Suzan Zontag je posle 22 godine dobila drugi kancer i upravo je objavila roman "U Americi"

      Do kasnih sedamdesetih knjige kao što su Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1969), i O fotografiji (1977) načinili su Suzan Zontag esejistom čija se interesovanja kreću od vrhova kulture do njenih nizina, i to pre nego što je postalo pomodno da pisci zahvataju toliki opseg. Suzan Zontag je pisala o temama kao što su film, fotografija, pornografija, i zabeleške s logorovanja s istom prilježnošću koju je imala i za velike evropske pisce kojima je pomogla da budu uvedeni kod američkih čitalaca.
       U jednom od nedavnih intervjua koji je dala u Bostonu Suzan Zontag je najpre morala da odgovori na pitanje o stvaralačkoj moći u odnosu na napredak digitalnih medija, da bi, povodom svoje bolesti kazala:
       - Ja sam dva puta bila bolesnik od raka, prvi put kasnih sedamdesetih i sada ponovo. Razlika između onoga koliko bolesnici danas znaju o svom kanceru i nekada, jeste kao razlika između dana i noći. Lično, ja sam neki drukčiji slučaj - ja sam jedan frustrirani doktor. Moja prvobitna zamisao o tome kako bih volela da provedem svoj život bila je da budem lekar, pa sam prilično dobra u sakupljanju medicinskih informacija. Kasnih sedamdesetih godina, kada sam prvi put obolela od raka, bila sam veoma radoznala i čitala sam knjige iz medicine, postavljala sam mnoga pitanja dosađujući mnogo svojim lekarima.
       I sećam se kako sam sedela dan za danom, mesec za mesecom, primajući hemoterapiju. Bilo bi po petoro, desetoro, petnaestoro ljudi u sobi i ja sam dan za danom sedela s njima. Razgovorna sam osoba, radoznala, pa bi ih onda pitala koje lekove uzimaju - to je bilo pre nego što sam i znala da ću napisati Bolest kao metafora. Niko nije znao kako mu se zove lek. Ja sam svoje znala. Bile su to višesložne reči, ali nije to neka astronautska nauka. "Hemoterapija", rekli bi oni. Ali koja terapija, tačno? Terapija je uvek neki koktel; uvek ima više od dva leka.
       Da skratim to na ove dvadeset dve godine kasnije, sad imam drugi kancer, ponovo sam u bolnici i u sobi gde se prima hemoterapija, ali svaki od onih koji se tu nađu, zna kako se zove njegov lek. I ne samo to, već raspredaju i o tome kako su čitali protokol lečenja Univerziteta Indijana, ili istraživanja nekog drugog centra, i daju vam i njeb site. I to je sjajno.
      
       U svom eseju "Jedna kultura i nova senzibilnost", kažete: "Osećajući da su nova nauka i nova tehnologija postale izazov za sam položaj čovečanstva, književnici su promenu dočekali s gnušanjem i žaljenjem. Ali oni su.... neizbežno u defanzivi. Znaju da naučna kultura, nailazak mašina, ne može biti zaustavljen." Ima više od trideset godina kako je to napisano, ali sasvim se lepo može primeniti i na sadašnje rasprave o Internetu.
      
       - Ono što me sada pogađa nije što se tehnologija ne može zaustaviti, već što se ne može zaustaviti kapitalizam. Zapanjena sam onim što nazivam totalnim preovladavanjem kapitalizma. Merkantilističke vrednosti i motivi sada su očigledno jasni narodu. Ne mislim da kažem kako ljudi pre ovoga nisu bili zainteresovani za svoj napredak ili za materijalne prednosti, ali nisu shvatali da postoje neke oblasti aktivnosti u kojima se ne primenjuju materijalistički kriterijumi. Ili da možete doći u sukob sa sobom: da ćete biti vrlo dobro plaćeni za nešto što smatrate nikakvim i bezvrednim, a u stvari možete da to i ne radite! Mislim da je sve više ljudi koji čak i ne shvataju zašto biste sve na svetu uradili da biste zaradili dolar, i zašto se sve vrti oko svojine.
      
       Tehnologija proširuje kapitalizam. S njom tržište stiže do ormana.
      
       - Nemam problem s tehnološkom kulturom. Imam problem s kapitalizmom. Služim se kompjuterom. To je najlepša pisaća mašina ikad izmišljena. Ne služim se Internetom. Za sada, informacije koje dobijam putem knjiga ili časopisa izgledaju mi dovoljne. Ali ranije nisam razumevala snagu modernog. Nekako sam osećala da je prošlost veća od sadašnjosti i da je evropska kultura očigledno veća od američke. Amerika je toliko bila zahvaćena oslobađanjem od tereta, oslobađanjem od prošlosti. Mislila sam: Zašto ne bismo mogli da imamo sve to? - sasvim američka misao, žurim da dodam. I zar ne bi bilo lepo da se sve to pogleda na nov način, da se ne prave one vrste razlika vezane za kanonske pojmove? Iako sam potpuno bila proizvod kanonskog načina mišljenja, pa i sada sam to. Ali možemo da rastvorimo mnoge dodatne stranice i ogranke, zar ne? Zašto izbirati? To je toliko američki...
       A postoji i pojam stranca. Napisala sam roman o Englezima u južnoj Italiji, roman o Poljacima u Americi, i sledeći će biti roman o Francuzima u Japanu. Uvek kažem da je privilegija biti stranac, to je veliki dodatak jačanju iskustva.
      
       Narator romana "U Americi" stranac je u tom smislu što mu je prošlost strana; to je žena koja putuje kroz vreme.
      
       - Knjiga počinje njenim putovanjem kroz vreme. Ja volim strance. U Njujorku se osećam kao stranac. Ne volim da se osećam suviše lagodno.
      
       Đ. D.