Pravoslavni Vaskrs u Svetoj zemlji

      Ima nas svuda, svakojakih. U pešačkoj zoni Jerusalima (kultivisana Knez Mihailova) neki ubogi došljak ispisao je na fasadi crvenom bojom: "Živio rad, 1. maj. Smrt fašizmu - sloboda narodu. Zladža." Jugosloveni u Izraelu uglavnom su se snašli, neki su čak imućni. U proseku žive stabilno, ako rade kao Jevreji, tj. dvostruko radno vreme. Kao u svakoj zemlji visokog standarda, i u Izraelu je sve skupo. Kvadratni metar stambenog prostora je iznad dve hiljade dolara, a okućnica na boljem mestu pet stotina hiljada dolara.
       Izrael je ozbiljna zemlja. Vojnici u džipovima vezuju sigurnosne pojaseve. Devojke u uniformama nose toaletne torbice, mobilne telefone i automatske puške koje im se često poklapaju s visinom. Ima se utisak da Jevreji rado idu u vojnike. Samo najortodoksniji ne služe vojsku; izučavaju Toru, žive od pomoći iz rasejanja, žene rade. O šabatu (od zalaska sunca u petak do zalaska u subotu) ne pale svetlo, ne voze kola, ne koriste lift, ne umaraju se...
       Problem između Jevreja i Arapa je semitsko poreklo, istorijska srodnost, zajednički prostor. U tim okolnostima, po Frojdu, javlja se narcizam malih razlika. Imali smo slično iskustvo. Raspali smo se. Ponegde je razlika ipak upadljiva; ulica deli čistoću i mir od prljavštine i buke. Istorija se postarala da se male razlike uvećaju...
      
       Kompjuter s vodom
       Uprkos oskudnim uslovima, mediteranski deo Izraela i Galileja su neka vrsta savremenog Misira, ostalo je pustinja. Galileja je trijumf ljudskog rada, voćnjak i žitnica, i rascvetala bašta. Opština je dužna da svaku utrinu zasadi cvećem - takve raskoši boja nigde nema! - a ko gradi kuću, da bi dobio dozvolu, obavezuje se na isto. Pošto je voda od presudnog značaja za život Izraela, Izraelci su patentirali svoju tehnološku doktrinu "kap po kap". Plantaže zaliva kompjuter, tako da svaka kap dospeva direktno u koren, nema rasturanja. Otud je Izrael značajan izvoznik voća i hrane uopšte.
       Galilejsko jezero, biblijski ambijent, snabdeva vodom celu zemlju. Sa severa i istoka natkriljuje ga Golanska visoravan. Zato pitanje Golanske visoravni nije samo političko i mitsko-patriotsko; ukoliko bi visoravan ponovo pripala Arapima, oni bi imali kontrolu nad celokupnim basenom. To je, dakle, pitanje opstanka.
       Voda Galilejskog jezera, dugačkog dvadeset i jedan, a širokog oko deset kilometara, po površini je pitka, a pri dnu slankasta. Razume se da poljoprivredne kulture ne trpe so, ali tu je drugi izraelski patent. Stručnjaci su ustanovili da slankasta voda pogoduje datulama (urmama), dinjama i paradajzu. Plodovi su krupniji i sočniji. Izgradili su akvadukte do plantaža. Sada se taj patent primenjuje u sličnim uslovima u celom svetu. Valjalo bi naše ministre poljoprivrede, s prevodiocima, poslati da vide kako se to radi, i kako se uopšte koristi voda. Kad bi se naši ministri poljoprivrede setili da zalivaju dinje slanom vodom!
       Mit o kibucima kao obliku drastičnog komunizma nije održiv. Nema tamo ničeg od komunizma kakvog smo upamtili, osim cveća i ptica. Tu obitavaju mahom stariji ljudi; ima ih koji su se pre nekoliko decenija doselili iz Istočne Evrope i nikada ivrit, zvanični jezik, nisu naučili. To su dobro sređene, bogate mesne zajednice u kojima su individualne sklonosti zagarantovane. Zajedništvo je onoliko koliko kome odgovara. U kibucima su, uz ostale aktivnosti, i paviljoni za turiste - ni taj prihod nije zanemarljiv.
       Prvih decenija dvadesetog veka oko hiljadu jevrejskih mladića i devojaka krenulo je u Obećanu zemlju, u Palestinu, i nastanilo se po komunama na graničnim delovima jevrejske praotadžbine, mukotrpno kultivisalo zemlju i isparcelisalo, ako se tako može reći, buduću državu Izrael. Najpre se u kibucima boravilo privremeno i radno, potom stalno. Priča se da je prvo dete rođeno u kibucu bio legendarni izraelski general Moše Dajan.
      
       Peto jevanđelje
       Mnoga hrišćanska sveta mesta u Svetoj zemlji su pod palestinskom samoupravom - Vitlejem, Jerihon - ali to nema nikakvog odraza na put i smer hodočasnika. I tu se računa na prihod od trgovine i turizma.
       Istoriju čine slučajnosti. Da pre dve hiljade godina rimska uprava Palestine nije odredila popis stanovništva, i da tim povodom Josif i Marija nisu krenuli iz Nazareta, Hristos se ne bi rodio u vitlejemskoj pećini. Da se čobanin beduin nije bacio kamenom na odbeglu kozu u pustinji pored Mrtvog mora, i čuo tup udarac u ćup, Kumranski rukopisi nikad ne bi bili otkriveni...
       U Izrael nismo putovali turistički, nego poklonički. Dragan Vukić iz "Dobročinstva", koje je organizovalo putovanje, ovako piše: "Najveće hodočašće je hodočašće u Svetu Zemlju, zemaljsku otadžbinu Gospoda Isusa Hrista, u kojoj je Jevanđelje zasijalo s krsta. Zato su Svetu Zemlju i nazivali 'petim Jevanđeljem' i rekli da ne može potpuno razumeti Bibliju onaj koji nije video zemlju u kojoj je Isus Hristot živeo." U Jerusalimu smo bili o Vaskrsu; ceo pravoslavni svet bio je tamo, Grci, Rusi, stotine hiljada ljudi. Na putu Hristovog stradanja (Via Dolorosa) kojim su se kretale procesije, najagresivnije su bile sredovečne i starije Grkinje. Kolonu su, na tesnim ulicama starog grada Jerusalima, često presecala policijska kola, bilo je i đubretara s mehanizacijom, tako da su neki poklonici u tome videli izvesnu tendenciju. Držimo, pak, da je pripomoć policije bila neophodna...
      
       Krštenje i dijamanti
       Na stradalnom Hristovom putu su četrnaest stanica vezanih za njegovu patnju: na jednoj je pao prvi put pod težinom krsta, obeleženo je i mesto gde je video uplakanu majku, a poslednja stanica je na Golgoti, u Crkvi Svetoga Groba. Liturgije traju danonoćno. Potrebno je doći nekoliko sati ranije da bi se prisustvovalo svetom činu Hristovog vaskrsenja.
       Reakcije hodočasnika su različite: neki razumeju simboliku Hristovog čina, drugi sve to doživljavaju doslovno, kao fabulu, i identifikuju se s tim. Svi su, bez sumnje, predani veri, samo na različite načine.
       Iako su sledile Hristove stope, neke hodočasnice dugo su se zadržale, i dobro se opustile, u gradu Tiberijasu na Galilejskom jezeru. Tamo je brusionica dragog kamenja svetskog ranga, i daju popust. Naučili smo da se dijamant može brusiti samo dijamantom i da svaki pravi dijamant mora da ima 58 uglova! Sve ostalo je laž...
       Pre toga smo se krstili u svetoj reci Jordanu. Tu Jordan, širok kao Kolubara, ističe iz Galilejskog jezera i teče na jug, ka Mrtvom moru. Krštenje je bilo masovno.
       Na memorijalnom kompleksu Jad vašem, zapadno od Jerusalima, posvećenom žrtvama holokausta, u muzeju, jedna dečja cipelica potresno simbolizuje sav bol ovoga sveta; milion i trista hiljada jevrejske dece stradalo je u Drugom svetskom ratu. Tu je i bluza jevrejske devojke na koju su Poljaci pucali s leđa...
       Stradalni put, zaista...
      
       MILIVOJE GLIŠIĆ