Sam bog zna da se XX vek završio pitanjem: "Da li postoji istorija?" na koje je onaj koji ga je postavio dao jasan odgovor sa kojem se očigledno i sam Bog slaže: "Istorija više ne postoji"

      Hristovo vaskrsenje je centralni događaj istorije, ali je i kamen o koji se mnogi sapliću neverom u Hrista i neznanjem života. Tada sve postaje strah od smrti i prerasta u slavljenje smrtnika kao besmrtnika.
       Reći će neko da je to prazna priča. Nije, a evo i primera koji nam je svima poznat. Sve glavne ulice imale su samo jedno ime, gradovima su imena prekrštana, i kao da su svi "raskrstili" sa sobom i verom svojom. Naravno, došao je i kraj života, jer čovek je ipak samo čovek. Ali to neki zaboraviše. Kao da su neki mislili da je sa jednim čovekom umro ceo jedan narod?! Vrhunac svega bile su majske sirene o godišnjici smrti, pa čik nemoj stati. Zatvor i osuda za izdaju i nerodoljublje!? Ovo nije ideološki prigovor nego ukazivanje na opasnost idolatrije koja unižava i obezvređuje.
       Ima li smisla tragati i dalje po bespuću idolopoklonstva i tražiti novo ropstvo? Ili se treba postarati da osetimo radost prave vere. Radost koja uvek nosi u sebi slobodu i osnovana je na ljubavi Božijoj, koja nas sabira bez prisiljavanja budeći u nama stalnu dobronamernost. Jer, Bogu hvala, niko nije na veru prisiljavan. To ni Bog ne čini, jer On je dao slobodu svima. Otuda nikada nije postojao Zakon o zaštiti imena Božijeg, a kojim bi neko na nešto bio primoravan.
       Saberimo se u lepoti vere i bez mržnje prema onima koji se zatvaraju za radost života u veri. Smisao vere jeste u tome da svako krene od sebe i bdi trezveno nad sobom i u sebi, ne previđajući onoga drugoga, koji je ne moja potreba nego moj brat i večni sabrat.
       To se ne može razumeti u partijskoj ispražnjenosti, u odsustvu smisla za crkvenu zajednicu. Samo u crkvenoj punoći osećamo radost kajanja i praštanja. Necrkveni partizmi nas sužavaju, ali Bogu je hvala da je mali postotak "partijaša", čak i među nominalnim članovima određenih stranaka. Nisu dozvolili da im se suzi bogoljublje i čovekoljublje, nego su prevazišli partijsku uskogrudost.
       Ovo nije lako tamo gde je čovekoljublje zamenjeno čovekopoklonstvom, gde je lider idol i gde je jedan čovek mera.
       Stanimo, i pomozimo sami sebi i jedni drugima tako što ćemo se setiti reči proročke: "Da je proklet svaki koji se uzda u čoveka!" Tek kada svoju nadu usmerimo ka Bogu, imaćemo i ispunjenje, a ne prazne priče.
       Vaskrsenje Hristovo je siguran zalog i daje nam zdravu nadu i u naše vaskrsenje kroz naše sveživotno savaskrsavanje sa Hristom. Zbog toga, uvek kada govorimo o Hristovom vaskrsenju, treba da imamo u vidu i naše vaskrsenje.
       A za ovo nam je potrebna prava vera koja nas oslobađa od zabluda bezličnosti i nestajanja. Nije, dakle, smisao života u menjanju oblika i načina postojanja, kako neki govore ne znajući Hrista, nego u savaskrsavanju sa Hristom.
       Sa Hristom i u Hristu imamo sebe u potpunosti, i to u punoći žive zajednice crkvene, a ne u mašti pretpostavljenih mogućnosti.
       Krst Hristov je zbog toga stalni živi znak pobede života nad smrću, i nema hrišćanstva bez krstonošenja.
       Reči Hristove, kojima poziva svakoga čoveka da "se odrekne sebe i uzme Krst svoj i ide za Njim", nisu reči kojima smo ucenjeni ili potcenjeni, nego pozvani da sebe u Njemu nađemo i tako jedni druge prepoznamo.
       Sve ovo nije nimalo teško, ako imamo veru na pravi način, ali ako se odreknemo dara vere koju nam Bog nudi, nametnuće nam se neka lažna vera ili ideologija i mnogo idola i opet ćemo posrnuti u drugu prevaru.
       Eto, zbog svega ovoga je potrebno da malo dublje zaronimo u bistre vode vere koju nam Hristos daje. Tako što razrešava vekovnu dilemu ljudskoga uma koji se razapinje u sukobu dva stava. Prvi je: "Bog je mera svega", a drugi je: "Čovek je mera svega." Hristos Bogočovek nam se javlja kao Onaj Koji sve sabira i mi svetu svedočimo: "Bogočovek je mera sveta." Kad sve ovo krsnovaskrsno sagledamo, tada vidimo da je "sve moguće onome koji veruje", a što nam obećava Hristos. Hoćemo li da verujemo, to od nas zavisi.
      
       (Autor je protojerej i profesor Omilitike i Organizacije crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu)