Nevladine organizacije moraju da budu s onu stranu političke moći i vlasti, ma ko bio na njoj, i da rade kao trajni korektiv države

      Posle dugo vremena, u javnosti se ponovo oglasio Beogradski krug koji je nedavno u Beogradu organizovao Demokratski seminar 2000. Bilo je to "ponovno hvatanje priključka na međunarodnu mrežu nevladinih organizacija, što je samo po sebi dobar znak", reći će predsednik Kruga dr Obrad Savić. Uz to, govori o ozbiljnoj izdavačkoj aktivnosti koju je Krug razvio poslednjih nekoliko godina:
       - Reč je o knjigama koje su na međunarodnoj sceni, budući da ih objavljuju ugledni strani izdavači na engleskom jeziku, promovisale ne samo Krug već i Beograd, odnosno Srbiju. Objavili smo "Politiku ljudskih prava", ovih dana će se pojaviti i "Utvara nacija", zbornik modernih svetskih teorijskih debata koje su vođene poslednjih 10 godina. Takođe je završeno svojevrsno istraživanje pod nazivom "Balkan kao metafora". Bilo mi je potrebno godinu dana da sakupim 38 teoretičara Balkana iz balkanskih zemalja. Zadatak te knjige je da na globalnom svetskom tržištu ideja i kulturnih proizvoda Balkan prvi put kaže nešto o sebi i odgovori na mračnu konstrukciju Zapada o Balkanu...
      
       Reklo bi se da je Beogradski krug danas više društvo za negovanje kulture, ni nalik organizaciji iz 1992. godine kada je nastao?
       - Krug je osnovalo 520 članova, uglavnom intelektualaca koji su bili protiv nacionalističke paradigme, Velike Srbije, režima Slobodana Miloševića, ratne opcije... Bili smo protiv slizavanja srpske nacionalne opozicije sa režimom, što se događalo. (Da li se ta opozicija kasnije otreznila i otišla od Miloševića, ili je režim nju zloupotrebio pa odbacio - stvar je analiza i nemam odgovor na to pitanje.) Naišli smo na podjednako nerazumevanje vlasti i potpunu suspenziju sa javne scene, i još žešće nas je napala tzv. nacionalna, odnosno nacionalistička opozicija. Krug je bio na potpuno pomerenoj strani i razumljivo je što su nas i jedni i drugi optuživali da smo antisrbi i svašta pogrdno, da bismo od oca srpske nacije Dobrice Ćosića dobili najfantastičniju definiciju: NATO pacifisti!
      
       Onda ste u vreme protesta 1996-97. osudili studente kao nacionaliste u intervjuu "Njujork tajmsu"?
       - Ta epizoda nije imala samo medijsku već i internu, institucionalnu referencu po Beogradski krug. Mi smo, naime, u ime Kruga pozvali grupu uglednih francuskih intelektualaca da podrže koaliciju Zajedno. Tako je u Beograd došao Džek Lang, bivši ministar kulture Francuske. On je pozdravio predstavnike opozicije i trebalo je da govori na Filozofskom fakultetu pred ogromnom masom studenata. Međutim, čim je ušao u salu, fizički i intelektualno napale su ga vođe studentske organizacije i to je za mene bio najbrutalniji čin kome sam prisustvovao. Preko toga nisam mogao da pređem makar ostatak života završio u konclogoru. Odmah smo održali sastanak predsedništva Kruga i tada sam rekao da je to nedopustivo za Beogradski univerzitet, za Srbiju, da to treba da bude javno osuđeno i da se mi od toga ogradimo. Većina članova rukovodstva je glasala protiv toga i bila je to prva demarkacija u Beogradskom krugu. Većinom glasova je doneta odluka da se ne reaguje povodom incidenta sa Langom, ali ja sam uprkos tome iste večeri poslao otvoreno pismo javnosti koje ovde niko nije objavio. Moja davnašnja prijateljica, novinar, supruga Umberta Eka, u to vreme je bila u Beogradu i ispričala je ovu epizodu svom kolegi iz "Njujork tajmsa". On je došao u Krug i razgovarao sa osam profesora i četvoro studenata, da bi od toga u svojim novinama objavio ono oko čega se kasnije digla velika prašina.
      
       Da li je posle toga Beogradski krug praktično nestao sa političke scene Srbije?
       - Iz Kruga se povukao veliki broj relevantnih starijih ljudi koji su nosili duh političkog angažmana, koji nikada nisu imali tu ažuriranu perspektivu da Krug treba da postane mesto kulturne produkcije, premda su i sami bili profesori Univerziteta, akademski intelektualci. Oni su doprinosili suspenziji intelektualnih pretenzija, do hinjenog antiintelektualizma, njihove biografije su se habale na moralnom i političkom terenu, a ne na intelektualnom.
       Odlazak te stare generacije koja je imala parapolitičke pretenzije, omogućio je promene u strateškom delovanju. Zatim su umrli profesori Vasilijević i Životić, mnogi aktivisti su se raselili... ostala je srednja generacija i studenti. Sa političke scene već ranije počistila nas je vlast, a posle tog incidenta sa mnom i opozicija.
      
       Kakav je u ovom trenutku odnos opozicije prema nevladinim organizacijama, odnosno Beogradskom krugu?
       - Tu saradnju danas bih nazvao novim političkim fenomenom u Srbiji. Ranije su nas zvali da budemo njihove filijale i postave, sada nas zovu za partnere. Kao da su shvatili da njihov politički i naš civilni sektor moraju da idu zajedno u transformaciji ovog sistema da bi se država i društvo paralelno menjali. Mi smo u Krugu vrlo zadrto procenili da nevladine organizacije ne mogu da budu filijale partije, bilo Miloševićeve, bilo opozicije. One moraju da budu s onu stranu političke moći i vlasti, ma ko bio na njoj, i da rade kao trajni korektiv države. Međutim, opozicija nas je tretirala kao antivladine organizacije koje treba da joj budu servis dok ne dođe na vlast, a posle će videti šta će dalje. Dobro je da se takvo razmišljanje i ponašanje promenilo.
      
       Predstavnici vlasti će, prema potrebi, tvrditi da ste "strani plaćenici" i slično?
       - Tu postoji fenomenalna mistifikacija, ali ne samo u Srbiji već u svim istočnoevropskim zemljama. To je razumljivo jer mi nemamo iskustvo od 100 godina rada nevladinog sektora u zapadnim zemljama. Drugi razlog mistifikacije u Srbiji jeste Miloševićev režim koji nikada nije hteo, uprkos svim sugestijama opozicije, da u Skupštini instalira zakon o nevladinim organizacijama. Tako smo svi mi, pravno gledajući, registrovani po zakonu o udruženju građana iz Brozovog perioda. A u članu 6 tog zakona stoji da ova udruženja nemaju pravo da u bilo kom vidu primaju pomoć van Jugoslavije. I time se sve nevladine organizacije drže na ivici regularnog statusa.
       Slovenački zakon o nevladinim organizacijama, na primer, obavezuje državu da izdvaja određen procenat iz budžeta za njihovo finansiranje, a Odbor za ljudska prava, recimo, direktno radi protiv vlasti, odnosno režima.
      
       Ipak, novac za finansiranje tih organizacija stiže iz inostranstva...
       - Treći razlog je u stranim donatorima koji to ne rade javno. A javnost je jedini lek protiv mistifikacije. Međutim, gigantske donatorske mreže sa Zapada selektuju jednu nevladinu organizaciju kojoj daju sredstva i vlast da po svom nahođenju taj novac dele ostalim nevladinim organizacijama u Srbiji ili u Rusiji, svejedno. I tako Zapad stvara nov monopol koji nije politički, ni opozicioni, već društveni monopol koji se stvara tamo gde ne bi smeo - u horizontalnom sektoru građanskog društva. Tako se stvara užasna konkurencija na domaćoj sceni nevladinih organizacija.
       Beogradski krug nije u toj igri, jer se bavi pre svega nekom sofisticiranom kulturom, a to na Zapadu apsolutno nikoga ne zanima. Njih uopšte ne zanima da se ovde uspostavi ozbiljna, elitna srpska kultura.
      
       Vi, očigledno, mislite da je to moguće?
       - Srbija ima hardver, ima infrastrukturu. Ali joj nedostaje softver - gigantska intelektualna mašina koja će napraviti normativni model liberalne demokratske države i još ozbiljnije građansko društvo. Dakle, Srbiji je potrebno institucionalno umrežavanje, intelektualna i kulturna mašina koja će uspostaviti novi model, dijametralno suprotan od Miloševićevog.
      
       RADMILA STANKOVIĆ