Bugarska je prozapadni kurs usvojila odavno, još 1990. godine. Lično sam potpisao Deklaraciju kojom Bugarska istupa iz Varšavskog ugovora, zahtev za Partnerstvo za mir, a sa ministrom spoljnih poslova sam išao u Madrid zvanično uručujući zahtev za prijem u Evropsku uniju

      Prvi predsednik demokratske Bugarske (1990-1997), počasni predsednik Liberalno-demokratske unije, i filozof čija je doktorska disertacija objavljivana u Jugoslaviji u vreme kada je zbog toga u Bugarskoj bio u nemilosti. Tokom prošlonedeljne posete Jugoslaviji (u organizaciji Foruma za etničke odnose i Beogradskog centra za ljudska prava dr Željo Želev, je promovisao inicijative za stvaranje Balkanskog parlamenta i balkanskog političkog kluba.
      
       Da li ove ideje i pojačana angažovanost Bugarske govori o ambiciji da na neki način bude centar Balkana?
       - Naravno da ima političara koji smatraju da Bugarska treba da igra vodeću ulogu na Balkanu. Za mene je to naivno, ne samo kada je reč o Bugarskoj nego i o bilo kojoj drugoj zemlji. U interesu svih nas je da pametne inicijative budu ostvarene, donesu rezultat, nezavisno odakle dolaze. Važno je, dakle, da budu konstruktivne, u korist regiona, a ako počnemo da se borimo za primat, veliki deo energije utrošićemo na međusobno sukobljavanje.
      
      
       Znači li to da Balkan nema centar i da mu nije potreban, čak ni posrednik između zemalja regiona i Zapada? Ne mislite li da ulogu tog mosta koji bi Zapadu objasnio i približio Balkan igra Grčka, a da su za to zainteresovane i neke druge balkanske zemlje, uključujući i Bugarsku?
       - Svako ko može da ima pozitivnu ulogu dobro je došao da to uradi. Grčka je član i EU i NATO i u tom smislu u privilegovanoj poziciji u odnosu na ostale balkanske zemlje, ima više mogućnosti da igra ulogu posrednika. Istinsko posredništvo znači da se radi u korist regiona, a ne samo za sebe. Ja sam protiv egoističnog posredništva. Posredništvo koje bi obezbedilo privilegovan položaj bilo kome na Balkanu nikome ne treba, a ono koje donosi korist za sve zemlje u regionu, treba da bude podržano.
      
       Ne mislite li da su osim šteta koje su imale zbog sukoba u bivšoj Jugoslaviji, susedne zemlje ostvarile i neku korist? One su dobile na značaju, pažnja svetske javnosti je fokusirana na Balkan, jugoslovenski susedi upravo zbog te krize postaju kandidati za EU, učesnici Partnerstva za mir, čak članice NATO-a brže nego što bi se to desilo da je ovde situacija bila normalna.
       - Bugarska je prozapadni kurs usvojila odavno, još 1990. godine. Lično sam potpisao Deklaraciju kojom Bugarska istupa iz Varšavskog ugovora, zahtev za Partnerstvo za mir, a sa ministrom spoljnih poslova išao sam u Madrid zvanično uručujući zahtev za prijem u Evropsku uniju. Ta zapadna orijentacija postojala, je dakle, u Bugarskoj i pre nego što je došlo do velike promene. Sigurno je da je pozicija Bugarske u vreme krize u Jugoslaviji doprinela da razgovori o ulasku u EU otpočnu. To je prvenstveno politički gest, naš ulazak je još dalek s obzirom na stanje u ekonomiji i razlike u zakonodavstvu u odnosu na EU.
      
       Da li je do NATO bombardovanja SRJ došlo i iz želje da se nađe novi zadatak za NATO s obzirom na to da je njegova uloga u svetu bez blokova postala nepotrebna?
       - Za nas je odluka da odobrimo udare bila veoma teška. To je bio izbor između dva zla: da odobrimo napade na vojne objekte i poluvojnu infrastrukturu, ili da dopustimo prelivanje kosovske krize koje bi sigurno dovelo do balkanskog rata - za nekoliko meseci bila bi destabilizovana Makedonija, ponašanje Republike Albanije bilo je dvosmisleno... Osim toga, nismo ni bili u takvoj poziciji da odluka zavisi od nas. Da nismo odobrili korišćenje teritorije Bugarske, oni bi to, svejedno, sproveli preko Mađarske, iz Italije ...
       Tačno, NATO nema protivnika jer je Varšavski ugovor raspušten na zahtev zemalja svih članica, osim Sovjetskog Saveza. U budućnosti, NATO sve više mora da gubi ulogu vojnog bloka i postaje sistem kolektivne bezbednosti, koji će delovati preventivno, na sprečavanju konflikata, kriza.
      
       Ne čini li vam se nelogičnim da se, s jedne strane, insistira na razvoju demokratije, nevladinog sektora, civilnog društva na Balkanu a, s druge, insistira na ulasku u NATO što podrazumeva izvesnu militarizaciju, povećanje troškova za te svrhe.
       - Spoljne garancije za nacionalnu bezbednost, postojanje kolektivnog sistema odbrane, značiće manje novca nego da svaka zemlja individualno radi na tome.
      
       Zemlje susedi Srbije sada imaju na raspolaganju i sredstva Pakta stabilnosti. Čini se kao da neki političari pritajeno priželjkuju da Srbija ostane izolovana kako bi njihove zemlje profitirale, recimo, što Zapad ulaže u njihovu infrastrukturu, privatizaciju... Postoji li opasnost infrastrukturnog zaobilaženja Srbije, posebno gradnjom mosta na Dunavu kojim će se spojiti Rumunija i Bugarska?
       - O tom mostu se govori već deset godina, a još nije započet. Koridor istok-zapad (Drač-Tirana-Skoplje-Varna-Burgas-Istanbul) može da preusmeri deo saobraćaja koji bi inače prolazio severnije, ali ako zemlje u regionu budu razvijale svoje ekonomije, tržišne principe, to se neće osetiti.
       Naravno, ima razmimoilaženja interesa. Na primer, Grčka je napravila put Via Ignatia, lep, panoramni put, pa sada tvrdi da nema potrebe za koridorom istok-zapad, što nije istina. U Evropi treba da se završi deset dogovorenih koridora, i to će pomoći svim zemljama, uključujući i Jugoslaviju. Kada je infrastruktura razvijena, transport će biti veoma živ i to će biti na korist svih zemalja regiona. Infrastrukturni projekti obuhvataju sve balkanske zemlje i svaka zemlja ima svoj interes da u njima učestvuje. Niko ne može da promeni činjenicu da najkraći put sa severa i zapada Evrope ide kroz Srbiju, a ovaj drugi koridor će povezati južni deo zapadne Evrope sa Krimom, Kavkazom.
      
       Čini se da ste optimista kada je u pitanju Pakt stabilnosti i sposobnost Zapada da razume Balkan.
       - Mnogo zavisi od samih zemalja Balkana, koliko će umeti da zahtevaju, da zajednički nastupaju sa projektima tražeći sredstva. Ako sve stvari ostanu samo u rukama Zapada i Pakta, neće se mnogo postići. Potreban je stalni pritisak balkanskih zemalja na Zapad da se dogovoreni projekti ostvare, da se podstakne ekonomija u regionu. Ima ona izreka: Kome majka daje najviše mleka? Onom detetu koje najviše plače. Mi treba da naučimo da plačemo, ali zajedno.
      
       Koliko su realna očekivanja da balkanske zemlje nastupaju jedinstveno budući da su raniji pokušaji institucionalizacije balkanske saradnje, stvaranja balkanskih saveza, brzo propadali.
       - Nažalost, garancija nema, ali gajim izvestan optimizan zasnovan na činjenici da je poslednji čas da svi shvate da moramo sarađivati. Razdvojeni, ne možemo rešiti regionalne probleme, samo zajedno, a to znači da ne isključujem ni Jugoslaviju. Srbija ima ključni položaj a bez rešenja problema u njoj, ni drugi problemi u regionu ne mogu se rešiti ozbiljno i trajno.
      
       Da li to znači da treba sarađivati i sa sadašnjim vlastima u Srbiji i Jugoslaviji?
       - Sa Miloševićevim režimom ne. Ali Jugoslavija ne sme biti isključena iz svih dugoročnih projekata. U tom slučaju stvorila bi se crna rupa u koju bi mogle da upadnu i ostale zemlje Balkana.
      
       Vaš savet opoziciji u Srbiji bio je da učini sve da izbegne građanski rat. Moguće je da režim upravo s tim i računa kako bi opozicija, u želji da izbegne sukob, bila pasivizirana.
       - Izbegavanje građanskog rata ne znači pasivnost. Potrebno je osmisliti mnogo inicijativa, različitih alternativa, kako bi se opozicija pokazala sposobnom da vodi realnu politiku.
      
       Kažete da je alternativa građanskom ratu okrugli sto, ali to ovde deluje nerealno jer se ne vidi način na koji bi Milošević i ljudi oko njega bili privoljeni da sednu i pregovaraju sa opozicijom.
       - Dva su uslova: najpre, apsolutno je nužno da čitava opozicija bude objedinjena, potpuno jedinstvena strana za tim stolom. Drugi: da opozicija predloži garancije za Miloševića i njegovu porodicu, da to zahteva od Zapada. Treba da se zapitamo šta je značajnije za Srbiju, Jugoslaviju, za Balkan i Evropu: garancije za Miloševićevu porodicu ili demokratija u Srbiji i čitavom regionu.
      
       Zapad, prvenstveno SAD, insistira na haškoj optužnici protiv Miloševića onemogućavajući takav razvoj događaja.
       - Ako opozicija bude u tome jedinstvena i čvrsto nastojala, objašnjavajući da izostanak garancija onemogućava napredak demokratije, i Zapad će morati da promeni svoju politiku. Osim toga, kao treći uslov, potreban je i pritisak ulice. To bi bilo dokaz i režimu da postoji zaista ozbiljna snaga sa velikom podrškom u stanovništvu, koja može upravljati zemljom.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ