Mi u Hrvatskoj se strašno ljutimo na nešto što se ovde doživljava kao ekskluzivno srpska teza tipa "ko nas, bre, zavadi". Mi nemamo osećaj da smo mi izumeli ovaj sukob

      Tek što je postao ministar kulture Republike Hrvatske potpredsednik Socijaldemokratske partije Ivice Račana Antun Vujić našao se na brisanom prostoru dnevne politike. Doktor filozofije, leksikograf i političar, urednik "Hrvatske enciklopedije" i "Hrvatskog leksikona" uglavnom ne komentariše sve što se o njemu u Zagrebu govori. "Ne možete uvijek imati odgovor na sva pitanja", najavio je Vujić u razgovoru za NIN, uz napomenu da se na neke stvari može gledati i poetično, ako se poetika shvati onako kako ju je shvatao Aristotel. Kulturna perspektiva današnje Hrvatske ipak je različita od sveta koji su stvarali antički filozofi, a obiluje i paradoksima specifičnim za zajedničko podneblje većine postjugoslovenskih država.
      
       Gospodine ministre, kad biste nekome ko deset godina nije bio u Zagrebu i Hrvatskoj želeli da opišete domaću kulturnu scenu, šta biste rekli? Koliko se ona promenila u odnosu na devedesete godine? I kako?
       - Nisu se toliko dogodile promene u kulturi koliko u iskazivanju kulture. Uvek smo imali jaku scenu civilnog društva, ovde je uvijek bilo raznih "Eurokaza" i sličnih alternativnih događanja. Činjenica jeste da je u jednom razdoblju dominirala tzv. jubilarna ili slavljenička kultura, da je bila i državno protežirana, jer je Hrvatska zapala u talas istoricističkog shvatanja nacije i kulture.To se promenilo. Nije trebalo mnogo učiniti pa da mnoge stvari dođu na površinu. Neki dan smo s iznenađenjem ustanovili da smo dali sredstva i za predstavu koja je inspirisana stogodišnjicom komunističkog manifesta. Ne, dakako, u smislu slavljenja komunizma, nego u smislu "off-scene". Prema tome, to je uvek tu tinjalo, ali su, nažalost, na drugoj strani bili slavljenički magnumi, etnoizložbe, naive. Sve je to pre prezentiranje birokratskog shvatanja kulture koji je odgovarao ukusima i znanjima jedne generacije koja je vodila Hrvatsku, nego što je to bilo istinsko stanje u hrvatskoj kulturi.
      
       Ovih dana je između Hrvatske i Jugoslavije otpočelo nešto što bi mogao da bude početak "kulturne razmene", ali su se odmah pojavili i problemi s gostima iz Beograda. Zašto?
       - Ja sam ministar kulture u državi koja se zove Hrvatska i ja ne mogu govoriti o tim pitanjima a da ne spomenem i neke druge stvari. Ako se radi o otvaranju kulturne komunikacije, onda je Hrvatska u odnosu na Jugoslaviju tu u dvostrukoj ulozi. S jedne strane, vezana je za određene elemente odnosa međunarodne zajednice prema Jugoslaviji, još postoji problem platnog prometa koji bi regulisao komunikaciju a, s druge, tu su i sećanja. Svi ih imamo i dobro je da ih prevladavamo, ali dobro je da ih i znamo. Ako se radi o potpunom skidanju svih breša, onda sigurno da i pitanja poput nestanka zbirke iz vukovarskog muzeja i pitanja bombardovanja Dubrovnika ili uništavanja hrvatske kulturne baštine, ne govorim o lokalnim faktorima nego o onima koji su u tome sudelovali izvan Hrvatske, dakle da sve to postaje sastavni deo problema koji moramo rešiti. Treba, osim toga, utvrditi i naše recipročne obaveze u kulturnoj razmeni. Hrvatska ne može istovremeno biti potpisnik konvencija o zaštiti kulturnih dobara, a to ne očekivati i od Jugoslavije. Zalažem se da shvatimo da je perspektiva odnosa između Hrvatske i Jugoslavije, odnosno Srbije, nešto što je sigurno mnogo veće od trenutnog stanja tih odnosa, koji su imali različite amplitude od kojih nisu sve bile negativne. Bilo ih je, hvala bogu, dosta i pozitivnih.
      
       Javnost izvan Hrvatske uvek se interesovala za mogući povratak "kulturnih disidenata" u Hrvatsku, ovde etiketiranih kao "jugonostalgičarski" pisci, glumci, profesori....
       - Ti su pisci počeli upravo kao izraziti antimiloševićevski autori, pa su tek posle neki postajali jugonostalgičari. Ali to su pojedinci koji su međusobno veoma različiti. Počevši od gospodina Gorana Babića preko Dubravke Ugrešić i Predraga Matvejevića do Slavenke Drakulić koja je, koliko čujem, uglavnom i bila u Hrvatskoj. Kada je gospođa Ugrešić nedavno dobila "Manovu" nagradu, ja sam joj čestitao kao hrvatski ministar kulture i jedno pet, šest dana je to trajalo kao šlager sezone. Sedmi sam dan već bio napadan, jer sam ipak smatrao da nije država, i to država u ratu, ta koja se mora nekome izvinjavati. Država se menja na izborima, mada se vodila velika polemika o tome jesu li ti ljudi otišli po vlastitoj volji ili zbog pritiska koji su trpeli. Svi smo se mi ovde na različit način borili za neke političke koncepcije i mogao bih sigurno imenovati mnoge ljude koji su bili pod većim osobnim pritiscima, a koji zato nisu menjali sredinu. Samo se o tome radi. Sve one koji se osećaju delom hrvatske kulture, mi takvima i smatramo. Čak i ako se ne osećaju, mi ih takvima smatramo. Pa zato sve što je napisala, recimo, Dubravka Ugrešić, ostaje ovde kao deo naše baštine, deo naših problema, trauma, lutanja, okretala ona tome leđa ili ne.
      
       Jeste li kontaktirali s još nekim od značajnih kulturnih imena koja su proteklih godina bila van Hrvatske?
       - Imao sam kontakte sa Radom Šerbedžijom. Videli smo se prošlog leta u Puli i kad smo se videli, zagrlili smo se i izljubili. Šta drugo da vam kažem? Ti su ljudi ovde živeli, odlazili su i vraćali se i zašto bi se, onda, neko posebno zvao. Pa, ako se nekome srdačno čestita na uglednoj nagradi za objavljenu knjigu, onda se to podrazumeva. U Španiji, posle Franka vodila se, znate, slična rasprava, ali današnju Hrvatsku ne bi trebalo upoređivati sa Španijom toga vremena. Tada je bilo ideja da oni koji su bili izvan Španije na neki način postanu tutori onima koji su bili u zemlji. Ali to je zamrlo, jer se pokazalo da su u novoj španskoj kulturi svi našli svoje mesto. Ljudi koji su se proteklih godina u Hrvatskoj za nešto zalagali, nikada neće prihvatiti da im drugi drže lekcije o tome koliko sami vrede.
      
       Sedamdesetih godina, u Hrvatskoj ste stekli etiketu osobe odgovorne za "nacionalizam, liberalizam i anarhosindikalizam". Zvuči opasno, ali i nejasno. O čemu se radilo?
       - To najbolje ilustruje samo sebe. Tada sam bio direktor Centra za kulturnu delatnost omladine i vodio sam jedan kulturni "andergraund" list. U to doba u Beogradu je izlazio nedeljnik "Student", ali je on bio više vezan uz određene političke strukture nego što smo bili mi. Mi smo imali uzore u nekim američkim listovima, a posle retorzije nad "Hrvatskim proljećem" deo partije je to iskoristio da se obračuna sa svima nama, pa su se etikete delile šakom i kapom. Što se nacionalizma tiče, koliki sam bio nacionalist pokazalo se kasnije. Nacionalizam od 1971. godine je prema onome iz 1991. godine bio gotovo antinacionalizam. Sedamdesetih godina se govorilo o čistim računima, o "federiranju federacije". I to je bilo sve. Svi smo imali naše beogradske prijatelje, a beogradski su prijatelji imali svoje zagrebačke prijatelje. Sada to možda treba rekonstruisati u drugom ambijentu.
      
       Neke vaše kolege u Jugoslaviji se pitaju kako je moguće da je stranka koja je ranije ovde bila na vlasti imala tako čvrsto uporište u Društvu hrvatskih književnika...
       - To se društvo gotovo rascepilo na bar dva dela, ako ne i više. Jedan deo je ostao da pliva u nekoj vrsti retardiranog nacionalizma, drugi deo se konfigurirao izvan te institucije, treći se politički pasivizira. Mislim da su se razlike dobro raspoznavale. Setićete se, primerice, da je mladi Arsenijević i u Hrvatskoj objavio svoje "Potpalublje". Direktno u politiku otišlo je nekoliko ne baš talentovanih autora i ne baš renomiranih naučnika koji su zahvaljujući pobedi Hrvatske demokratske zajednice u Saboru nametali svoje poglede. Videli ste, međutim, da se politička scena u Hrvatskoj promenila istog časa kad je došlo do ublažavanja ratnih napetosti, a ja bih voleo da to bude širi proces.
      
       Nove generacije u nacionalnoj književnosti doživljavaju Krležu, sa svim onim što je napisao, kao "veliku nadgrobnu ploču" koja ih pritiska. Može li tu da se nađe mera?
       - Imamo izlaska iz Krleže. Poslednji "krležijanac" donekle je Slobodan Šnajder, ali je hrvatska književnost išla i u drugom smeru. Od Gorana Tribusona ili još mladih pisaca poput Jurice Pavičića koji su se razvijali na različit način. Krleža je intelektualizmom i ekspresionističkom formom zasitio hrvatsku književnu kulturu za određeni broj godina. S druge strane, u delu pesama tipa "dunje na šifonjeru" nije baš bio veliki pesnik. Bio je veći pesnik u arhaičnim, rezidualnim sondama koje je vukao, recimo, u "Baladama Petrice Kerempuha". Međutim, on je tako veliko ime za hrvatsku kulturu da njega nikakvo Društvo književnika, nikakva briga ili nebriga ne mogu ukloniti.
      
       U Beogradu je nedavno završena "hrvatska nedelja", gostovali su mnogi umetnici iz Zagreba. Glumac Ivica Vidović, režiser Vinko Brešan. Je li to rezultat vašeg potpisa na nekom papiru?
       - Oni za sada idu sami, jer nemamo regulisanu kulturnu razmenu, a kao što sam rekao na početku, postoje neke stvari koje bismo prethodno morali rešiti. Lično ću uvek biti za to. Naše zajedničko jezičko utemeljenje je toliko snažno, pa i naša povesna i druga iskustva su, i pored svega, toliko izazovna da ovaj par naroda stavljaju u posebnu blizinu. Izgleda da je povest odlučila da će oni biti bliži ukoliko budu odgovorni svaki za sebe. Ovde je ranije vladalo naivno raspoloženje koje je Hrvatsku videlo kao neku fiktivnu "poslednju zemlju" u Evropi prema istoku iza koje treba napraviti zid. To je besmislica. No, kad se reše pragmatična politička pitanja, i to će doći na red. Već postoje mnoge inicijative, snažan interes, velika radoznalost. Kulturna radoznalost je možda na prvom mestu. Nadam se da će to vrlo brzo imati efekta i da će rešiti deo naših nesporazuma. Poput onoga o dolasku beogradskog teatra u Zagreb koji je ovde trebalo da nastupi 11. marta. A radna viza je zatražena doslovce dan ranije. Onda sam rekao, ma molim vas, stvarno na ovaj način o tome više nećemo raspravljati. Usput, drugi deo priče o otkazanom gostovanju grupe "The Kuguars" jeste poziv da dođu i prijave se na vreme. Njihov menadžer je bio ovde i sve to zna, kao što znaju i drugi koji su već nastupali. Druga vrsta pritiska su međunarodni odnosi, a treća su bilateralni odnosi. Mi možemo pamtiti bombardovanje Vukovara ili Dubrovnika pa to i oprostiti, ali smo dužni da tražimo dobra koja su iznesena iz Hrvatske. Ono što je, primerice, izneseno iz manastira Krke, to nije vlasništvo države Hrvatske, nego Srpske pravoslavne crkve, ali je to i hrvatsko kulturno dobro. Ako se te osetljive stvari dobro reše, onda bi se čak moglo očekivati da u bilateralnim odnosima idemo i ispred zahteva međunarodne zajednice. Siguran sam da se može naći i pravedna, a istovremeno i dovoljno praktična osnova za razrešenje tih pitanja.
      
       Da li je Hrvatska poslednjih godina bila izolovana od kulturnih uticaja Evrope i Balkana?
       - Uska struktura stranke na vlasti i kultura koja je pripadala toj stranci bila je u izolaciji, a istovremeno je bila i protežirana. Imali smo apsurdne stvari koje ni bivšoj opoziciji ni većini građana nisu bile simpatične, a to je da se forsiraju neke izložbe ili festivali sa praznim sadržajima. Svaka etatistička zemlja je to imala u različitim razdobljima. U tom smislu smo bili u izolaciji. Imali smo ipak i jaku izdavačku delatnost i alternativnu scenu, održavan je "Eurokaz", nedelja savremenog baleta, čak i u toj fazi probijala se splitska intendantica Mani Gotovac sa jednim, da tako kažem, radikalnim shvatanjem hrvatskog narodnog pozorišta. Očito je da ne postoji samo jedna, niti samo dve kulturne Hrvatske. Bilo ih je više. Neke su bile izolovane, neke nisu.
      
       Da li biste išli u Beograd kao ministar kulture Republike Hrvatske na neki oficijelan poziv?
       - U ovom trenutku još nije zrelo da razgovaramo o tome. Ako bi se, međutim, razrešavalo pitanje celokupnog paketa naših međusobnih odnosa koje predvode diplomati i međunarodna zajednica, sigurno da bih voleo da rešim i neka kulturna pitanja u Zagrebu ili u Beogradu. Sreo sam se s ministrom kulture Bosne i Hercegovine, a sad dogovaramo i sastanak sa ministrom kulture Slovenije. Ali, vi znate da se mi u Hrvatskoj strašno ljutimo na nešto što se ovde doživljava kao ekskluzivno srpska teza tipa "ko nas, bre, zavadi". Mi nemamo osećaj da smo mi izumeli ovaj sukob.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ