U poslednjih nekoliko godina pokušavaju da opletu kolo oko uličnog kursa, tavore u hladnim i polupraznim fabrikama, raduju se zakasneloj plati od 1 500 dinara iz više delova, glorifikuju radnu knjižicu kao personifikaciju elementarne sigurnosti, uho im je i dalje otpušeno za patriotsku retoriku...

      Prošlogodišnji pokušaj Saveza za promene potvrdio je da nije lako Srbiju nagnati u generalni štrajk. Jer, radnička sorta, opšte je mesto, odavno ne preživljava od svog matičnog rada, nezadovoljna je i nezainteresovana, uplašena, gladna, isprana u tri vode. Ali, hajde, kad kažemo radnička, da se usredsredimo na metalsku industriju. Na metalce kojih, mnogi će reći, gotovo i da nema u poređenju s nekadašnjim brojem i snagom. Čitavu zemlju mogli su na noge da podignu (veliki štrajk, zajedno s tekstilcima, 1991. godine). Danas bi, pri njihovom pomenu, lokalna luftika s pubertetskim aknama na obrazima mogla pomisliti da ga pitate za hevi metalce.
       "'Su, brate, oni normalni? Kaki štrajk, nema od toga ovde niš'a", od muke se smeje vremešni metalac, koji nije smeo ni inicijale da nam otkrije. "Do penzije imam još godinu, moram da pazim."
       Od svih naših industrijskih oblasti, smatra se da je metalski kompleks najviše stradao. U odnosu na 1990, kao, čini se, nezaobilazni reper, metaloprerađivačka delatnost (podaci su UGS "Nezavisnost") ostvaruje svega 16 odsto proizvodnje, crna metalurgija 13... Proizvodnja pića - 97 odsto! Iste godine, metalci su učestvovali s 45 posto u ukupnom društvenom proizvodu SFRJ, sada taj procenat iznosi od četiri do pet, kaže Milan Nikolić, predsednik Granskog sindikata metalaca "Nezavisnost". Pre deset godina, bilo ih je 400 000 zaposlenih, danas, oko 50 hiljada.
      
       Šapa
       Tačno, zemlja je prekrojena, ali mnogo je proizvodnih giganata u Srbiji. "Osim pojedinačnih slučajeva koji iskaču iz proseka, može se zaključiti da metalska industrija više i ne postoji", priča Nikolić, zaposlen u rakovičkom "21. maju", na prinudnom odmoru već duže vreme. Poslednji minimalac koji je primio, 230 dinara, zaradio je, ne seća se tačno, u avgustu ili septembru 1999. (Krajem osamdesetih, predvodio je protest radnika basena u Rakovici do Skupštine Jugoslavije, odakle su, prema preporuci tada nedovoljno moćnog Slobodana Miloševića, krenuli "svi na svoje radne zadatke".)
       Za metalce ujedno važi i da mogu biti pokretačka snaga generalnog štrajka. "Neuralgična tačka", rekao bi Slavko Stošić, takođe radnik "21. maja". Njegova je procena da je ta tačka uništena pa je puko potezanje ideje o štrajku - smešno. "Ne postoji ta svest da treba promeniti situaciju. Radnici su pristali da budu tu gde su ih doveli."
       Prinudni odmori, oskudna proizvodnja, male plate ubili su štrajk u zametku. Neuspeli pokušaji štrajka dotukli. Psihologija je, u stvari, prosta: što se manje ima, to se više čuva. Štrajkom se brane pravo na rad, pravo na zaradu. "Kako onda da bude štrajka kad nema rada", čudi se Nikolić. Eventualno bi generalni mogao buknuti u javnim preduzećima, preduzećima koja održavaju infrastrukturu, samim tim i vlast. No, upravo ona čvrsto su pritisnuta šapom režima (Elektroprivreda, NIS...).
       U Republici je zvanično 250 hiljada metalaca u radnom odnosu. Međutim, na posao ih dolazi, rekosmo, 50 hiljada Nikolić pojašnjava - do
       80 000 ("izvori su različiti"). "Milošević se otresao najvećeg dela metalaca bez ikakve nadoknade", dodaje. "Prinudni" minimalac od desetak maraka više se ne prima nego što se prima. "Ti ljudi na prinudnim odmorima misle da nisu dobili otkaze. Zapravo, samo formalno nisu. Praktično, oni neće imati gde da se vrate, neće imati posao. Pokušavaju da zaštite nešto što više ne postoji."
       Država, uobičajeno, za sve nedaće optužuje spoljni faktor. Sankcije, ponavljaju, glavni su krivac za težak život radnika. "Mi smo došli do informacija da je tokom 1998. godine u Srbiju uvezeno metalskih proizvoda u vrednosti od milijardu i po dolara. Videli smo šta je uvezeno, videli da su ti proizvodi mogli ovde da se urade, čime bi se polovina onih na prinudnim odmorima mogla uposliti. Znači, nekome nije odgovaralo da metalci budu na poslu", konstatuje Nikolić. Neko se, veli, bez obzira na, istina, izgubljen veliki deo tržišta, rukovodi političkim odlukama. "Metalci bi, kao ljudi od rezona, logičkog razmišljanja - što im struka daje, bili veoma opasan protivnik svemu ovome. Milošević je, nažalost, dobro procenio situaciju, dok metalci istovremeno nisu dobro procenili Miloševićeve namere, podmetanje iskrenih i poštenih osećanja u njima vezana za nacionalizam, udruživanje srpstva."
      
       Rizik
       Primetno je da većina radnika veoma često koristi poređenje: nekad i sad. "Ranije, tri dana kad nije bilo plate, svi bi stali. Bilo je to vreme kada se imalo šta zaštititi", kaže Nikolić. Radna snaga u Srbiji je stara, prosečan radni staž je 20 godina. Takvi su retko skloni riziku. Gde da ide s 25 godina staža na zavarivanju? "Svake godine, verujte, bilo je pokušaja štrajka mada nijedan nije bio toliko ozbiljan", podseća Nikolić.
       "Da sam Njegoš, ne bih mogao snagom njegovih reči objasniti šta se dešava u metalskom kompleksu. Očajno je blaga formulacija", priča Vuk Grbović (1942), samostalni konstruktor uređaja i sklopova u Industriji poljoprivrednih mašina "Zmaj". U vreme samoupravljanja bio je potpredsednik Odbora za poljoprivredu Veća udruženog rada Skupštine Srbije.
       U zemunskom "Zmaju", sudeći po papirima, zaposleno je 2 800 radnika. Na posao međutim, kaže Grbović, dolazi oko hiljadu (1990 - 4 000 radnika). Radi se u jednoj smeni, po zimskom radnom vremenu od osam do 15 časova, hale su hladne. Petak je uglavnom slobodan. "Kao predsednik radničkog saveta dolazio sam ovde, pre deset godina, u tri ujutru. Da obiđem radnike na montaži koji su radili po čitavu noć. Ta montaža je mesecima zatvorena...Tri hiljade porodica neposredno je vezano za 'Zmaj'. Posredno, preko kooperanata, možda 15, 20 hiljada. Možda čitav jedan grad."
       Plate su oko 50, 60 DEM. Vuk bi, u najboljem slučaju, primio 1 700 dinara "ma i sindikalnu članarinu da mi ne odbiju". I, njegova plata smatra se solidnom iako je martovski prosek za Republiku nešto viši od 1 800 dinara. Topli obrok, koji mnoge radnike "spasava", ne primaju. Imaju menzu. "Nekada je naša menza bila bukvalno kao hotel. Imali smo po pet jela, sa stolnjacima na stolovima, s bokalima vode, kolačima, voćem posle... Sad ima samo jedno jelo i ništa više. Pasulj, prže jaja, to je izbor. Uzmite ili ostavite. Dosta ljudi zbog zdravlja čak i ne može to da jede."
       Vuk pamti kako su radnici bili svesni svog uticaja. Ne može da se pomiri sa sadašnjim ponašanjem: "Strah se uvukao u ljude. Sve je iz njih izvučeno, nemaju više motiva. Mi smo nekada odavde išli peške pred Skupštinu. Sad neće iz sobe u sobu da pređu. Svi su isti, tako otprilike viču. Šta vredi, kažu, oni će se ponovo namestiti, mi ponovo ostati da krepavamo od gladi." U "Zmaju" ima dosta mladih inženjera, od kojih su pojedini mladi, pa još diplomirani, na neplaćenom nekoliko godina. "Oni pokušavaju da se snađu, rade nešto honorarno. Mi koji smo zašli u godine trpimo i čekamo da odemo bar u tu penziju."
       Kako radnik, radnik s 37 godina radnog staža, dočekuje trideseti u mesecu? "Nikako. Dosad smo imali nekih zaliha, to se istrošilo... pojma nemam. Pokvario nam se skoro mali bojler, ne znam kako ćemo ga popraviti. Majstor samo dođe i kaže - 30 maraka. To je za nas astronomska suma." Da nema starih stvari i obuće, ne zna šta bi nosio. "Čarape nisam kupio ima dve, tri godine."
       Supruga Dragica, vaspitačica u vrtiću, i Vuk ne rade ništa sa strane. Sin Boško ima 26 godina, završio je višu mašinsku, zna engleski i rad na kompjuterima, ali nikako ne može da nađe posao. Imao je velikih zdravstvenih problema zbog kojih su Grbovići morali da se snalaze kako su znali i umeli. Kola su prodali, sindikat im preko veza u inostranstvu pomaže u nabavljanju neophodnih lekova koji iziskuju hiljadu DEM mesečno. Stan su, srećom, dobili od "Zmaja". Pre 20 godina.
      
       Odricanja
       Najviše novca, kao i drugima, odlazi im na hranu. Mesečni prihodi ove porodice bivšeg srednjeg sloja ne dostižu ni visinu potrošačke korpe. U martu je korpa koštala 4 309 dinara. To zna i predsednik Veća Saveza sindikata Srbije Tomislav Banović: jasno je uočio da četvoročlanom domaćinstvu, s prosečnim primanjima, mesečno nedostaje 2 700 dinara da bi pokrilo najosnovnije troškove ishrane, grejanja i komunalnih usluga.
       Grbovići već i letovanje zaboravljaju. Mogli bi da nađu besplatan smeštaj kod rođaka. Nije bitno, problem je i kupovina voznih karata. "U Crnoj Gori je sve grozno skupo. Flaša kisele vode košta 35 dinara... Kad se setim, nekada sam glat mogao da uzmem porodicu i avionom da odem na vikend u Nikšić, da ne osetim. Sad sam išao na jednu sahranu, gore pod Durmitorom, i razmišljao kako da odem, od koga da pozajmim."
       Grbovići ne puše, ne piju, ne kupuju novine. Ponekad petkom kupe "Politiku", zbog TV programa. Ni u "Zmaju" ih više zaposleni ne čitaju. "U ovoj kancelariji bilo je novina koliko hoćete. Sad na čitavom spratu, možda jedne kruže." Poslednji odlazak u bioskop ne pamte, a tek pozorište i utakmice... "Sve smo izbrisali, kao gumicom." Od druženja im nije ostalo ništa, bez obzira što su, kaže Vuk, veoma druželjubiva porodica. Nema se para. I za posete i za primanje gostiju. On ponekad odigra šah s komšijama. "Nekada sam mogao da platim ceh u 'Moskvi' koliko sam hteo. Danas, kad sretnem poznanika kažem da žurim." Jedino što im i dalje predstavlja svetinju, ne žale kasnije grcanje zbog novca, jeste slava, Savindan koji je i Vukov otac u Americi slavio.
      
       Zanošenje
       Od brige za minimalnu egzistenciju niko i ne stiže da razmišlja o štrajku. O tome da bi zajedno, i ponovo zajedno, mogli da poboljšaju sopstveni status. Ako bi iko mogao, mogli bi metalci, slažu se naši sagovornici. Kako? Samo u beogradskoj radničkoj arteriji, rakovičkom basenu koji čine četiri fabrike, radilo je 18 do 20 hiljada, danas četiri do pet hiljada radnika. Pedesettrogodišnji M.P. jadikuje: "Da štrajkujemo, a ne znamo ni da li ćemo sutra jesti? I za šta da štrajkujem? Da umesto 230 dobijem 500 dinara? Nema ovde 'leba dok ne ulete pare iz inostranstva. Ovi što se gicaju, kao hoće da se bune, samo se zanose."
       Statistika UGS "Nezavisnost" govori da u Srbiji svaki deseti građanin radi (nekada - svaki četvrti), milion i 200 000 je na prinudnom,
       500 000 je zaposleno u proizvodnim delatnostima, od kojih svega 300 000 proizvodi dobra.
       Dok se zemlja nije raspala, metalci su činili petinu zaposlenih, 1990. bila je rekordna, u evropskim razmerama, po broju štrajkova. Radnicima je bila omiljena blokada saobraćajnica, ekskurzije do Savezne skupštine, poneko kozaračko kolo na tamošnjem platou. U poslednje vreme pokušavaju da opletu kolo oko uličnog kursa, tavore u hladnim i polupraznim fabrikama, raduju se zakasneloj plati od 1 500 dinara iz više delova, glorifikuju radnu knjižicu kao personifikaciju elementarne sigurnosti, uho im je i dalje otpušeno za patriotsku retoriku... još malo pa će močiti hleb u izloge prodavnica gde se naočigled kupaca roštilja pile... Eto zašto nema štrajka.
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      

Moć polutki        Sindikati gotovo i da ne pružaju konkretnu, opipljivu pomoć radnicima, ukoliko se izuzmu retki slučajevi izuzetno ugroženih radnika, "gašenje požara" s po maksimum hiljadu dinara, doduše bez vraćanja. Nema se sredstava, kunu se listom da se izdržavaju isključivo od članarine (za sve važi isti sistem: jedan odsto od neto ličnog dohotka).        Prema rečima sekretara takozvanog državnog sindikata metalaca Vojislava Radunovića, povoljnija prodaja ulja, šećera, polutki, u nadležnosti je osnovnih organizacija sindikata. Jedino je prodaja ogreva regulisana na nivou Republike (u dogovoru s vladom). Finansijska pomoć: "I mi smo na centrali siromašni. Izdržavamo se od članarine, ni žutu banku sa strane ne primamo", tvrdi Radunović.        Dragan Milovanović, predsednik Nezavisnog sindikata metalaca Srbije i Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kaže da od članarine 70 odsto ostaje u fabričkim sindikatima, fondovima solidarnosti. Relativno dobro funkcionišu i kao primer navodi da su nedavno za dete jednog radnika, koje je paraplegičar, kupili kolica (50 000 dinara). "Polutkama" se ne bave jer "to je prodaja, čist biznis". S njim se slaže i Milan Nikolić iz "Nezavisnosti": "Daš mu polutku, a on, dok jede, zaboravi da ima većih problema."