Svesni realne opasnosti da se u izbeglištvu može poremetiti duševno zdravlje, Jugoslovenski crveni krst i Međunarodna federacija društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca pokrenuli su novu biblioteku "I to je život", u kojoj su prvih pet naslova posvećeni baš ovoj temi

      Psihološki portret izbeglica nabijen je tugom i očajem, osećanjem bespomoćnosti, osećanjem niže vrednosti, gnevom, besom, gubitkom samopoštovanja... Proces integracije, međutim, počinje od prvog dana izbeglištva. Bez obzira na to koliko se ljudi u izbeglištvu osećaju usamljeno, neki članovi porodice odmah se integrišu u novu sredinu uprkos tome što mnogi zaziru od došljaka, što se dolazeći doživljavaju kao opasnost u teškim i kriznim vremenima.
       Stoga nije nezanimljivo saznanje da "domoroci" ne operišu vicevima vezanim za izbeglice. Pogotovo ako se zna da se najmanja kvota od desetak svežih ispaljuje svakodnevno. Zašto su izbeglice tabu tema u vicevima? Posle brzinski sprovedene ankete, i s jedne i s druge strane ustoličio se istovetan odgovor: "Oni su sami po sebi vic."
       Starosedeoci su drskiji.
       U zadimljenoj kafani okačio se sredovečan muškarac pripitom prijatelju na rame i poverava se: "Šta da ti pričam. Poznaješ obe moje ćerke. Lud je ko ne primeti koliko su lepe i pametne. Obe magistrirale i 'pokupile' izbeglice. Tesan im Beograd, tesna im Srbija. Kao nisu mogle da proberu. Starija se zaljubila u Bosanca, a mlađa u Slavonca. Obojica bez prebijene pare. Još ću i njih morati da izdržavam." Prijatelj sleže ramenima i kroz šapat pevuši "izbeglice - izelice"...
      
       Ono malo nade
       Jugoslovenski crveni krst i Međunarodna organizacija društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca pokrenuli su biblioteku "I to je život". Prvih pet knjiga posvećene su izbeglištvu i zaštiti mentalnog zdravlja u izbeglištvu. Napisali su ih, kaže izdavač Žarko Albulj, eminentni stručnjaci, psiholozi i psihijatri, koji od 1993. godine aktivno učestvuju u kreiranju i realizaciji različitih programa psihosocijalne podrške izbeglicama. Pisci su: Jelena Vlajković - "Izbeglištvo rizik po mentalno zdravlje", Nada Polovina - "Kako sačuvati mentalno zdravlje porodice u izbeglištvu", Ksenija Kondić - "Kako sačuvati mentalno zdravlje dece u izbeglištvu", Vojislav Ćurčić i Vesna Brzev-Ćurčić - "Kako sačuvati mentalno zdravlje mladih u izbeglištvu" i Dušan Petrović - "Kako sačuvati mentalno zdravlje starih u izbeglištvu". "Knjige su namenjene, pre svega, onima koji prolaze kroz dugogodišnje krize prilagođavanja na život u izbeglištvu i za njih ove knjige mogu da budu neka vrsta priručnika za samopomoć i pomoć svojom najbližima", preporučuje u predgovoru izdavač.
       U ovoj rasturenoj zemlji još nije izvesno da je "invazija" završena (brojka izgnanih, prognanih, izbeglih i raseljenih lica opasno se približila sedmocifrenom broju, odnosno milionu). Mnogi su se u međuvremenu snašli, drugi nažalost i posle višegodišnjeg boravka nisu, a tu su i još nove izbeglice, žrtve poslednjeg talasa sa Kosova.
       Tokom proteklih godina razvili su se različiti programi psihosocijalne pomoći izbeglicama. Od 1993. godine do 1995. godine podrška je pružana u posebno formiranim centrima za žrtve ratnih trauma i nasilja. Bilo ih je jedanaest. Kasnije se pokazalo da je mnogo bolje osnivati službe za pružanje psihosocijalne podrške pri opštinskim organizacijama Crvenog krsta. Oformljene su dakle službe gde se psihosocijalna podrška pruža kroz različite oblike rada. Mnogi, međutim, nerado traže pomoć stručnjaka i zato su navedene knjige dragocene. Naravno, one ne mogu rešiti egzistencijalne probleme, ali mogu da pomognu da se sačuva ono malo nade koja ipak ostaje šćućurena u svakom pojedincu, kako god da je prošao na putu dovde, koja je najvažnija kad se život počinje iz početka. U suprotnom, prepuštajući se negativnim emocijama, osoba može da oboli.
      
       Kriza porodice
       "'Neću ovde da živim. Hoću kući', po ko zna koji put ponavlja trinaestogodišnji dečak dok otac, iza njegovih leđa, nemoćno sleže ramenima. 'Jedva smo mu oduzeli žilet', govori otac i pokazuje dečakovu podlakticu u zavoju", priseća se jednog od mnogobrojnih primera izbegličkog prilagođavanja Jelena Vlajković. Mnogi nisu svesni da traume i stresovi ne prestaju kada se osobe nađu na sigurnom. Život u novoj sredini, takođe, kao što je rečeno, predstavlja svojevrsnu traumatizaciju. Suočeni sa svim nedaćama, ljudi često pomisle: Poludeću. Ovo više ne mogu da izdržim.
       "Osnovna uverenja na kojima počiva život svakog od nas bivaju u ratu i izbeglištvu uzdrmana iz temelja. Svakodnevno, ljudi su suočavani sa činjenicom da njihov život ne vredi mnogo", objašnjava Jelena Vlajković i podseća da su mnoge često maltretirale najbliže komšije i prijatelji druge nacionalnosti. Mešoviti brakovi su se raspadali. "Ljudi koji su ranije bili tananijeg duševnog zdravlja u većoj su opasnosti da u situaciji izbeglištva reaguju na način koji se prepoznaje kao bolest."
       Užasavajuća je spoznaja da se ostalo bez radnog mesta, profesije, kuće i svega što se volelo, što je bilo sastavni deo života. Naša sagovornica ističe da odrasli i ljudi u srednjim godinama nose možda najveće breme odgovornosti. Na njima je teret elementarnog opstanka porodice - s jedne strane, brinu o deci, a s druge, o ostarelim roditeljima.
       Nada Polovina zbog svega nabrojanog piše o "velikoj traumatskoj krizi porodice". Ona upozorava da sada već dugogodišnje iskustvo pokazuje da su najgore prošli ljudi u kolektivnim smeštajima. Tamo su očigledni gubitak intimnosti i porodične organizacije, odnosno porodičnih uloga. Recimo, domaćice i domaćina. U ovako velikim grupama životno osujećenih ljudi, usled više neproduktivnog vremena, lako se šire potištenost i osećaj obezvređenosti. Ovi ljudi kao da sudbinu predaju drugom u ruke.
      
       Povređeni i poniženi
       Ksenija Kondić u uvodu svoje knjige beleži: "Jedanaestogodišnji dečak letovao je kod bake u Kninu. Kada mu je bilo pet godina, majka je otišla u Nemačku gde je u novom braku i ostala. Tata je poginuo na ratištu. Tog avgusta 1995. godine njegovo letovanje dramatično je prekinuto. On je sa bakom putovao dvanaest dana sa svim užasima koje su učesnici kninske kolone doživeli - bombardovanje, ranjene, mrtve - dok su stigli kod bakinog brata u selo kraj Beograda. Dečak je tu nastavio da živi u porodici sa pet članova starijih od šezdeset godina. Upoznajem ga, kada već šest meseci ne progovara ni reč, ćuti ..."
       Autorka Kondić skreće pažnju na najčešće vidove ispoljavanja posttraumatskog stresnog poremećaja kod dece. To je važno zbog toga što istraživanja pokazuju da će se psihološke posledice ratne traume kod dece pojaviti i u određenim karakteristikama ličnosti (depresivnost, anksioznost, agresivnost...). Zbog toga je važno na vreme uočiti problem.
       Probleme mladih u izbeglištvu istražili su Vesna Brzev-Ćurčić i Vojislav Ćurčić. Uočili su da mlade izbeglice stižu u novu sredinu nesigurne, sa vrlo uzdrmanim predstavama o životu i ljudima, sa poljuljanim sistemima vrednosti i verovanja, povređeni i često poniženi.
       Njihovu zbunjenost najbolje ilustruju primeri koje navode autori navedenih knjiga. Recimo: Sa porodicom i prijateljima iz kraja pričam jednim naglaskom, a u školi sa društvom odavde trudim se da govorim kao i oni. Moji zemljaci mi se podsmevaju kada govorim novim naglaskom, a kada među vršnjacima odavde govorim naglaskom svog kraja svi odmah znaju da sam izbeglica. Kako da me ne bude stid? Ili: Podelu na mi i oni često osećam na svojoj koži. Devojka iz razreda je pozvala na rođendan sve osim mene. Znam da je tako zato što sam izbeglica. Zašto?
       Ozbiljno pitanje: U starom kraju moja porodica je bila srećna. Sada su moji roditelji stalno nervozni i nezadovoljni, a mene kritikuju i ne primećuju da mi nije lako. Ne mogu više na njih da se oslonim niti da očekujem razumevanje i podršku. Šta da radim? Sudbinsko pitanje: Moj otac je jedne a majka druge nacionalnosti. Otac želi da se vratim i da živim sa njim. Kaže da je to moja otadžbina, a majka me tera da ostanem sa njom, jer ovde žive "naši". Šta da radim?
       Životno pitanje: Moja majka je ranije imala dobar posao, a ja sam bio ponosan kada sam odgovarao na pitanje šta ona radi. Sada, kao izbeglica, ona prodaje cigarete na ulici. I što je još gore, u tome moram da joj pomažem. Mene je strašno sramota, naročito kada sretnem nekog druga. Ponekad zato mrzim svoju majku. Šta da radim?
      
       Izbeglički sindrom
       Ni sa starima situacija nije bolja, piše Dušan Petrović. Iako se pokazalo da stari ljudi u fazi nastupanja stresa reaguju dosta sabrano, vidljiv je gubitak samopouzdanja i sigurnosti. "Često se osećaju bespomoćno kao mala deca." Stres doživljen izgonom, gubitkom doma i imovine, porodice, izvora egzistencije "za staru osobu predstavlja isto što i teška bolest koja ugrožava život". Zato se starijima, pored psihosocijalne podrške i pomoći, obično pruža i medicinska pomoć.
       Tačno je da izbeglištvo izaziva mnoge poremećaje u duši: tugu, razočaranje, bes, obeshrabrenost, apatiju, beznađe. Međutim, Jelena Vlajković ističe da ovakva osećanja i stanja nikako ne govore o tome da je čovek oboleo: "Bolesne su okolnosti u kojima je čovek prinuđen da živi, a sva ta osećanja predstavljaju normalne reakcije na nenormalne uslove života."
       Neophodno je, naglašava naša sagovornica, da se načine programi kojima bi se podsticala želja da ljudi ponovo uzmu život u svoje ruke i ponovo stanu na svoje noge. To posebno važi za ljude smeštene u kolektivne centre. Oni su najčešće žrtve "izbegličkog sindroma" koji se prepoznaje po pasivnosti, osećaju bespomoćnosti, zavisnosti od drugih. Još teže je što deca svoje roditelje vide u takvom stanju.
       "Tek kada čovek počne sebe ponovo da doživljava kao vredno ljudsko biće koje može i ume da gradi život, kada pronađe nove oslonce - takvom čoveku pomoć više nije potrebna", ističe Jelena Vlajković.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
      

Kao da sam mrtav        Posttraumatski stresni poremećaj je prolazni poremećaj psiholoških, fizioloških i socijalnih funkcija i može se povezati sa onim što je osoba doživela u ratu. Sećanje na traumatski događaj stalno postoji, kako na javi, tako, često i u snu. Povremeno, neki delovi događaja pojavljuju se u sećanju sa takvom uverljivošću da osoba ima utisak da se ti događaji odigravaju upravo sada, ovog trenutka. Paralelno sa svim tim javlja se stanje opšte ravnodušnosti tako da osobe koje su preživele ratne strahote često govore:"Kao da sam mrtav. Ništa više ne osećam."        Odnos prema najbližima se menja. Javlja se osećanje otuđenosti, udaljavanja od bliskih osoba. Kod obolelih kao da se gasi ljubav prema naj- bližim članovima porodice. Celokupnim po- našanjem dominira gubitak vere u budućnost. Javljaju se razdražljivost, napetost, povremeni nastupi besa. Često se mogu čuti žalbe: "Samo što ne eksplodiram. Osećam kao da mi je tesna koža."

      
      
      

Skitnica        Kad sam ga 1994. godine upoznala, imao je deset godina. Do rata je kao vanbračno dete koje oca nije nikad upoznalo, živeo sa majkom u Zadru. Mnogo puta odvajan od nje zbog njene hronične bolesti, dečak je, pošto je izbeglištvo i njene poslednje dane do smrti proveo pored nje u bolnici u Kninu, prešao kod ujaka. Ujak ubrzo gine na ratištu, a dečak prolazi kroz Prihvatni izbeglički centar, da bi od 1993. bio smešten u Dom za decu lišenu roditeljskog staranja. U školi ne napreduje, ne druži se sa vršnjacima, beži iz doma, skita, prosjači. Odlazi na gradsko groblje gde sakuplja slatkiše i cigarete i preprodaje ih. Sklon je samopovređivanju.               Ksenija Kondić        ("Kako sačuvati mentalno zdravlje dece u izbeglištvu")

      
      
      

Lista gubitaka        Iz rada sa grupom saradnika - izbeglica nastala je ova lista gubitaka: smrt člana porodice (majka, otac, brat, suprug ...), gubitak doma, imovine, gubitak domovine, grada u kojem se živelo, gubitak kontakta sa širom porodicom (izbegli i oni), gubitak prijatelja, gubitak životnog vremena, gubitak posla, gubitak emocionalnog kontakta sa bližnjima (suprugom koji je bio na ratištu), gubitak ideala, gubitak slobode kretanja, dokumenata ...               Nada Polovina        ("Kako sačuvati mentalno zdravlje porodice u izbeglištvu")