Koga treba da krive ljudi koji su iznenada morali da napuste svoje kuće (stihija je srušila 434 kuće i oštetila još oko 5 000), da izgube letinu i odjednom se, bez igde ičega, nađu u čamcima? Nerad na terenu i nenamensko trošenje novca su, ako ne ključni, a ono važan razlog zbog kojeg Vojvodina danas pliva. U društvu uopšte ne postoji jasan odgovor na pitanje gde treba ulagati i šta je uopšte nacionalni interes u oblasti voda. Ono što je mnoge Vojvođane, koji su nekada učestvovali u jogurt revoluciji nateralo da se pridruže "autonomašima" i u mnogim drugim stvarima jeste utisak da se iz Vojvodine ispumpava novac, a ništa joj se ne vraća

      Da li je Vojvodina žrtva prirode - osvetnice, željne da jednu, do pre tri veka gotovo divlju močvaru vrati u prvobitno stanje, ili sve između Tamiša i Tise pliva jer, kako je to oštro zamerio lider Narodne seljačke stranke Dragan Veselinov, vlada Mirka Marjanovića sistematski zapostavlja Vojvodinu?
       Stručnjaci različitih branši, kojima je glavna preokupacija voda, smestili su se negde između ta dva ekstremna stava. Posle velikih podzemnih voda, poplave koje traju od početka ove godine, krajem aprila su što potopile, što okvasile više od 400 000 hektara, ili jednu četvrtinu zemljišta u Vojvodini. Ili, kako je to slikovito objasnio pomoćnik tehničkog direktora "Srbijavoda" Momir Tabački, bilo je to kao dolivanje vode u već punu čašu.
       "Tu je priroda na prvom mestu" kaže dr Miodrag Božinović iz Instituta za uređenje voda Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Od 1920. godine do danas nije bilo većih padavina od onih 1999. godine. Količina vode koja je pala znatno prevazilazi prosek padavina od 1947. do 1999. godine, i upadljivo je veća čak i kada se uporedi sa dosta vlažnim periodom četiri godine unazad.
       Priroda nije zamrzela samo Vojvodinu. Slične velike poplave zabeležene su tokom prošle i ove godine i u delovima Francuske, Nemačke i Holandije, a Mađari i Rumuni se bore s istim problemom kao i mi.
      
       Devet dana za pšenicu
       U poslednjih pedeset godina ovako velika plavljenja zabeležena su, navodi dr Žarko Milošev, ministar za vode u vojvođanskoj vladi u senci i takođe profesor Poljoprivrednog fakuletata u Novom Sadu u penziji, 1942. godine kada je pod vodom bilo 454 000 hektara, ili 21 odsto površine Vojvodine. Druga velika poplava zabeležena je 1956. godine, što je vlast tadašnje Jugoslavije navelo da konačno ozbiljno razmotri izgradnju kanala Dunav-Tisa-Dunav. "Da nisu izgrađeni kanali, ova zemlja bi danas gladovala", kaže dr Božinović. "Ako pšenica provede više od devet dana u vodi, prinosi se umanjuju za 90 odsto."
       Prema prvim procenama, dosadašnje štete od poplava procenjuju se na više od milijardu dinara, ali niko do sada nije izašao sa procenom šta će biti sa usevima, pre svega sa pšenicom. "Sejaćemo i u junu", kažu podsmešljivo neki stručnjaci, aludirajući na umirujuće tonove koji stižu od srpskog ministra poljoprivrede Jovana Babovića. Vlada Srbije obećala je pomoć od 433 miliona dinara, ali uvažavajući Veselinova ili ne, Marjanović zaista još nije našao vremena da poseti Vojvodinu koja je u poplavama stradala bezmalo koliko i u bombardovanju.
       Božinović nije "autonomaš", rođen je u blizini Crnog Timoka, ali na pitanje da li su poplave mogle biti manje da su kanali održavani, uzdržano kaže: "Trebalo je voditi računa o redu veličina. Svaki čovek ima pravo da bude zaštićen od plavljenja, ali nije isto ako strada dve hiljade hektara useva oko Timoka, ili ako je ugroženo dva miliona hektara u Vojvodini."
       Sad kad je šteta već napravljena pronalazi se novac za kupovinu cevi za popravku vodovoda i kanalizacija u naseljima i za popravku građevina za zaštitu od poplava - ukupno 20 miliona dinara. Još oko 35 miliona dinara izdvojiće se iz agrarnog budžeta za prokopavanje propusta i kanala.
       "Velika je krivica u tome što smo zaboravili da je Vojvodina podignuta u močvari i da se naselja i oranice moraju čuvati i kad nema opasnosti od poplave", konstatovao je Tabački.
       Prema podacima dr Miloševa, zbog višegodišnjeg zaostajanja u održavanju kanalske mreže, odvođenje suvišnih voda ide mnogo sporije od projektovanih mogućnosti sistema. Od redovnih obima programa za radove na održavanju kanalske mreže ostvari se svega 20 do 30 procenata, pa je propusna moć kanalske mreže svedena na jednu trećinu, beleži dr Milošev.
       Kako to praktično izgleda, objašnjava dr Božinović: "Kad jedan kanal zaraste u travu, njegova propusna moć smanji se za polovinu." Sve to sad treba pomnožiti sa kilometrima kanala i najmanje deset godina u kojima je sve, pa i vodoprivreda zanemarivana.
      
       Voda i ljudi
       Ne samo da su zakazali kanali nego su se i crpne stanice, u kojima takođe u poslednjih 10 do 15 godina nisu obavljani remonti, kvarile ili jednostavno nije bilo struje. Na faktor "vreme" koji je, prema rečima dr Božinovića, izrazito važan (pre svega, za biljke pod vodom), nije se imalo čime odgovoriti. Mehanizacija koja treba da omogući brze intervencije na kanalima, takođe je izraubovana, zastarela i pokvarena.
       Koga treba da krive ljudi koji su iznenada morali da napuste svoje kuće (stihija je srušila 434 kuće i oštetila još oko 5 000), da izgube letinu i odjednom se, bez igde ičega, nađu u čamcima?
       Ako bi se išlo u "sitna crevca", onda bi na dnu lestvice morali da se nađu lokalni komunalni organi: u mnogim mestima postoje vodovodi, ali ne i kanalizacija da odvodi otpadne vode. Lokalni organi brinu o mreži kanala u naselju, a kad voda stigne do odvodnika prvog reda (većih kanala), problem prelazi u nadležnost vodoprivrednih preduzeća, i njihova odgovornost seže sve do vodoprijemnika (kanal Dunav-Tisa-Dunav ili reka). Za održavanje kanala i podzemnu drenažnu mrežu na poljoprivrednom zemljištu odgovorni su vlasnici zemljišta, bilo da su to seljaci ili poljoprivredni kombinati.
       Izokola rečeno, zahvaljujući postojećim zakonima, između vodoprivrede i poljoprivrede postoje nesuglasice o tome ko i čime treba da se bavi, a nadležnosti su nejasne. Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo iz Beograda i jedan od retkih stručnjaka koji se bave nacionalnim i međunarodnim vodnim pravom dr Slavko Bogdanović, mnogo je kritičniji i otvoreniji. Pre tri godine on je upozorio da postojeći sistem upravljanja u Srbiji ( rigorozno centralizovan od događanja naroda i dolaska Slobodana Miloševića na vlast) "ne može obezbediti upravljanje vodama bez rizika i nesagledivih štetnih posledica u budućnosti".
       Od onih čija bi zemlja trebalo da se štiti ubira se ogroman novac, čije trošenje potom uopšte ne podleže kontroli, smatra dr Bogdanović. "Organi koji se bave vodoprivredom nikome ne polažu račune, a ceo sistem upravljanja vodama je zastrašujuće rasipnički i neefikasan."
      
       Greška u sistemu
       I saniranje novonastalih šteta biće delom finansirano na teret obveznika tako što će naknada za korišćenje komunalnih dobara biti povećana sa tri na četiri odsto, od čega bi trebalo da se ubere 300 miliona dinara.
       Jedini element zakonski uspostavljenog institucionalnog sistema upravljanja vodama je javno vodoprivredno preduzeće "Srbijavode". Direktora i upravni odbor tog preduzeća imenuje republička vlada, a javnost, pokrajine, opštine, kao ni interesenti (plaćaju vrlo visoke vodoprivredne dažbine), nemaju nikakvog uticaja, niti uvida u rad preduzeća.
       Time se, smatra Bogdanović, ceo nacionalni sistem upravljanja vodama svodi na personalnu osnovu (jednog ministra i jednog direktora), koja je najuža i najtanja od početka organizovanog pristupa rešavanju problema voda na ovoj teritoriji u poslednjih 200 godina.
       Za razliku od drugih infrastrukturnih oblasti koje su doživele potpuno podržavljenje, u vodoprivredi je taj posao obavljen dopola i različito. Kanal Dunav-Tisa-Dunav postao je državni i direktno vezan za Beograd a (slično) preduzeće koje je upravljalo sistemom Ibar Lepenac ostalo je društveno.
       Sva vodoprivredna preduzeća koja su i pre centralizacije obavljala te poslove i dalje raspolažu imovinom i mehanizacijom i bave se poslovima održavanja vodnih puteva i kanala ( i u društvenoj svojini su), ali novcem raspolažu samo "Srbijavode". To preduzeće, po mišljenju Bogdanovića, obavlja ulogu finansijskog agenta koji preraspodeljuje novac od vlade do preduzeća. Kako? "Taj novac ne bi smeo da se vrti po bankama, da se zarađuje na kamatama, nego da se plasira tamo gde treba da ide", kaže Bogdanović.
       Nerad na terenu i nenamensko trošenje novca su, ako ne ključni, a ono važan razlog zbog kojeg Vojvodina danas pliva, smatra ovaj stručnjak.
       Ovaj sagovornik NIN-a tvrdi da u društvu uopšte ne postoji jasan odgovor na pitanje gde treba ulagati i šta je uopšte nacionalni interes u oblasti voda. Ono što je mnoge Vojvođane, koji su nekada učestvovali u jogurt revoluciji nateralo da se pridruže "autonomašima" i u mnogim drugim stvarima jeste utisak da se iz Vojvodine ispumpava novac, a ništa joj se ne vraća.
       Kao urgentan lek Bogdanović prelaže deregulaciju i decentralizaciju u upravljanju vodama, a na drugoj strani stvaranje jednog jakog sektorskog centralnog organa koji bi imao ovlašćenja u rangu ministarstva i, naravno, takav sistem u kome bi javnost, a pre svega oni čija egzistencija od manjka i viška vode zavisi, imali uvida u to kako se troši njihov novac.
       "Taj novac potrošen je na druge stvari", izjavio je Veselinov u srpskom parlamentu, ali niko nije našao za shodno da o tome položi račun. Istom onom neumitnošću kojom je voda pokrila Vojvodinu, glas spikera Radio televizije Srbije "potopio" je više od jedne poslaničke sumnje.
      
       TANjA JAKOBI
      
      

Istorija        Prvi vodoprivredni radovi u Vojvodini izvedeni su u vreme Rimskog carstva. Za vreme kratkotrajne vladavine Marka Aurelija Proba (od 276. do 282. godine), rođenog inače u Sremskoj Mitrovici, započeti su radovi na isušivanju sremskih močvara kopanjem kanala Jaračka i Progarska Jarčina koji su i danas u upotrebi.        Do V veka na području današnje Vojvodine bio je razvijen privredni život, ali je on prekinut dolaskom Huna. U narednom periodu stanovništvo se, što zbog čestih ratova, što zbog stalnog izlivanja panonskih reka, uglavnom bavilo gajenjem stoke. Radovi na podizanju šančeva i nasipa na odbrani od voda nastavljeni su tek u XIII veku.        1526. godine posle Mohačke bitke, ovim prostorom su zavladali Turci pa u narednih 200 godina uglavnom nije bilo hidrotehničkih radova. Krajem XVII veka na području Bačke i Banata, zbog loših uslova života i veoma močvarnog zemljišta, živelo je samo oko 2,3 stanovnika po kvadratnom kilometru.        1716. godine, posle oslobođenja Temišvara od Turaka i zaključenja Požarevačkog mira, otpočeti su obimni meliracioni radovi u Banatu.        1781. godine iz Beča je naloženo da se u Banatu podižu nasipi duž Tise.        Krajem XVIII veka počinju radovi većih razmera i gradi se kanal Dunav-Tisa od Bačkog Monoštora do Bačkog Gradišta (sadašnji kanal Bezdan-Bečej).        Za 100 godina uslovi života su do te mere poboljšani da se broj stanovnika u Bačkoj povećao na 15,9 po kvadratnom kilometru, a u Banatu na 44,6 stanovnika po jednom kvadratnom kilometru.        1845. godine osnovana su dva udruženja Interesentstvo plovnog područja duž leve obale Moriša i Interesenstvo duž plovnog područja leve obale Tise, koji su okupljali vlasnike zemljišta zainteresovane za finansiranje izgradnje kanala.        1921. godine Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno njena Generalna direkcija voda, dala je instrukcije terenskim organima da se osnuju vodne zadruge koje će se brinuti o melioraciji zemljišta jer "država ne treba i po svojoj finansijskoj moći ne može da se bavi isušivanjem zemljišta".        1945. godine još pre zvaničnog završetka II svetskog rata, Glavni narodnooslobodilački odbor Vojvodine doneo je odluke o reorganizaciji vodnih gazdinstava u Vojvodini koja su sa 60 zadruga svedena na 15, plus šest vodnih zajednica. Propisima koji su stupili na snagu te godine formiran je Opšti fond voda u kojem su bila akumulirana sredstva iz dotacija i subvencija Vojvodine i Demokratske Federativne Jugoslavije.        1947. godine osnovana je Direkcija za izgradnju Velikog kanala Dunav-Tisa-Dunav sa sedištem u Novom Sadu. Posle velikih poplava 1956. godine, savezna vlada odlučila je da 1957. godine usvoji zakon o finansiranju izgradnje osnovne kanalske mreže iz saveznih sredstava.               (Iz knjige dr Slavka Bogdanovića "Vodoprivredne organizacije")

      
      
      

Od močvare do oranice        U XVII veku oko 35 odsto površine Vojvodine predstavljala su močvarna područja. Danas pod barama i močvarama ima oko 0,8 odsto površine Vojvodine.        Sada postoji oko 1 300 kilometara odbrambenih nasipa koji brane od poplava oko jedne trećine pokrajine ili oko 700 000 hektara. Odvodna kanalska mreža dugačka je 19 000 kilometara i ima instalisani kapacitet od 400 kubnih metara u sekundi, kojima se odvodnjava više od tri četvrtine vojvođanskih površina. U okviru ove kanalske mreže su i plovni kanali hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav ukupne dužine 660 kilometara. Pod drenažnim (podzemnim sistemom cevi) ima oko 40 000 hektara.        Inženjer Nikola Mirkov zapisao je 1924. godine da "po svojim razmerama veličanstveni sistem hidrotehničkih objekata štiti oko milion katastarskih jutara u Vojvodini" i da su najbolje oranice upravo na zemljištu koje je nekad bilo najmočvarnije. Iste godine Emil Popović zapisao da je u XVIII veku veliki deo Banata i Bačke bio baruština i da je Ugarska vlada sprovela "kolosalan rad odvodnjavanja i podigla takav uzoran sistem, kakav ga ni Holandija boljeg nema".               (Iz rada "Zašto pliva Vojvodina" dr Žarka Miloševa)

      
      
      

Đerdap        Da li je izgradnja Đerdapa dramatično ugrozila Vojvodinu, kako su to tvrdili neki istaknuti jugoslovenski stručnjaci?        Korist koju Srbija ima od proizvodnje struje u Đerdapu znatno je viša od troškova za struju utrošenu da se, negde do Novog Sada, saniraju posledice delimičnog usporavanja voda zbog izgradnje brane, smatra dr Božinović. "Rumuni tvrde da se nivo voda podiže sve do njihove granice, ali to nije tačno".        "Đerdap usporava male vode za nekoliko metara, ali kad naiđu velike vode, sve klapne na brani se otvaraju i tada se usporavanje vode meri sekundama", tvrdi ovaj sagovornik NIN-a.        Istina je da je u vreme malih voda otežano takozvano gravitaciono odvodnjavanje, naročito od brane do Pančeva. Na tom delu izgrađeni su sistemi za odvodnjavanje viškova vode, koji bi, ako se dobro održavaju, mogli da reše ovaj problem, smatra Božinović.