Zaista, nešto specijalno je potrebno da bi Skaj njuz, u emisijama vesti, pustio prilog od 6-7 minuta. I, zaista, bilo je specijalno. Posle saznanja da je papa Jovan Pavle II snimio CD, na kome peva najdraže mu molitve, ali i omiljene hitove iz San Rema, ovaj prilog potvrdio je ispravnost teorijske pretpostavke - da je sudnji dan prošao, da je svet zauvek propao, ali da mi toga još nismo svesni.
       Radi se o burlesci koju je Klinton snimio sam o sebi. Povod su priče da ništa ne radi, jer mu se završava mandat. Pa Klinton snimi film, u kome glumi sebe kako, na primer, u Ovalnom kabinetu sam odgovara na telefonske pozive i prebacuje vezu saradnicima; kako sa kesicom u kojoj je sendvič koji joj je spremio, juri za autom u kome žurno, poslom, odlazi Hilari; kako, posle izjave nekog od zvaničnika Bele kuće da je i dalje preopterećen poslom, samo drugačijim, pere predsednički auto i glanca grb na njegovim vratima; pažljivo prati kako se okreće veš u mašini; nadmudruje automat za sladoled i pokazuje zaludnom službeniku koji je fotokopirao sopstveno lice kako da uštedi dolar ako automat udari na nekoliko određenih mesta; kako se ogleda pred ogledalom sa statuom Oskara, koji mu prezrivo, bez reči, uzima Bili Kristal; kako vozi bicikl po praznim holovima Bele kuće... Tu fenomenalnu storiju, koju su voditelji Skaj njuza prokomentarisali sa mnogo simpatija, nisam video ni na jednoj od naših televizija - možda je neka i pustila, ali nije u udarnom terminu. Za mene, to je vest decenije -vest koja govori o tome da je i sam američki predsednik svestan da je obična burleska, i to sopstveno otkriće deli sa svetskom javnošću. Nema tog dnevnika koji ne bih krenuo time, nema tih novina u kojima ne bih na naslovnoj strani objavio ovu priču.
       Iz naše perspektive, međutim, daleko je bitnije što naš predsednik tako nešto nikada neće moći da snimi. Jer, nažalost, on sebi neće smeti da dopusti kraj mandata. Nikada Slobodan Milošević neće sa cegerom, kao penzioner, moći da ide na pijacu, da šetka unučiće po Kalemegdanu ili pije kafu u bašti "Moskve". Moraće da nastavi da se slika ozbiljno, strogo, zapovednički, raširenih nogu i dignute brade, kako ga vidimo na televiziji kada prima graditelje i sportiste, ne bi li pozu zamenio za suštinu.
       Zato na našim televizijama, od informativnog programa, vredi gledati isključivo Mikija Vujovića, i to kad odjavljuje svoju emisiju. Kada kaže ono - da će pozdraviti, valjda, sa prijatno, ali u nadi da će moći da poželi laku noć, ili već tako nekako, pa kad uz to kaže da je to veče sa sagovornikom išao putevima smisla do suštine, ili da je, kada je prvi put video svog gosta, te večeri hteo da zove psihijatrijsku kliniku "Laza Lazarević", a posle dva i po sata razgovora sa njim, opet je hteo iste da zove, ali da ih moli da odvedu njega a ne njegovog gosta, i takve neke stvari. Vujović je u tim odjavama, veoma svestan njihovog značaja, de fakto, samo razvio zvaničnu Miloševićevu raskrečenu pozu do krajnjih granica, do groteske.
       A informativni programi svih naših televizija, u suštini, drugo i ne rade nego pune sadržajem - sa ovog ili onog stanovišta - praznu, besmislenu, farsičnu zvaničnu pozu koja je od stvarnosti dalja nego Klinton od vožnje biciklom po hodnicima Bele kuće.