Strahinja Maletić: XX vek u tridesetak slika (5)

      29. Povratak u Jugoslaviju: Pre nego što će Melanija izaći iz sanatorijuma gde je na lečenju bila oko tri meseca, ja sam se iz našeg stana iselio i živeo u hotelu "Leksington", preko od "Valdorf Astorije". Razloge, zašto, kao krivac, nisam naš zajednički život produžio, teško mi je navoditi. Poznajući Melaniju vrlo dobro, posle svega što se dogodilo, naš zajednički bračni život bio je apsolutno nemoguć. Naime, ona je divan čovek, ali vrlo krut karakter, koji nikome ne prašta. Međutim, zbog svega toga, ja sam se celog života osećao kao krivac.
       Jednog dana, u ranu jesen 1947. godine, Zore me je upitao: "Da li bi se ti sa porodicom vratio u Jugoslaviju?" "Da", rekao sam odlučno. Na to je Zore kazao: "Ja sam uvek u tebe imao poverenja." Brod "Radnik" trebalo je da za dve-tri nedelje stigne u luku Njujork da bi grupe iseljenika iz SAD i Kanade, koji se žele vratiti u Jugoslaviju, pokupio i prevezao u domovinu. Pre nego što smo se ukrcali na brod, Melanija i ja smo podelili gotovinski novac (u odnosu 90 odsto Melaniji - 10 odsto meni).
       Putujući za Jugoslaviju, doživeli smo veliku buru na Atlantiku, koju je naš stari brod jedva izdržao.
       Javio sam se nadležnom Ministarstvu spoljnih poslova da sam stigao u Jugoslaviju i da se nalazim u Sremskoj Mitrovici.
       U Ministarstvu me je primio drug, mislim da se zvao Milićević, koji mi je rekao da mi odobrava mesec dana odmora, s tim da se po isteku odmora javim. Pred odlazak rekao mi je da me čeka jedan drug.
       U sobi sekretarice čekao me jedan oficir Udbe u uniformi, koji mi je rekao da pođem s njim. Kod Dvora smo seli u auto i ćuteći se zaustavili pred starom kućom pored "Znaka pitanja". (To je danas nova zgrada sagrađena za službenike Ministarstva spoljnih poslova). Popeli smo se - sve ćuteći - na treći sprat u praznu sobu. Tada mi je oficir Udbe rekao: "Ovde imate papir i pero. Napišite i potpišite obavezu, da sve ono što se sa vašom suprugom, vama i oko vas događalo poslednjih meseci u Njujorku, nećete nikom pričati. Kada sam na to odgovorio da ne znam kako obaveza treba da bude napisana, on je, posle priličnog natezanja, pristao da mi tekst obaveze diktira. Kada sam diktiranu mi obavezu potpisao, rekao mi je da moju suprugu pozdravim i zamolim je da o događajima koji su se zbili sa njom u Njujorku nikome ne priča. "Od nje ne tražim pismenu obavezu, jer znam da sa nervima ima teškoća", rekao je.
       Pri rastanku, oficir Udbe mi je rekao da u hotelu "Moskva" imam plaćenu sobu za nekoliko dana i da mi zakazuje sastanak za sutra u 17 časova u hotelu. Kada smo se sutradan u "Moskvi" sreli, dočekao me je rečima: "Vi niste noćas spavali u hotelu." Odgovorio sam, što je i istina, da sam zajedno sa Nikolom Drenovcem večerao kod Mirka Markovića (oni imaju stan do stana na Bulevaru) i kada je noć odmakla, prihvatio sam Markovićev poziv da kod njega spavam.
       Kada smo se u hotelu rastajali, oficir Udbe mi je rekao: "Idemo gore u vašu sobu da vas nešto pitam". Čim smo ušli u sobu, taj udbaš me je zapitao: "Šta je vaše mišljenje, zašto je Adamič vašu vezu sa Anočkom iskoristio i šta je to njemu sve trebalo?" Odgovorio sam mu: "Kada je u SAD počela antikomunistička histerija, Adamič je želeo da Ujedinjeni odbor likvidira, jer je Ujedinjeni odbor i ranije optuživan kao prokomunistička organizacija. Naša ambasada u Vašingtonu bila je protiv toga, jer je Kardelj naredio da se Ujedinjeni odbor vremenom transformiše u društvo američkih prijatelja Jugoslavije. Kako je Anočka bila za stav naše ambasade po pitanju opstanka Odbora, to je ona stalno odbijala Adamičeve ponude da je zaposli u Sekretarijatu Ujedinjenih nacija. Sa druge strane, ja sam skoro svaki dan dolazio u Ujedinjeni odbor da Anočki pomažem. Naime, Adamič je hteo da ne izgubi kredibilitet, zaslužno stečen u novoj Jugoslaviji, ukoliko se otvoreno bude protivio da Ujedinjeni odbor ipak opstane. Sa druge strane, pretila mu je antikomunistička propaganda, zbog njegovog rada u Ujedinjenom odboru. Zato je moj greh sa Anočkom Adamiču dobrodošao da beskrupulozno ruši Ujedinjeni odbor u čemu je, konačno, i uspeo."
       Posle ovog razgovora sa majorom Udbe niko me više od njihove strane nije uznemiravao, sve do jula 1950. godine kada sam, iako nepartijac, po liniji IB-a uhapšen.
       30. Vreme IB-a: Krajem 1948. godine, upoznao sam se sa Ksenijom Sirotanović, tada asistentom hemije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Od prvog susreta sa njom ona mi se svidela kao ličnost, a imponovala mi je i kao naučni radnik. Naime, ona je kao nepartijka iste godine dobila državnu nagradu Srbije za naučni rad iz oblasti organske hemije. Sa Ksenijom sam se upoznao sedam meseci posle sudske rastave od prve žene, a venčali smo se, odnosno registrovali u opštini, polovinom 1949. godine.
       Po dolasku iz SAD u Beograd produžio sam ranije dobre prijateljske odnose sa Mirkom Markovićem, koji je u Beograd došao godinu i po pre mene i bio profesor Univerziteta. Kada je 1948. godine objavljena Rezolucija Informacionog biroa, otišao sam kod njega na razgovor, ali on se već povukao u ilegalu. To je učinio, kako mi je kasnije rekao, iz želje da se za IB izjasni kada studenti budu posle letnjih ferija na okupu. Na jesen, Mirko se na prvom partijskom sastanku izjasnio za IB. Iste noći bio je uhapšen. Dan pre toga, znajući šta ga čeka, zamolio je mene da se staram o njegovoj porodici, supruzi Anđi (rođena u SAD) i kćeri Nataši od dve godine.
       Jednog dana kod Anđe zatekao sam nekog studenta koji je od kolega bio zadužen da u ime "Odbora za pomoć porodici Marković" novac predaje Anđi. Isti student je predložio da on sakupljeni novac predaje meni, a ne direktno Anđi jer sigurno se pazi na Mirkovu porodicu i stan. Nažalost, ja sam na to pristao. S vremena na vreme, sastajao sam se sa istim studentom u raznim predelima grada da bi mi on predao novac za Markovićevu porodicu. Tako je to trajalo oko godinu dana.
       Jednog dana mi taj student reče da njegove kolege, promene radi, žele da upoznaju čoveka - a to znači mene, preko koga sakupljen novac ide na ruke Anđi. Naivan, kakav sam tada bio, pristao sam da se upoznam sa studentima, koji su novac za Anđu, sakupljali. Uskoro, sastao sam se, u ilegali, sa petoro studenata, koji su pitali ko sam i šta sam i koliko sam ukupno novca predao Anđi. (Kasnije sam saznao da su trojica od njih bili uhapšeni).
       Jednog dana 1949. godine u Ministarstvo industrije telefonom me je pozvao nepoznati čovek i rekao: "Čekam vas posle radnog vremena u Studentskom parku." Kada sam u park u dogovoreno vreme došao, prišao mi je jedan sredovečan čovek: "Evo vam koverat koji molim da predate Anđi Marković." Na moje pitanje ko je on, odgovorio je da to nije važno i otišao. U kovertu je bilo 1.000 dinara. Nikada nisam doznao ko je bio taj čovek.
       Uhapšen sam 20. jula 1950. godine i odveden u samicu ozloglašenog zatvora na Adi Ciganliji. Sva sreća da sam od kuće poneo ćebe; u protivnom, ležao bih na golom betonu. Samica sa visokim malim prozorčetom bila je pet sa tri metra velika. Izlaska u šetnju nije uopšte bilo.
       Na prvo saslušanje išao sam tek posle mesec dana zatvora. Sva pitanja islednika bila su vezana za ličnost Mirka Markovića. Moja nesreća bila je što su islednici preterivali u oceni Mirkovog poverenja u mene. Ta činjenica me je najviše zabrinjavala, a pacovi koji su noću ulazili, bili su najneprijatnija pojava u mome tamnovanju. Naime, za četiri meseca zatvoreničkog života na Adi Ciganliji, mene niko nije fizički maltretirao. Posle tri meseca tamnovanja u samici, prebačen sam u jednu veću zajedničku sobu sa tri zatvorenika, takođe po liniji IB-a. Ja sam se naivno tome obradovao ne pretpostavljajući da bi neko iz sobe mogao isledniku da "otkucava" šta ko priča.
       31. Na Golom otoku: Početkom decembra 1950. godine, prebačen sam iz dotadašnje zajedničke sobe u samicu broj 6. U mraku sam zapazio da se u samici već nalazi jedan zatvorenik. Čim se milicioner udaljio čuo sam reči: "Ja sam Gruja (prezime sam zaboravio), doktor iz Kruševca, španski sam dobrovoljac, a rođen sam u Americi. Ovde ležim duže od godinu dana. Predstavio sam se i ja, kao iseljenik-povratnik iz SAD. Razgovarali smo o svemu, samo ne o politici. Na to mi je dr Gruja rekao: "Zašto si ovamo dolazio? Tako ti i treba."
       Oko osam sati uveče izveli su me iz samice i vezali debelim kanapom za ruku jednog zatvorenika koji mi reče: "Ja sam Bora Jovanović, novinar iz Beograda." Tako vezani izašli smo na dvorište u kome se sabralo nekoliko stotina zatvorenika, vezanih po dvoje u redu. Oko deset uveče izveli su nas iz zatvorskog dvorišta do obale Save, gde smo brodićem u nekoliko tura prevezeni na drugu obalu. Tamo su nas čekali autobusi, koji su nas prevezli do železničke stanice Čukarica. Tu su nas čekale dobre batine.
       U svanuće, naš voz je stao i počeo da manevriše. Odjednom se vrata vagona otvoriše. Naš stražar je viknuo: "Skači, bando." Polovina nas je sa visine vrata vagona pala na zemlju, jer vezani jedan za drugoga nismo mogli skočiti, tim više što je naš stražar batinom terao da sa prilične visine skačemo udvoje na zemlju. Dignuvši se sa zemlje, ugledao sam špalir udbaša obučenih u zeleno, svetlo sportsko odelo, kako štapovima mlate zatvorenike.
       Na brod smo isprebijani stigli a trebalo je strmim stepenicama sići dole u utrobu broda. Međutim, kod stepenica su nas čekala četiri udbaša koji su tukli sve one što su stepenicama hteli da siđu u dno broda. Da bi izbegli batine, neki od zatvorenika skakali su vezani jedan za drugoga, u utrobu broda čija je dubina bila oko pet metara. Mnogi od njih su slomili noge i ruke i na sav glas jaukali. Bio je to pravi pakao. Jedva sam, vukući Boru Jovanovića, uspeo da i mi siđemo stepenicama, iako su nas na tom mestu tukli. Kada je brod bio na pučini, Bora mi je šapnuo: "Dno broda je pokretljivo, izvući će ga nasred mora, i mi svi, ovako vezani, podavićemo se."
       Kada je svanulo, brod je ulazio u malu luku, odakle se čula strahovita vika više hiljada ljudi. Nismo znali šta to znači sve dok nismo videli "svog boga". Nekoliko hiljada zatočenika u poluvojničkom odelu spremali su nam doček...
       Znate li zašto niko od onih koji su pisali knjige o Golom otoku nije sto posto uspeo? Nisu uspeli, jer se o paklu može pisati, ali o paklu u paklu ne. Osim zajedničkih muka i mučenja, svaki od nas, posebno je imao i svoj lični Goli otok. Iz tih razloga pišem samo ukratko o zajedničkim patnjama i stradanjima bojkotovanih, a detaljnije o moja dva specifična slučaja.
       Posle šest meseci svakodnevnog teškog rada pod batinama, očajne hrane i drugih muka (svake druge noći dežuranja nad kiblom sa izmetom i redovnih obligatnih batina svih bojkotovanih pred spavanje), ja sam se fizički prepolovio, bio sam kost i koža. Duša mi je bila na jeziku.
       Tih dana, posle rada, određen sam u drveni paviljon gde su milicioneri obitavali. Soba je bila na ulazu i imala je dugačak nepokriveni sto. Vrata od druge sobe bila su otvorena. Čuo sam kako milicioneri u toj drugoj sobi igraju "tablanet" dok mi je jedan vezao noge i ruke, strpao mi u usta neku krpu i bacio me na sto. Tukao me je batinom po golim tabanima sve dok jedan od kartaroša nije viknuo: "Udri ga po guzici jer neće moći da sam peške ode u baraku." Koliko dugo me je po guzici tukao, ne znam, ali znam da me je nesvesnog dva puta polivao vodom. Tada je jedan milicioner ustao od kartaškog stola i prišao mi: "Hoćeš li sve da priznaš?" Odgovorio sam grcajući u plaču: "Sve što vi želite." Zatim me je isti milicioner upitao: "Hoćeš li priznati da si hteo ubiti druga Tita?" Odgovorio sam: "Da."Na to je isti rekao ostalim milicionerima: "Baci ovo govno u dvorište pod breg, dok se ne smrkne, a onda zovite njegove da ga odnesu u bolnicu."
       Ležeći tako na golom kamenju, vezanih ruku i nogu, odjednom sam ugledao zmiju kako jedan metar od mojih stopala, gamiže gore sve se više udaljavajući od mog tela i glave. Jednog trenutka sam hteo da viknem milicionere, ali sam se odmah predomislio, jer sam se više bojao njih, nego zmije.
       Posle šest meseci bojkota, "skinut" je sa mene od strane kažnjenika u baraci. Od "sobnog starešine" određen sam za lakši rad u kuhinji. Mojoj radosti tada nije bilo kraja.
       Jednog ranog jutra pozvan sam da odmah dođem u kuhinju da bismo išli, navodno, u baštu radi nabavke zeleniša za milicionersku kuhinju. Do tada, uopšte, nisam znao da na Otoku postoji neka bašta. Išli smo pored mora, u suprotnom pravcu od glavnog radilišta. Kako u tom pravcu nije bilo staze nego prtina, išli smo jedan za drugim. Ukupno nas je bilo osam, od toga pet revidiranih i tri bande - bojkotovanih, a poslednji je išao milicioner.
       Kada smo duboko zašli u bespuće Otoka, morali smo proći pored opasne provalije. Išao sam iza trećeg bojkotovanog. Došavši do ivice provalije, prvi bojkotovani se bacio u nju, drugi je prošao, a treći je takođe skočio u ambis. I meni je u prvi mah došla misao da je najbolje baciti se u provaliju, ali stisnuo sam zube i taj opasni punkt prošao. Tada sam dobio nervni slom. Bacio sam se na kamenje i zaplakao. Milicioner je viknuo: "Svi natrag u žicu!" Kasnije sam od kažnjenika slučajno doznao da u tom pravcu Golog otoka bašte uopšte nema.
       32. Adamičeva smrt: Godine 1951. sa razglasne stanice u "žici" pored drugih vesti objavljeno je da je Luj Adamič, pod vrlo sumnjivim okolnostima, izvršio samoubistvo u svojoj kući u gradu Milford (država Njujork). Naglašeno je, takođe, da se sumnja da je to delo ibeovaca u SAD. S obzirom na moje poznate bliske veze sa Adamičem, ta vest me je vrlo zabrinula. Tri-četiri dana kasnije pozvan sam da odmah dođem u "Centar" u žici. Da ukratko objasnim šta je to "Centar" i ko je u njemu radio.
       To su mahom bili bivši oficiri i rukovodioci Udbe koji su se izjasnili za IB. Kao takvi, uhapšeni su i strahovito batinani i mučeni po zatvorima širom zemlje. Kada su na Golom otoku, izmrcvareni, najzad revidirali, oni su postali glavni i nemilosrdni batinaši nerevidiranih. Kao takvi, postavljani su za "sobne starešine" u barakama (gde su imali zasebne sobe) i postali direktni, nezvanični saradnici istrage i tužioca.
       U "Centru" me je dočekao ozloglašeni grdosija Kreso Kadija, strah i trepet, koji je pre hapšenja bio šef Udbe u Sjenici. Kada sam mu potvrdio da mi je, kada sam preko "razglasne stanice" čuo da se Adamič ubio, ili da su ga drugi ubili, bilo žao, jer smo pune dve godine, za vreme rata, u Njujorku blisko sarađivali - on kao predsednik, a ja kao sekretar Ujedinjenog odbora južnoslovenskih Amerikanaca, on me je upitao da li znam ko ga je ubio. Odgovorio sam da ne znam. Na te moje reči Kreso je odgovorio: "Ubili su ga pokvarenjaci, tvoji bivši partijski drugovi u SAD." Kada sam mu na to odgovorio da nisam u SAD, a ni u Jugoslaviji, bio član Partije, Kreso me je začuđeno pogledao i rekao: "Takvi kao što si ti su najopasniji." Zatim me je pitao koga znam od komunista u SAD. "One" odgovorio sam, "koji su se preda mnom otvoreno deklarisali kao komunisti: Mirka Markovića, Srđu Pricu, Stevana Dedijera, Nikolu Kovačevića i Tomu Babina, španskog borca i predsednika 'Kluba pomoraca' u Njujorku."
       Naime, u SAD nije bio običaj da se pojedinci javno deklarišu kao članovi Partije. Ja sam kao antifašista sa komunistima sarađivao, ali ni jednom partijskom sastanku nisam prisustvovao. Na kraju mi je Kreso rekao: "Ti si opasan tip, ili velika budala."
       Uzeo je pisaću mašinu, otkucao stranicu i po i pružio mi je da je potpišem, što sam ja, ne pročitavši tekst i učinio. S obzirom na to da je noć bila odmakla, Kreso mi je rekao: "Idi u baraku, a ujutro kaži 'sobnom' da ti odobri za doručak dve porcije pure (kačamaka)."
       Posle dve-tri nedelje, pozvan sam kod islednika u njihovu zgradu. On mi reče: "Povodom smrti Luja Adamiča, ideš na saslušanje. Milicioner će te odvesti."
       Kada me je milicioner odveo u sobu, mrmljajući nešto o Adamiču, snažno me je udario pesnicom tako da sam posrnuvši pao preko šamlice na pod, ispred pisaćeg stola za kojim je sedeo jedan civil. "Šta to radiš, ludače jedan!" viknuo je civil za pisaćim stolom. "Nisam ja zbog toga došao ovamo. Idi u kuhinju i donesi nam tri mineralne" (treći je sedeo za pisaćom mašinom). Iznenađen tim rečima, rekao sam "hvala."To je bio prvi i poslednji put da sam na Golom otoku upotrebio reč hvala.
       Islednik - civil mi se obratio i rekao: "Ja sam zadužen da utvrdim pravu istinu o Luju Adamiču: kakav je on bio kao čovek, a posebno kao političar." Odgovorio sam da to dvoje kod Adamiča zaista treba odvojiti. Naime, kao čovek je bio slab karakter, a kao političar bio je pozitivan i zaslužan za novu Jugoslaviju. Zatim sam o tim osobinama Luja Adamiča govorio gotovo ceo sat. Na kraju mi je islednik - civil rekao da sam mu dao dragocene podatke. Zapitao me je da li imam neku želju, a ja sam odgovorio da želim da me puste na slobodu. Na to je on rekao: "Nisam za to nadležan."
       Prve polovine 1952. godine oboleo sam (a bilo je više takvih slučajeva u žici), od opake bolesti flegmone, a to je unutrašnje truljenje tkiva - srednjeg prsta desne šake. Poznato je da se flegmona dobija od prljavštine i nehigijenskog života, a mi mesecima nismo prali ruke, niti se kupali. Osim toga, bili smo puni vašiju i svakog drugog smrada od zajedničkog života. U odelu u kome smo radili, mi smo i spavali ne skidajući ga. Istina, bivalo je, iako vrlo retko, da na radu milicioner vikne: "Skidaj se i marš u more na kupanje!" Međutim, to kupanje u morskoj vodi bez sapuna nije trajalo duže od nekoliko minuta.
       Operaciju mog prsta u takozvanoj bolnici izvršio je student medicine, kažnjenik, bez anestezije: jedan šiljasti kraj makazica, grubo je proturio kroz gnojno mesto, tako da je vrh makazica izašao na drugu stranu obolelog, gnojnog prsta. Od bola sam jauknuo na sav glas i "lekara" udario nogom, iako je to bilo u prisustvu dežurnog u bolnici oficira Udbe. Šaka desne operisane ruke, stavljena je na dasku i uvijena u gazu s tim što sam ujedno dobio vremenski neodređenu poštedu.
       Posle deset dana, "sobni starešina" barake saopštio mi je da sam postavljen za "higijeničara barake" što po golootočkom shvatanju znači sinekura. Od tog vremena moj život na Golom otoku sve do oslobođenja bio je, za tamošnja shvatanja, lak i podnošljiv u poređenju na minule dve godine.
       Kao "higijeničar" posle 2,5 godine teškog robijanja pušten sam 3. januara 1953. godine na slobodu. Kod kuće sam doznao da je suprugu Mirka Markovića, Anđu Marković, zajedno sa detetom, ćerkicom Natašom, dan posle mog hapšenja, policija proterala iz zemlje. Gore sudbine spasilo ju je njeno američko državljanstvo.
       33. Epilog: Pri odlasku sa Golog otoka upozoreni smo od strane Udbe da tražeći zaposlenje, zainteresovane moramo izvestiti da smo nezaposleni, jer smo toliko i toliko vremena bili na Golom otoku. To je bio razlog što smo mesecima bili bez posla. Kurioziteta radi navodim jedan primer.
       "Interkomerc" iz Beograda raspisao je konkurs za službenika koji zna, ili se služi engleskim jezikom. Kada sam doznao da nisam primljen, i da je moja molba odbijena, zapitao sam šefa personalne službe, "zašto". On mi je odgovorio da sam suviše dugo živeo u SAD (10 godina) i da sam "verovatno zaboravio srpski jezik".
       Najzad sam se zaposlio u tek osnovanom preduzeću "Standard" inostrano zastupništvo, Terazije 39, Beograd. Direktor preduzeća Mihajlo Konjević je, navodno, prethodno tražio saglasnost Udbe i rečeno mu je da mogu "kod njega" da se zaposlim samo kao blagajnik preduzeća. Voljom kolektiva (bilo nas je svega dvadeset) na tajnom glasanju (19 za, a jedan protiv) 1963. godine, u odsustvu direktora, izabran sam za pomoćnika direktora. U preduzeću "Standard" niko nije bio član Partije, što je redak slučaj.
       Zahvaljujući jednom uticajnom vojnom licu, Sremcu, konačno sam i ja dobio pasoš. Od tog doba počinje uspon. Ja sam dva-tri puta godišnje službeno putovao u inostranstvo, ponajviše u Englesku. Ksenija je doktorirala, pored toga napisala je pet-šest udžbenika za organsku hemiju. Plate, i njena i moja, bile su solidne. Ksenijini udžbenici prevodili su se na više jezika. Sve nam je to finansijski omogućilo da u Lovranu kupimo jedan mali stan sa terasom i baštom. Automobil smo kupili ranije. Godine 1963. dobili smo od mog preduzeća dvoiposobni stan u Cara Lazara 7 koji smo 1993. godine otkupili u vlastitu svojinu.
       Po dogovoru, oboje smo otišli u penziju 1. februara 1972. godine. Od tog datuma počinju najlepše godine našeg života. Pet meseci smo živeli u Lovranu, a tri-četiri meseca zimi boravili u hotelu "Kristal" u Opatiji. U međuvremenu smo putovali po celoj Evropi, a plovili brodom dva puta od Trsta od Istanbula, Male Azije i Severne Afrike, itd. Treće putovanje brodom bilo je od Trsta, Sicilije, Malte, severnog dela Afrike preko Gibraltara u Kazablanku i Kanarska ostrva. Jednom smo plovili Dunavom i Volgom do Crnog mora i boravili desetak dana na Jalti.
       Da završim. Razmišljajući o svom neuravnoteženom životu, često se setim velikog pesnika i boema Tina Ujevića, Dalmatinca, koji reče: "I katkad su mi drage moje rane."
      
       - KRAJ -
      
      

Zanosim se idejom pravde        I pored toga što teško govori, gotovo ne čuje i poluslep je, sa Strahinjom Maletićem se lako razgovara. Pleni dobronamernošću, intelektualnim poštenjem i razumevanjem života.        - Siguran sam da nisam pogrešio što sam se vratio iz Amerike. Vratio sam se zato što je meni bilo mesto ovde. Znate, ja kao čovek nisam tip Amerikanca.        U životu nisam bio kaluđer. Voleo sam da popijem, voleo sam i žene, prošao kroz sve, ali u meni je ostao osećaj za pravdu. Mnoge stavove sam promenio, ali ne i to osnovno mišljenje i merilo. Toga se ne mogu osloboditi. Može biti da sam to poneo još u detinjstvu, kad sam kao dete visokog državnog službenika svakodnevno gledao kako žandari prebijaju komuniste. Događalo se da skriven, ćutke, plačem. Svi mi, braća Maletić, bili smo u životu opterećeni potrebom da se stvari poprave. I, sad, očekujući ništa drugo nego smrt, zanosim se idejom pravde.        TITO - RANKOVIĆ: Moj školski drug iz Sremske Mitrovice, direktor "Jugohemije", pre rata pomoćnik u advokatskoj kancelariji mog brata, pomogao mi je da posle Golog otoka dobijem posao u tom preduzeću. I ja sam deset godina ludački radio želeći da opravdam ukazano poverenje. Zahvalan sam mu što mi je pomogao, sasvim pristojno živeo sam od te plate.        Za nas koji smo bili kompromitovani IB-om, Ranković je bio opasnija figura nego Tito. Disalo se, nešto lakše, posle njegove smene. Tita sam smatrao čovekom koji je kompromitovao ideju socijalizma, pogotovo tim njegovim bonvivanskim načinom života. Rankovića sam smatrao većim komunistom od Tita, ali ne dovoljno inteligentnim i kulturnim da bi on mogao da bude nosilac jugoslovenske politike.        POBEDA EGOIZMA: Moj život je dobrim delom obeležen skandaloznim iskustvom na Golom otoku, nepojmljivim divljaštvom prema zatočenicima mada ja nisam tučen kao drugi. Nisam bio član Partije, ali idealizovao sam socijalizam više od njih, smatrao ga višim stupnjem kulture. I danas smatram da je socijalizam u Jugoslaviji bio pokušaj da ljudima bude bolje, da bolje žive. Smatrao sam ga uzvišenim poretkom koji će doneti velike i dobre promene u svetu. Znači, ne socijalizam radi socijalizma, nego da ova planeta postane humanije mesto. Socijalizam kakav se ponudio, pre svega grub, samo je u nekim stvarima dao rezultate. Bilo je pravednije podele u društvu, ali daleko od toga da je to bilo ono što sam ja želeo i očekivao od njega. Možda pod uticajem bogoslovije, smatrao sam da je čovek, jedinka, najvažniji, a ne ideja radi ideje.        Komunisti nisu uspeli zbog toga što je sebičnost bila jača od ideala. Od dobrote. Lični interesi su prevagnuli, njihovo ponašanje prema običnim ljudima bilo je nedopustivo. Egoizam je jedan od najgorih poriva koje čovek nosi u sebi. Opet, on ga održava u igri koja se zove opstanak te je to kompleksna i složena stvar.        DORUČAK U INDIJI: Raspad SSSR-a doživeo sam bez uzbuđenja. On nije ispunio ono što se od njega očekivalo. Da li sam ja idealista, nerealan, ne znam, ali je velika sramota za ovaj vek to što je čovek bio na tako niskom kulturnom stupnju. Ipak, tešim se da u mnogim ljudima postoji želja da se na ovoj planeti bolje živi. Pokušaj Sovjeta nije uspeo, marksizam nije doneo uspeh, ali verujem da će se za sto ili trista godina, ljudi lakše odupirati svojoj sebičnosti. Težnja Zapada da bombama donosi bolji život pogrešna je, licemerna i glupa. Bori se Amerikanac da onaj u Indiji ima bolji doručak?! To su smešne priče. Moćnici rade šta hoće.        Video sam mnogo nepravde u životu, prilike nisu dobre, a ja sam ostao idealista. Smatram da cilj svake politike mora da bude poboljšanje života, odnos prema običnim ljudima ne sme da bude nečovečan, sebičnost ne može da bude osnova svih odnosa.

      
      
       LJ. STAVRIĆ
      
      

Strahinja Maletić (92) malo slobodnije rečeno, vršnjak je XX veka: rođen u Austro-Ugarskoj; odrastao u toku Prvog svetskog rata; kao sin kraljevskog županijskog tajnika gledao kako su se u Vukovaru "na krv i nož" sukobljavali komunisti i antikomunisti; školovao se u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima; bio đak prestrogog Justina Popovića i oksfordskog đaka dr Irineja Đorđevića; slušao krike zatvorenika iz mitrovačke kaznionice; usklađivao život između nazora oca, Pašićevog radikala, i aktivnosti braće komunista; pred Drugi rat otišao u SAD kao sveštenik, a ne bi uspeo bez pomoći Dragiše Cvetkovića; sukobio se sa vladikom Dionisijem; našao "zrno logike" u predlozima Kominterninog čoveka u SAD Mirka Markovića; bio u ratu sa Dučićevim razumevanjem uloge američkih Srba za vreme rata; od izvršnog sekretara Ujedinjenog odbora južnoslovenskih Amerikanaca po obavljenom poslu postao žrtva spletki Luja Adamiča; odlučivao u jugoslovenskoj ambasadi o vizama američkih novinara; po povratku u zemlju osumnjičen, a onda zbog pomaganja ženi golootočanina Mirka Markovića i sam završio na Golom otoku; potom živeo život čoveka koji je zauvek obeležen boravkom na ostrvu o kome se decenijama ćutalo; danas živi u Beogradu.        "Maletićev XX vek" NIN će dati u nekoliko nastavaka, bez pretenzija: kao jednu životnu dramu, kakvih je, među našim dedovima bivalo.        Zapis "Fragmenti iz mog života", koji još nije štampan kao knjiga, priredio je Slobodan Reljić.