To više nije slučajno: Tito je definitivno filmski lik, jer, evo, u ovih dvadesetak godina njegovog (privremenog?) odsustva iz života i sa ustavne funkcije, pojavio se već treći film čijim kadrovima luta duh tog slavnog pokojnika. Posle Markovićevog Tito i ja i Žilnikovog Tito po drugi put među Srbima - koji su bili srpski filmovi - Maršal Vinka Brešana - koji je hrvatski film - potvrđuje da je Josip Broz, kao kriptojugoslovenska tema, možda jedino što je preostalo od bivše države. O tome šta se dogodilo posle, svakako nešto govori i činjenica da je Tito iz Brešanovog filma zapravo odbegli pacijent iz ludnice na jednom dalmatinskom otoku.
       Jesu li tri filma malo ili mnogo? U poređenju sa, recimo, filmografijom o Napoleonu, to je ništavno. Doduše, Bonaparta je umro nešto ranije. S druge strane, bilo je napoleonovskih filmova o Titu, snimljenih za njegova života i uz njegovu aktivnu saradnju: kad on kaže ne sjećam se Save, filmski reditelj zaboravi na sve Kovačeviće. Oni koji su videli znameniti socrealistički politkičeraj U planinama Jugoslavije kažu da u njemu Tito puši cigaru na terasi dubrovačke Gradske kavane. Lično pamtim da se Tito (kao lik) pojavio u filmovima Bitka na Neretvi (V. Bulajić), Užička republika (Ž. Mitrović) i Sutjeska (S. Delić). Bio je i na njihovim premijerama. Tri filma tada, tri filma sada.
       Kako je zapržena (ova) čorba No, ovaj posthumni titoistički trend ex-jugoslovenske kinematografije (srpske koliko i hrvatske) jeste, ipak, poseban fenomen: jer je, u sva tri pomenuta slučaja, reč o komedijama jasnog ikonoklastičkog usmerenja. Bilo je, istini na volju, nekih komedijica o Napoleonu u krevetu. Filmovi o Staljinu jesu smešni, ali nisu komedije; čak se i Nikita u Varljivom suncu pomalo uzdržavao. Ruzvelt se pojavio u samo jednoj komediji, mjuziklu Eni, ali je to režirao Džon Hjuston koji nije bio patriota. Broz je, dakle, i ovde izuzetak.
       U vreme kada se Tito voleo najviše, dok je bio prvi put živ, takav bi odnos prema najvećem sinu vodio direktno u zatvor, što se - ako još pamtite - i dogodilo Lazaru Stojanoviću, autoru filma Plastični Isus. Uz jedan izuzetak. Ova je postjugoslovenska (ili retrojugoslovenska) trilogija o Titu kao temi komedije anticipirana televizijskom serijom Titovi memoari Veljka Bulajića.
       Tadašnji državni reditelj broj jedan nije, po sopstvenom priznanju, želeo pomenuti posao, predosećajući da ga on može izložiti nekoj pogibelji. Ali, shvativši da bi i odbijanje bilo podjednako pogibeljno, Veljko je smislio da se suviše ne meša u svoj zanat. Opredelio se za objektivistički pristup: postavio je Broza pred statičnu kameru i pustio ga da priča. To se pokazalo genijalnim rešenjem. Tito je, naprosto, odlepio. Izbrbljao je svašta: kako je ponavljao prvi razred osnovne škole, kako umalo nije potrovao svoju braću i svoje sestre nekom masnom čorbom (I tako sam ti, bogati, prvi put zapržio čorbu!), pa o svom sviranju klavira u dugim sibirskim noćima, o raznim švaleracijama, o svojoj eleganciji, ali, bogme, i mnogo o stvarima o kojima se mora ćutati. Emitovanje serije je iznenada prekinuto.
       Ali je, svejedno, time sam Josip Broz inaugurisao ton svoje kasnije desakralizacije u filmovima Markovića, Žilnika i Brešana. Taj ton je nepobitno groteskan, a pristup je parodičan: Tito je predmet zajebancije. Ali se - gle čuda! - skidanje pozlate završilo tako da je Tito postao nova kič-ikona, pop-heroj, pravo oličenje kempa naše istorije i sudbine. Brešan i kaže da ga doživljava kao nekog vrlo sličnog Elvisu Prisliju. Elvis nije na filmu nikada igrao Elvisa, on je u životu bio Elvis iz filma Viva Las Vegas! Nasuprot uobičajenom redu stvari, po kome život imitira umetnost, ovde se, u slučaju Tita kao filmskog žanra, događa suprotno, te sada imamo posla sa umetničkom tendencijom koja bi da se približi modelu iz života, onom Titu iz Bulajićeve serije. Za one koji veruju da bi svakome cvetala ljubičica plava da nije bilo tog misterioznog gospodina, ovo je svakako dokaz njihove teorije: zar je moguće da je našim životima gotovo četrdeset godina vladao čovek koji se može smatrati duhovnim ocem Žike Obretkovića?!
       Maki novi Tito Takvi, međutim, ne shvataju suštinu umetničkog procesa. Naročito onda kada je cilj tog procesa da se neki događaj ili neka ličnost upakuju u oblandu kiča. Kič je uvek intima, on je (što davno reče A. Mol) umetnost sreće. Ovo je tretiranje Tita kao kvintesencije kiča, zapravo njegovo svođenje na dimenziju ljudskog: Baš je taj Tića bio cool! - reći će današnji klinci. Tako nam, kroz ovo sitno filmsko zezanje, Tito postaje sve bliži, on je sada neko koga smo zbilja poznavali kao što ga je poznavao dečak iz filma Gorana Markovića.
       A ono Brešanovo poređenje sa Prislijem dobija dodatnu dimenziju: ima među nama već dosta onih koji sumnjaju da je Broz zbilja umro (i on se tome začudio) i koji misle da će se vratiti onog dana kada mu dosadi plandovanje na rajskom ostrvu. Ta iluzija, pak, samo potvrđuje njegovu smrt, koja svakim danom postaje sve veća u svakom pogledu. Jedan grafit kaže: Bravaru, vrati se, sve ti je oprošteno! Da li ste, onog četvrtog maja (ili je bio osmi, ko će ga znati kako padaju ti istorijski datumi), mogli pomisliti da će takva nostalgija postati kolektivna? Je li Žika Pavlović bio u pravu ustvrdivši da će se o Titovoj epohi jednom govoriti kao o našem Periklovom dobu? I da će kič biti bolja prošlost koja se (kako to govori slučaj F. Tuđmana) ne može ponoviti?
       Ono o čemu zapravo govori ova filmska Titonostalgija (koja je, po sebi, čist kemp), jeste duh vremena u kome, posle njega, živimo. Samo se osvrnite oko sebe u ovoj dolini tužnih spomenika i Tito će vam postati miliji i draži negoli što je to bio onog dana kada ste mu predali štafetu (i skresali mu u lice šta mislite o njemu). Zato nije čudno da je jedan od autora ove filmske serije živ je Tito, i živ će biti Tito posle Tita, Goran Marković, upravo završio dokumentarac o Makiju. Neće Maki biti novi Tito, ali bi Tito danas bio Maki (u bekstvu). Krug je zatvoren: Maki je, u nedostatku Tita, ona bolja prošlost koja se nije ni dogodila u ovoj budućnosti bez kraja kao što je beskrajna smrt Josipa Broza.