvreda od one - đubre jedno. Bilo je bolje, u to vreme, biti poslednje smeće, važno je bilo da te komunisti prime u svoje redove, i mirna Bačka.
       Mi danas živimo u vremenu kada vlast ne bira reči kojima želi da ocrni opoziciju. Rečnik kleveta i uvreda nikada u srpskoj istoriji nije bio gori, a što je još tužnije, građanin opozicionar ili lider neke opozicione stranke dostojanstvo i čast čoveka ne može da odbrani ni na sudu, jer nema tog suda koji će da osudi čoveka na vlasti. Tako Srbija postaje, kao država, veliki balkanski monstrum u kome niko ko nije uz vlast nije siguran u svoj građanski mir.
       U jeziku vlasti, bilo to nekima milo ili ne, mi prepoznajemo ratničke doboše, koji objavljuju da ni građanski rat nije nemoguć. U jeziku, u načinu govora (jer sve je u jeziku), prepoznaje se i kakva je politika. U demokratskim zemljama, političari satima raspravljaju, ponekad se malo i posvađaju, ali tamo niko nikoga ne zove izdajnikom i fašistom. Suština demokratije i jeste u tome da ljudi koji se politički ne slažu, o svemu raspravljaju. Tamo se govori jezikom građanske demokratije, jer bi svako ko koristi ratničku retoriku ispao budala, a možda bi ga i onaj lekar što drži gumeni čekić u ruci, udario, blago, nekoliko puta po kolenu.
       Rečnik našeg režima, koji koriste gotovo svi njegovi čelnici, rečnik je lošeg vaspitanja i niskog ukusa. Godinama se pazio da ne padne na te niske grane i sam Gazda, a onda, iznenada, na poslednjem istorijskom kongresu crvenih, progovorio je isto: uvredljivo i ogovarački prema opoziciji.
       Davno je Bifon napisao da je čovek stil. Mi slobodno možemo razvijati njegovu misao i kazati da je stil politika, a kakva je stilistika našeg režima, takva mu je i politika: preteća, nedemokratska, totalitarna, ratnička...
       U ratničkom jeziku nema razgovora sa političkim protivnicima, niti ratnici priznaju političke protivnike, pošto u njima vide (ideološke) neprijatelje. A zna se, od pamtiveka, kako se vladari sa neprijateljima prestola obračunavaju: ognjem i mačem, ili kamionima punim peska.
       Kad vlast nekoga nazove izdajnikom, oni koji to govore, dobro znaju da se ne služe pravnom kategorijom, nego psihološko-političkom. Nema u zakonima krivičnog dela izdaje, jer bi to bio vrlo širok pojam i mogao bi svaki dvonožac, a možda i četvoronožac, da završi u zatvoru. Krivični zakon kažnjava odavanje vojnih i državnih tajni, a to se srpski zove - špijunaža. Zato kad kaže izdajnici, režim hoće da ukaže na špijune. Prema tome, svi oni koji putuju po svetu, govore strane jezike i glasaju za opoziciju, sumnjivi su kao špijuni, a pošto se špijuniranje mora dokazati, režimu više odgovara prihvaćena reč u dičnom srpstvu - izdajnik.
       Kakvo je lice izdajnika? Već smo rekli, oni govore strane jezike, nose na sebi mrlju građanskog porekla, a nekima majke (ili očevi) nisu čisti Srbi. Nedavno je Dragan Tomić "optužio" Zorana Đinđića da mu je majka Hrvatica a ujak (bio) ustaša. Odgovoriće Zoran Đinđić da je to što Tomić priča rasisam i fašizam. Ali, pošto živi u Srbiji, morao je da kaže (i nigde u svetu to se ne mora reći), morao je da kaže kako njegova majka potiče iz srpskog sela i da su polovinu njene porodice pobile ustaše, jer su njeni bili Srbi.
       Zašto režim danas koristi ovakav rečnik? Pokušava da se izvadi za svoje greške. Tridesetih godina Staljin je nasilnom kolektivizacijom uništio zemlju. Došlo je do "pobune" seljaka i njihovog masovnog napuštanja kolhoza. Ali, bilo je prekasno, zemlja je pala u bedu i haos, uginula je polovina konja i goveda i dve trećine svinja, ovaca i koza. Brkata Lokomotiva krivce je našla u desničarima i počele su velike čistke i progoni. Omiljena reč Staljinova koju je koristio protiv svojih političkih protivnika bila je - izdajnici i sluge Zapada.
       Kad slušamo, danas, rečnik ovog režima, surov i ratnički, po život opasan, ne možemo a da se ne setimo Jevanđelja Jovanovog da - U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ...
       Sve je kroz reč postalo i bez nje ništa nije postalo, što je postalo. A ko ume da čita reči režima, razumeće poruku: nema razgovora, nema kutija ni izbora. Oni, znači, nude samo tuču.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu