Nakon što su uvideli da trojna koalicija ima nedovoljan broj čvrstih pristalica, levičari su počeli da uspostavljaju diskretne veze sa opozicionarima, a Šešelj sa njihovim biračima

      Iako obnova zemlje traje mesecima, funkcioneri iz radikalskih redova nisu imali priliku da preseku nijednu vrpcu, niti su za porodični album uspeli da ostave sliku sa drugom Mrkonjićem. Istinsko budističko strpljenje potrebno je da bi se u Dnevniku dočekalo saopštenje predsedničkog kolegijuma, koje se čita odmah iza 17. izveštaja sa konferencija sestrinskih partija iz Bele Palanke, Malog Crnića, Crne Trave i ostalih uporišta slobodarske misli u Srbiji. Vojislav Šešelj bi, tako, mogao da ostane upamćen kao lider vladajuće koalicije, koji ima 83 poslanika u parlamentu, ali mu se, iz nekih nejasnih razloga, na državnim medijima gotovo nikada ne pruža prilika da govori o kvalitetima svoje stranke. Crvena lampica na kamerama pali se samo kada vojvoda izvršava naloge "crvene veštice i najvećeg izdajnika srpskog naroda", napadajući sve što se kreće van trojne koalicije. Dve godine po ulasku u vladu, Šešelj i dalje ne ostavlja utisak vladara.
       Na svetskoj političkoj sceni teško je pronaći koaliciju koja ima manje potresa od ovdašnje koalicije ekstremnih desničara i levičara - od stvaranja tog stendalovskog čeda, mediji nisu zabeležili nijedan ozbiljniji sukob, tešku reč, ali su se funkcioneri sa obe obale vlasti trudili da novinarima iz mrskih redakcija objasne koliko se predsednik i njegov vojvoda u stvari ne vole. Levičari su novinarima radosno saopštavali da je Šešelj ekskluzivni autor zakona o informisanju, univerziteta i da su oni imali mnogo šta lepo da ponude, ali im je, eto, vojvoda stao na put.
      
       Žaba i škorpija
       Radikali su, na drugoj strani, skloni da objašnjavaju kako se satiru u borbi protiv kriminalnih mangupa u koalicionim redovima. Ova vlada za razliku od prethodnih nije imala kriminalne afere, govore radikali, zaboravljajući da su i u ovoj vladi ostali stari levičarski kadrovi. "Oni jako dobro znaju šta su radili jedan drugom i sigurno nisu zaboravljeni ni zatvori, ni grozomorne optužbe, ali su primorani da se drže zajedno. Jedino nije jasno ko je tu žaba, a ko škorpion", smatra opozicionar, koji je u bogatoj karijeri imao priliku da sarađuje i sa Miloševićem i Šešeljem. Nepouzdani izvori NIN-a smatraju da dodatno nepoverenje u redove vlade nacionalnog kolapsa unosi neugodno saznanje da protiv Šešelja nije podignuta optužnica Međunarodnog suda za ratne zločine.
       Ulaskom u trojni savez, Šešelj je poručio da više nikada neće biti u opoziciji, što je prilično dvosmisleno tumačeno. Najradije je pominjana mogućnost da vojvoda odigra ulogu Biljane Plavšić, ali je verovatnije očekivati da se nađe u odelu Zorana Lilića ili Milana Milutinovića. Šešeljev mimohod kroz institucije zavisi od vlasnika pomenute institucije. "On sada ima slabije uporište u establišmentu nego što je imao 1993, jer u ove dve godine obični državni činovnici žive gore nego ikada", ocenjuje jedan od pripadnika famoznog tehnokratskog krila socijalista. Vojvoda se, na drugoj strani, brine zbog krajnje hipotetičke mogućnosti da Milošević nađe prikladnijeg saveznika od njega. I desnica i levica rado govore kako Srbija u svojoj istoriji nije imala skladniju i disciplinovaniju vladu. Zašto im se, onda, ne veruje?
       Šešelj je na izborima 1997. uspeo da osvoji 1 162 216 glasova i svega nekoliko mandata manje od socijalista, zbog čega je u razgovorima o vladi uspeo da dobije zavidan broj (15) ministarskih mesta. Između dve bitke za odbranu države, radikalski funkcioneri uspeli su da se usele u pokoji stan, ali su im prvorazredno državotvorni poslovi sa naftom, cigaretama i ostalim deficitarnim proizvodima ostali dalje od Karlobaga i Virovitice.
       Po ulasku u vladu, Šešelj je uspeo da vodećeg vladinog ekonomistu Milana Beka pošalje u prilično nezahvalnu misiju revitalizovanja "Zastave" i utiče na odstranjivanje funkcionera koji su se na slavama sretali s liderima demokratske opozicije, ali njegov uticaj na globalnu politiku nijednog trenutka nije bio od presudne važnosti. Od partnera je, sa slabašnim uspehom, tražio da se više potrude oko privatizacije, prekinu diplomatske odnose sa Hrvatskom, kompaniju Politiku (51 odsto) vrate u državno vlasništvo.
       Šešelj je od početka godine tražio raspisivanje lokalnih izbora ("želeli bismo ovog proleća lokalne, a u septembru ili oktobru savezne izbore", intervju NIN-u od 27.1) i uvođenje prinudne uprave u Beogradu, ali mu koalicioni partneri nisu izašli u susret, jer "nisu želeli da Vuk krene u ulične proteste". Kada je opozicija, negde oko Svetog Stevana, konačno smogla snage da se približi, lider radikala je izjavio da i vladajuća koalicija treba da izađe na izbore u jednoj koloni ukoliko se na tako nešto usudi NATO pešadija. Levičari, opet, nisu ništa rekli.
       Iz njihovih redova su se, međutim, mogle čuti kritike na račun Zakona o lokalnoj samoupravi za koji su uredno glasali, ali su naknadno počeli da lamentiraju kako im je to kukavičje jaje podmetnula radikalna ministarka Gordana Pop Lazić. "On će na lokalnim izborima svakako dobiti znatno više nego što sada ima, od vlasti u jednoj opštini, a mi ćemo teško da osvojimo vlast u 200 opština", komentariše levičar sa solidnim pogledom na vrh levičarskog dvojca bez kormilara.
      
       Izbor vlasti
       Jedina izvesnost na političkoj sceni Srbije jeste održavanje nekakvih izbora do kraja novembra, na kojima će, izgleda, izaći i stranke koja do sada nisu ušle u patriotsku koaliciju. Relativno pouzdani izvori tvrde da su radikali već izrazili spremnost da na izbore izađu u okviru patriotske koalicije, ali da levičari nisu promptno prihvatili takvu ponudu. Većina opozicionara ubeđena je da odluka u potpunosti zavisi od toga koliko će se kolona pojaviti na demokratskom, dakle petokolonaškom frontu, ali njihove procene do sada nisu predstavljale oličenje pouzdanosti.
       Iako neke ankete pokazuju da bi zajednički nastup trojne koalicije izazvao rasipanje glasova, funkcioneri tih stranaka tvrde da su njihovi simpatizeri imali dovoljno vremena da se "razočaraju u neprirodnu koaliciju" i da su sada stekli najvernije pristalice na kugli zemaljskoj. Svako ko je imao rašta da se razočara, to je i učinio.
       "Mislim da im zajednički nastup na izborima ne bi doneo nove glasove, ali im takođe ne bi odmogao, jer istraživanja pokazuju da birači SPS-a i SRS-a imaju gotovo istovetne vrednosne orijentacije, a transferi glasova upućuju da su za ove tri godine te dve stranke postale jedna drugoj rezervna stranka. Samo u malom segmentu visokoobrazovanih radikalskih birača može se osetiti netrpeljivost prema levičarskim partnerima, ali to svakako ne bi dovelo do znatnog osipanja glasova", kaže upravnica Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka Ljiljana Baćević.
       Na svim dosadašnjim izborima, osim onih iz 1993, socijalisti i radikali osvajali su između 2,5 i 2,6 miliona glasova, ali se procenat njihovih čvrstih pristalica prepolovio. Da su u protekle dve godine radikale napustili oni koji su verovali da Šešeljeva partija ima neke dodirne tačke sa Nikolom Pašićem, a levičare oni koji su se rado prisećali izvesnih Tucovića i Lapčevića, pokazuje odnos sadašnjih, preostalih simpatizera prema čitavom nizu pojmova oko kojih će se ubuduće lomiti srpska realpolitika.
       Dakle, čak 92 odsto socijalista i 89 odsto radikala smatraju da je patriotizam glavna osobina dobrog građanina, 64 odsto pristalica SRS-a i 60 odsto socijalista su za centralizaciju, 37 odsto espeesovaca i 34 odsto šešeljevaca je protiv promena. Da su materijalna lišavanja neophodna u ime viših interesa, smatra 51 odsto pristalica SPS-a i 57 odsto radikala.
       Svakako je najzanimljivije to da skoro 49 odsto radikalskih glasača smatra da je stranka izgubila ulaskom u pakt sa Miloševićem, ali 77 odsto smatra da su time radikali spasili Srbiju. Sva je prilika da je za dve godine kvazinacionalističke histerije, armirano biračko telo vladajuće koalicije, ali je nevolja u tome što ono nije dovoljno za izbornu pobedu.
      
       Radikalski flert
       Ljiljana Baćević navodi da čitavih 46 odsto radikala i socijalista smatra da vlast treba da razgovora sa opozicijom, kao i da znatan broj njihovih simpatizera misli da je obnovu i ekonomski napredak teško ostvariti bez pomoći mrskih zapadnih zemalja. "Ako budu nastavili sa kampanjom protiv pete kolone, oni rizikuju da izgube deo sopstvenih birača", smatra sagovornica NIN-a.
       Budući da vlast nema dovoljno pristalica i da opozicija nikako ne uspeva da pod svoj kišobran privuče sve nezadovoljnike u zemlji Srbiji, unutar koalicije je počeo rad po sekcijama u kome bi liberalno krilo državne bezbednosti počelo da flertuje sa opozicijom, a radikali sa njenim glasačima. Zato je Šešelj iznenada krenuo na pravu turneju dvoboja sa ovdašnjim opozicionarima, poručujući latentnim nezadovoljnicima da vlast nije sjajna, ali jeste bolja od opozicije. "Ja sam bio četiri puta u Miloševićevom zatvoru, vi niste nijednom", rekao je u televizijskoj emisiji slikovitog naslova "Obračun pod palmom" i efektno poentirao "kakvi smo da smo, od nas boljih nema". Šešelj je u prvim godinama ove decenije uspeo da otme značajan broj birača socijalista, ali je nakon boravka u Bačvanskoj ulici i zatvora u Gnjilanu počeo da skuplja glasove najljućih Miloševićevih protivnika.
      
       Levi centar
       Ako radikali budu izašli na izbore usamljeno, Šešelj bi mogao da kampanju zasnuje na činjenici da su oni jedini u zemlji Srbiji bili protiv plana Ahtisari-Černomirdin, kao i da je od njihovog ulaska u vladu zaustavljena korupcija, kriminal i opšta pljačka. Za razliku od levičarskih partnera, Šešelj se usuđuje da primeti kako se u Srbiji živi teško i da narod ima puno razloga za nezadovoljstvo, ali napominje da bi se živelo još teže ako ne bi imali tako sposobnu i preduzimljivu vlast. U njegovim intervjuima se može čuti šta su sve radikali nameravali da urade, ali im njihovi partneri nisu dozvolili.
       Sociolog istraživač Srećko Mihajlović ističe da je vladajuća koalicija "dobro segmentirala političko tržište, od JUL-a koji se oslanja na ekstremne pristalice, SPS-a koji je usmeren ka umerenom sloju, do radikala, koji se sve više orijentišu na građane kod kojih se primećuje određena kritičnost ali i razumevanje vlasti". Glavni Šešeljev cilj bi, prema Mihajlovićevom mišljenju, ponovo bili "pokolebani socijalisti, a glavni politički konkurenti opozicione stranke levog centra koje bez razloga pokušavaju da se udalje sa levice". Sva je prilika da će Šešelj pokušati da izdejstvuje pravo glasa za izbeglice i zatim im objasniti da "jedino radikali mogu da osiguraju bezbedan povratak u zapadne srpske zemlje".
       Telo radikalskih glasača je u svim mogućim istraživanjima bilo tradicionalno potcenjivano, pa se ne treba čuditi ako se sadašnjih 7 ili 8 odsto pristalica na sledećim izborima udvostruči i opet iznenadi ovdašnje analitičare. U čitavoj priči zaboravljeno je samo jedno pitanje - šta ako i levicu i radikale uopšte ne zanima kako birači reaguju na dosadašnje i buduće poteze. Šta ako ne bude izbora ?
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

SPIRALA TIŠINE        Različita istraživanja javnog mnjenja daju dosta slične rezultate, prema kojima rejting socijalista i radikala sistematično opada, dok popularnost demokratske opozicije naprosto buja. Sva istraživanja su u proteklih deset godina potcenjivala radikale, a samo u ekscesnim situacijama je pogađan rejting socijalista. Sociolozi i politikolozi napominju da su u Britaniji sredinom devedesetih godina sva istraživanja najavljivala uverljivu pobedu laburista, da bi na kraju pobedio Mejdžor. Fenomen koji izaziva da sva istraživanja daju pogrešne rezultate zove se spirala tišine, kažu stručnjaci. Javlja se kada pristalice određene partije uvide da su njihovi puleni napravili neku veliku grešku, zbog čega istraživačima ne govore da će glasati za partiju. Nakon što se objave prvi, nepovoljni rezultati istraživanja, birači koji su takođe pokolebani u ispravnost politike njihove partije ne kažu za koga će glasati. Sledeće istraživanje daje još nepovoljnije rezultate i tako počinje spirala tišine. Na izborima se, međutim, događa da razočarani simpatizeri, odluče da daju još jednu šansu svojoj partiji. Ostaje nejasno da li bi ovdašnji opozicionari i nadrianalitičari mogli da čuju spiralu tišine.