NASLOV: Novi godovi
AUTOR: Miroslav Josić Višnjić
IZDAVAČ: Narodna knjiga - Alfa, Beograd 1998.

      Aleksandar Ilić
      
       Devetnaest pripovedaka sabrao je Miroslav Josić Višnjić u knjizi "Novi godovi" - i potvrdio, suvereno, sve visoke ocene do sada izricane o njegovom pripovedačkom umeću. "Priču jednu hoću da vam ispričam, priču koja nema ni početak ni kraj" - glasi prva rečenica u zbirci, u isto vreme i bitna odrednica Josićeve poetike. Josić je moderan pisac, u smislu uspelih eksperimenata u jeziku, formi i značenjima - najviše se to iskazuje u grotesknim, parodijskim, gombrovičevskim dimenzijama njegovog "Romana o smrti galerije" - ali i tradicionalan u najboljem smislu te reči, jer hoće da "ispriča priču", onu drevnu, onako kako se kraj vatre pričati počelo. Nikakvi avangardni eksperimenti nisu mogli zameniti slikanje i tumačenje ljudske sudbine kao najsuštinskiju vrednost proze. Odavno je primećeno - najduhovitije je o tome govorio I. B. Singer - da se u eksperimentima u modernoj prozi negde usput izgubio čovek - jezičke igre, novi narativni postupci, hipostaziranje razbijenih formi, često su bili praćeni - ne uvek - kako estetičkom nesređenošću, tako i značenjskom oskudnošću.
       Josić je uvek imao šta da ispriča. Njegova proza nikada nije bila značenjski oskudna, naprotiv. Tradicionalno-moderna obeležja njegove pripovedačke poetike mogu se pratiti od nežnog lirizma "Lepe Jelene" (1969), do uvođenja oporijih elemenata u knjizi "Dvanaest godova" (1977), do ponekad namerno robusnih komponenti u "Četiri kvarteta" (1994) - svi ovi elementi, sva ova obeležja nastavljaju se i razvijaju i u "Novim godovima". (Sam pisac ovu knjigu u zapisu i vrsti objašnjenja opravdano pridružuje pripovetkama iz "Dvanaest godova".)
       Pripovetke u "Novim godovima" mogle bi se uslovno podeliti u dve glavne tematske grupe. U prvoj nalazimo priče o neobičnim ljudskim sudbinama, otrgnutim od inače izvesnog zaborava. To su pripovetke o antikvaru, o bilijaru, o vinoslovcu, o štamparu, i ostale, njima slične, uvek posvećene takozvanim običnim ljudima, a zapravo neobičnim i neponovljivim u kakvom svom pregnuću u kojem tvrdoglavo istrajavaju. Odolevanje sudbini. Otpor.
       U drugoj grupi pripovedaka nalazimo one u kojima Josić progovara o tragičnim ljudskim sudbinama ne samo u njihovoj konkretno-univerzalnoj vertikali, nego i u sasvim određenom istorijskom i političkom kontekstu. Posebno su u ovoj grupi upečatljive priče o žurki, o Kosu i Sovi, o češlju - u prvoj se govori o strahotama poslednjih ratova, u drugoj o brutalnim sukobima na Kosovu, u trećoj o ženskom stradanju na Golom otoku. "Priča o žurki", od frivolnog početka (žurka) do strašnog raspleta i stradanja u ratu, nastavak je tradicije srpske proze o ratu (od sentimentalizma Laze Lazarevića do groteske Dragiše Vasića). Izvrstan ritam pripovedanja - analogan dramatičnosti događaja - Josić ostvaruje u "Priči o Kosu i Sovi", o mržnji, surovosti i osveti na Kosovu i Metohiji. Solilokvij žene odvedene, na osnovu tzv. administrativne mere, na Goli otok uobličava jezivu povest o ljudskom stradanju i poniženju, o neizlečivim ranama u duši zauvek slomljenih ljudi.
       Kada se bolje pogleda, sve priče u Josićevoj knjizi zapravo su priče o ljudskoj nesreći. To važi čak i za izvanrednu satiru "Priča o piscu" u kojoj je Josić - koristeći, izgleda, nekoliko prototipova - iz različitih uglova blistavo osvetlio nesreću bezgranične književničke sujete.
       Josićeva nesreća jeste i ona metafizička, opšteljudska, nepopravljiva i neizbežna u svim vremenima i okolnostima. Josić, međutim, progovara i o nepotrebnom umnožavanju ljudske nesreće u zlim vremenima. Ta zla vremena pisac ne ograničava, kratkovido, na samo poslednjih deset godina. Zla vremena u smislu društvenih okolnosti počela su ranije (revolucija kao ružna bolest, 1941, i Goli otok 1948. kao prekretnice zla). I o tome pisac pripoveda, nikada pamfletski zaoštreno i pojednostavljeno, jer su svi tzv. kritički i aktuelni elementi brižljivo utkani u pripovedanje i u karakterizaciju likova. Tako Josić postiže dvostruki efekat uobličavanja vremenskog i nadvremenskog, savremenog i neprolaznog. U pričama o nesreći, u elipsi, naravno, pisac govori i o odolevanju zlu i nesreći, o plamičcima spokojstva i pomirenosti s ljudima i zvezdama (melanholija Crnjanskog), ali nam nikada ne nudi jevtinu nadu u zamenu za jasnu svest o neizlečivim protivrečnostima i nepopravljivoj tragičnosti našeg "boravka u svetu".