Godine 2000. u Srbiji 74 odsto ljudi veruje u vaskresenje Hristovo, nasuprot 15 do 20 odsto verujućih pre dvadesetak godina. Povratak veri ne znači uvek i povratak crkvi: čak 94 odsto će proslaviti Uskrs, ali samo dve trećine od tog broja će i otići u crkvu

      U hrišćanskom nauku postoji tačka u kojoj se čovek mora otisnuti od obale logike i (po)verovati da se pre dve hiljade godina u Jerusalimu desilo čudo kakvog nije bilo ni pre ni posle - da je Isus iz Nazareta, koji je u petak raspet na krstu, vaskrsao u nedelju. Po jevanđelju, anđeli su onima koji su tražili Isusovo mrtvo telo rekli: "Što tražite živog među mrtvima? Nije ovdje nego ustade" (Luka 24, 5-6) Drugačije su događaj predstavljali njegovi protivnici koji "dadoše vojnicima (koji su čuvali grob, prim. red.) dovoljno novca, /Govoreći, kažite: učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga kad smo spavali" (Matija 28, 12-13). I dvadeset stoleća milijarde ljudi verova u čudo vaskrsenja.
       Ove 2000. godine 74 odsto ljudi u Srbiji kaže da veruje u vaskrsenje Hristovo. Značaj ovog podatka treba gledati u kontekstu: pre dvadesetak godina broj ovakvih u ovoj zemlji bio je znatno manji. Istraživanja početkom osamdesetih govorila su o 15 do 20 odsto. A više od polovine građana je sumnjalo, manje ili više, da je Hristos uopšte postojao. (Dr Dragoljub Đorđević "Beg od crkve", 1984) Tvrdnja da je "najubedljiviji dokaz o tome da je Isus zaista Bog i Gospod, dat nam je u njegovom čudesnom i slavnom vaskrsenju" mogla se naći samo u knjigama, poput "Dogmatike pravoslavne crkve" Justina Popovića, koje se nisu držale nadohvat ruke.
       Posle takvih vremena činjenica da danas 84 odsto veruje u Boga deluje kao "čudo". Ovim skorom Srbi uveliko "pretiču" (zapadno)evropske narode (31 odsto Engleza veruje u Boga ili 19 odsto Šveđana) i približavaju se američkom slučaju - da 95 odsto građana "veruje u Boga ili univerzalni duh", odnosno da 87 odsto njih "nikad ne posumnja u postojanje Boga".
      
       Povratak
       Evidentan povratak Srba veri neće biti jednostavno objasniti, ali izgleda da je čuveni sociolog religije Danijel Bel bio u pravu kada je pre tridesetak godina nagoveštavao da će se "obnovljena religija" "nasuprot ranijem iskustvu, vraćati prošlosti, težiti tradiciji... to će biti obnova Sećanja". Tako šta unekoliko potvrđuju i sada nađene činjenice da će 94 odsto ispitanika "proslaviti Uskrs" i svi će, prirodno, farbati jaja. To je, dakle, za 10 odsto više od onih koji veruju u Boga, za 20 odsto više od onih koji su rekli da veruju u vaskrsenje, čak za 30 odsto više od onih koji će za praznik otići u crkvu.
       Ipak, 62,5 odsto onih koji tvrde da za praznik idu u crkvu je gotovo 2,5 puta više od broja sličnih "vernika" pre dve decenije. (Broj onih koji danas slave praznik je dva puta veći.) Inače, i danas "verski praznici imaju karakter svetovnog ponašanja", u kojem je "religiozna suština... u velikoj meri potisnuta". U pravoslavlju odlazak u hram znači više od običnog druženja. To je sveto mesto. Dakle, tako retko odlaženje u crkvu (dobar ritam bi bio jednom nedeljno i o praznicima) znak je "slabosti u veri", a u društvenom smislu onog što sociolozi zovu "protestantizacija pravoslavlja".
      
       Znanje
       Prema NIN-ovom istraživanju, ta odaljenost od crkve ne bi mogla da se tumači "nedoličnim ponašanjem sveštenstva", što se često može čuti u javnosti. Čak 67 odsto pitanih je "zadovoljno uslugama sveštenika". Retke su primedbe (oko 90 odsto) kao one učiteljice iz Uljme: "Naš sveštenik se napije i hoće da čita opelo samo za pare." Narod očigledno nije idealistički nastrojen kao onaj student: "Plaćanje je skrnavljenje, prilozi su OK." Samo će retki penzioner reći: "Derikože, ne pitaju da li to možemo platiti."
       Građani, inače, veruju da su naša znanja o našoj veri krhka i da bi svakako trebalo nešto učiniti da budu bolja. Zato su ljudi listom za uvođenje veronauke u škole (80,5 odsto). Misli se da bi to "vuklo decu na dobru stranu" (radnica iz Karana, 34 godine), jer "čovek treba u nešto da veruje, inače bi se pojeli međusobno" (domaćica iz Brankovine, 63). U stvari, oseća se kako u vremenu haosa i raspada ljudi u veri traže oslonac i zaštitu, ali se brinu i za svoju Crkvu pa je veronauka potrebna "zato što ima dosta sekti" (domaćica iz Loznice, 31) i da, konačno, "narod shvati 10 Božjih zapovesti".
       Ipak, kad se susretne sa "težim" pitanjima, savremeni vernik nije, izgleda, spreman da posluša ni po pitanjima na kojima Crkva nema odstupnicu. Dakle: "Da li je abortus čedomorstvo kao što tvrdi Crkva?" "Ne", odgovara 45 odsto ispitanih. Zašto tako misle? "Zbog situacije u zemlji", reći će vozač, 45 godina. "To mora da postoji, ne mogu svi ljudi da izdržavaju decu", ostaće na istom tragu medicinska sestra iz Požarevca, 47 godina. I: "Nauka je dokazala da nije. Porodica treba da se planira, tako da je odluka o abortusu individualna." (filolog, mlada žena iz Svrljiga)
       "Da", abortus je čedomorstvo reći će 40,5 odsto. Objašnjenja su, kao i prethodna, uglavnom nehrišćanska. Abortus je loš "zato što se Srbi gube, treba više dece", misli seljanka iz Devča, 54 godine. "Postoje drugi načini da se žena zaštiti", objašnjava mlađa žena iz Niša. A 72-godišnja domaćica iz Novog Kneževca kombinuje sentiment i medicinska dostignuća: "Ja sam imala dva (abortus) i jako mi je žao, ali sad su ove spirale super."
      
       Politika
       Sada dolazimo na temu broj jedan naše svakodnevice - politiku. Izgledaće paradoksalno, ali ovaj narod uopšte ne voli da se popovi mešaju u politiku. "Sveštenik u našem selu je za opoziciju, mi socijalisti to ne trpimo", kaže otvoreno 64-godišnji zemljoradnik iz Donje Vrbave. Da SPC "treba da ima važniju ulogu u preporodu našeg društva" misli 81,5 odsto, ali samo 2,5 odsto njih želi da ta uloga bude politička! Oni Crkvi namenjuju "čistije poslove": 40,5 odsto prosvetiteljske, 11 odsto humanitarne. A 45 odsto njih ne zna tačno kakva uloga Crkvi pripada, ali politička svakako ne. Penzionerka iz Kruševca kaže da Crkva treba da "smiruje situaciju i politiku". A stari zemljoradnik iz idile Kravljeg Dola kod Malog Crnića poručiće: "Nemaju oni ništa s tim. Nisu oni pokvarili društvo."
       Učestvovanje (aktivno) popova na mitinzima ne smatra se primerenim ponašanjem (63,5 odsto). "Sveštenik je za crkvu, a ne da lupa u šerpe" (zemljoradnik, 64) "Oni su nešto posebno, iznad svih ostalih i tako treba da se postave" (kozmetičarka iz Obrenovca, 33). "Ne moraju, pravoslavlje je tiha stvar" (vajar iz Novog Žednika, 55).
      
       Milošević
       Ipak, niko ne može pobeći od politike u ovakvim vremenima. Sudbina Kosova, recimo, jeste politika čak i kad je za Crkvu mnogo više. Uloga SPC odmah po povlačenju Vojske Jugoslavije ocenjena je kao izuzetno važna, ali teško je sada reći i uspešna. U glibu "svetske politike" našao se tako i vladika Artemije. Ako je u početku njegova uloga izazivala gotovo nepodeljenu podršku, danas već "politički angažman" nosi i sumnje. Čak će 22 odsto ispitanika danas za vladiku reći da je izdajnik. "Ne bi smeo da se meša u politiku, on prilazi Šiptarima i svima." Teško je ostati čist u društvu sa takvim plivačima u "prljavim vodama" kao što su Viljem Voker ili Bernar Kušner. Zato možda i ohrabruje da pored 34,5 odsto onih koji ne znaju kako da ocene vladikinu ulogu, ipak, još 43,5 odsto građana Srbije misli da je on "ispravan". "On daje nadu ljudima što su dole", reći će 21-godišnja studentkinja iz Beograda.
       I na kraju - Slobodan Milošević. Ponekad se stiče utisak da u savremenoj Srbiji ne bi ni bilo politike da nema njega, jer je u poslednjoj deceniji sve ovde pro ili antimiloševićevsko. "Šta mislite o prošlogodišnjem zahtevu SPC za ostavku Slobodana Miloševića?", pitali su NIN-ovi istraživači građane Srbije.
       I - narod koji se toliko protivi petljanju popova u politiku, odjednom gubi hladnokrvnost i počinje da se polariše. "Opravdano (je SPC tražila ostavku), oni treba da se bore protiv đavola", reći će 38-godišnji programer iz Ražnja. Ali: "Nije to ispravno, da je Milošević popustio mi bismo sad bili kao i Kosovo" (domaćica iz Kragujevca, 70 godina).
       Takvoj vrsti razgovora među savremenim Srbima nikad kraja. Dakle, 38,5 odsto je onih koji misle da je zahtev SPC "dobar, ispravan". "Pozdravljam sve koji hoće da smene Slobodana Miloševića" (ginekolog iz Kragujevca, 40 godina). Ili rašireno mišljenje: "Sam je trebalo da da ostavku."
       S druge strane, 31 odsto je onih koji misle da zahtev SPC "nije na mestu". Tako ima odbijanja i same pomisli: "To nije tačno, oni to nisu ni tražili" (žena zemljoradnika iz Aleksandrovca, 60 godina); "Ne bih rekla ništa o tome, Slobodan mi je kao brat" (penzionerka iz Zaječara, 75 godina). Pa briga: "Nije u redu, nemamo drugog" (penzioner iz Paraćina). I na kraju slobodno tumačenje: "Patrijarh je za Miloševića." (zemljoradnik iz Milanovca, 75 godina).
       Pitani su onda građani da ocene ko više doprinosi "zaštiti nacionalnog interesa", patrijarh srpski ili predsednik SRJ. Stvari stoje ovako: 42,5 odsto veruje u patrijarhovu ulogu, 17 odsto u predsednikovu, a 10,5 odsto ne bi razdvajalo i merilo ko više, jer nacionalni interes štite obojica.
       U takvom stanju vere u Boga, sebe i svoje vođe građani ove zemlje dočekuju Uskrs 2000. godine. U klasičnoj simbolici ovog izuzetnog "praznika obnove" i pobede nad ništavilom i smrću pojavljuju se: raspeće na krstu, pustoš kamenite Golgote i -vaskrsenje, trijumf nad smrću. Koliki li je deo tog puta prešao ovaj narod? I koliko će još vremena provesti na Golgoti?
      
       SLOBODAN RELjIĆ